Mediasfera
II deo: U potrazi za ljubavlju (metamorfoza)
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Marija Ćalić, Biljana Latinović, Aleksandar Jočić
Hladnoća donjeg sveta izbijala joj je iz kostiju, kad ju je zima gornjeg sveta dočekala spolja, zavlačeći joj se polako pod kožu. Od susreta te dve hladnoće, Psiha je utrnula i spolja i iznutra. Svest joj se skupila u sliku tople, mirisne i sigurne Demetrine brvnare. Nije osećala napor dok je koračala ka kućici, jedino je osećala da ništa ne oseća. Samo na tren, kad je spustila ruku na kvaku ulaznih vrata, kao da ju je zagolicala želja da pogleda u nebo, ali nije to učinila. Mirisna kupka i topal krevet iz njenog sećanja bili su jači.
U Demetrinom domu nije bilo nikoga, ali vatra je gorela, sa krovne grede su visili strukovi bosioka, kamilice, žalfije, ruzmarina, a namešten krevet ju je čekao. Čim je kročila unutra i zatvorila vrata za sobom, Psiha se osetila sigurno i zbrinuto. Sumrak spoljnjeg sveta zamenilo je svetlo koje je dolazilo od uljanih lampi na kamenim policama. „Prošlog puta nisam ih ni primetila“, pomislila je Psiha, radoznalo gledajući razbacane, raznolike lampe. Više nije bila ni umorna, ni smrznuta. Police su se nalazile u kamenoj niši. Na podu, na postolju od tesanog kamena, nalazila se jedna velika lampa čiji je plamen bio tako širok i veliki, skoro kao vatra iz malog kamina. Svetlost njenog razigranog plamena sezala je skroz do gornje police.
Foto: Biljana Latinović
Levo i desno iznad tog postolja nalazile su se dve police, od kojih je leva bila malo niža, a na njoj uklesano slovo S. U mnoštvu malih lampi koje su na njoj stajale nije bilo dve iste; svaka je bila drukčije našarana i davala plamičak drukčijeg intenziteta. Na polici desno takođe su se nalazile lampe različitih veličina sa različitim ukrasima, ali su bile neobojene, u prirodnoj boji terakote, kao što je to bila i donja, velika lampa i sve su davale potpuno identične plamičke. U desnu policu bilo je urezano slovo F. Između leve i desne police, dakle po sredini, prolazio je razigrani plamen donje lampe koji bi se povremeno uzdigao sve do gornje police na kojoj se nalazila lampa čija je jaka, jasna svetlost zapravo obasjavala sobu. Jer, crvena vatra donje lampe više je grejala nego što je, tako nemirna, mogla da raseni, a sićušni plamičci malih lampi ne bi mogli da bacaju svetlost dalje od kamene niše. Gornja polica se nalazila visoko. Psiha je mogla da joj vidi samo dno i jarku svetlost koja se sa njenog vrha prostire i obasjava sobu. Lampa je bila ubačena u otvor na polici, kao u žljeb, tako da su je sve one lampe ispod nje grejale, a plamen donje ju je čak povremeno dodirivao. Bilo je jasno da njena, tako jarka svetlost, ne dobija svoj intenzitet samo od ulja koje u njoj gori, već i od toplote i plamena donjih lampi. Pored otvora gornje police bilo je ugravirano slovo A.
Foto: Aleksandar Jočić
“Sigurno je i u držač donje lampe ugravirano neko slovo”, pomislila je Psiha, pa je kleknula na kolena, da bi bolje videla. Ali, na kamenom postolji nije bilo urezano slovo, već reč. Psiha ju je pročitala nekoliko puta, jer nije mogla da poveruje svojim očima. To je bilo ime onoga zbog koga već odavno ne živi, već samo ustrajava, prolazeći kroz zadatke i njihova rešenja: Eros. Najednom se trgla. “Pa on može da dođe svakog trenutka; Afrodita je tražila večnu mladost i lepotu da bi se pojavila na Skupštini bogova, na koju treba da izađemo i Eros i ja; sada će mu dozvoliti da mi dođe!” Pogledala je u svoje ruke, ogrubele od tkanja, pa opipala kosu koja se sva raščupala tokom njenog putovanja po Donjem svetu. “Kako sam zapuštena”, pomislila je u strahu. “Kad me Eros vidi ovakvu… Ne sme da me vidi ovakvu!” čvrsto je odlučila. Pogledala je lepu, Hefestovom rukom ukrašenu kutijicu koju je spustila na svoj ružičasti šal, prebačen preko kreveta. “Afrodita mi je rekla da je ne otvaram. To je njena pakost. Hoće da me Eros vidi ovako zapuštenu i prljavu, pa da me sam ostavi”, pomislila je.
Foto: Aleksandar Jočić
– E pa, boginjo lepotice – reče Psiha naglas, uzevši malu kutiju u ruku – nisam ni ja baš toliko glupa!
Sela je na krevet i sigurnim pokretom podigla zlatni, čipkasti poklopac.
Šta se potom desilo, Psiha nije mogla da zna, jer mi znamo samo ono što naša svest zabeleži, a Morfeus, koji se u kutijici nalazio, spremno je zgrabio Psihinu svest istog trena kad se poklopac podigao. San kojim ju je Morfeus trenutno obavio bio je tako dubok i čvrst, da bi ona možda odmah prestala i da diše, bez ikakvog dodira sa svetom budnih, da se nije sručila baš na svoj šal.
Demetra, koja je ušla na vrata upravo u trenu kad je Morfeus ščepao Psihinu svest, prišla je sada krevetu i čvrsto umotala Psihu u njen veliki šal.
– Stvoreno nosi deo života svog tvorca – objasnila je Erosu koji je ušao za njom i ostao skamenjen pred slikom koja mu se ukazala. – Čovek. bog, svejedno: svojim životom, svojom ljubavlju, stvara novi život. Psiha je tkala ovaj šal sa svom svojom ljubavlju za tebe. I za sebe – dodala je Demetra – sa svešću o svojoj lepoti, za tebe. Zato će je ovaj šal držati u svetu živih. Ali, da bi se probudila, potrebno je više.
Nastaviće se…
Dodaj komentar