REČ BEZ ZIDA

REČ BEZ ZIDA: Moje i tvoje vreme

MediaSfera

 

 

Piše: Ljiljana Šarac

Foto: privatna arhiva

 

 

Šta je kašnjenje ako ne nekultura?




Možemo to nazvati i drugačije: nepoštovanje tuđeg vremena, nemar, samoživost…

 

Upravo sam se vratila sa puta na kome je jedna porodica kao taoce držala i maltretirala preostalih sedmdeset šest putnika!

 

Bahato, bez reči izvinjenja i trunke kajanja, stizali su sa po deset-petnaest minuta zakašnjenja nakon pauze na pumpi.

 

Svi u autobusu uzdišu, s neodobravanjem odmahuju glavama i ćute.

 

Ćuti i vodičkinja. A ne bi trebalo. Smatram da je njen posao da uvodi i održava red na putu kao što to radim ja kada sam sa đacima na ekskurziji. Nije lako. Stresno je. Zahtevno. Napeto, ali kažite mi koji je to posao lak!

 

 

 

I šta raditi?

 

Pustiti da se nekolicina po ko zna koji put iživljva nad manjinom?

 

Dokle da bukači, grubi i bahati nameću svoja pravila koja su zapravo kršenje svih normi i svake pristojnosti?

 

I šta je dalje bilo?

 

Lepo i ,,nežno” sam zamolila vodičkinju da opomene sve da stižu na vreme ili će reakcija nekih od nas biti znatno oštrija i neprijatnija. Ona je to uradila vrlo profesionalno, ali i obavezujuće. Svima je sve postalo jasno. Opomenuti su dosta kolutali očima i u po glasa ironično komentarisali svaku njenu reč.

 

 

 

Znate li kako se sve završilo?

 

Nadalje su svaki put dolazili nekoliko minuta i pre dogovorenog vremena! Ostali iz grupe su se trudili da ne slede iritirajući primer s početka puta, pa je sve teklo glatko i lako.

 

Koliko dopustiš, toliko će te i gaziti.

 

Imate li i vi drugaricu ili druga kao ja koji oduvek kasne?

 

Moja to čini tako konstantno da sam pomerila vreme dolaženja na knap, ali ga ona tada pomeri još više.

 

Kada me je skoro produvao vetar toliko da sam je dočekala u suzama, cvokoćući i uzrujana da sam htela da se okrenem i vratim kući, shvatila je da je preterala preko svake mere.

 

Izvinjavala se bezbroj puta, ali sam joj rekla da je to i poslednji.

 

Počela je da stiže tačno u minut. Dokle li će to da traje, pitam se nespremna da poverujem da se nešto suštinski promenilo!

 

Jasno je da ja ne volim da kasnim. Nigde. Nikada. To ide dotle da uvek poranim. I to nije strašno kada to učinim uoči susreta s nekim ko stiže na vreme.

 

Međutim, kada se to vreme pre dogovorenog termina sabere sa vremenom kada se viđam sa nekim ko ga probija, to ispada stvarno mnogo. Iritira. Ubija svaku radost susreta i druženja.

 

 

 

Ne znam da li se ta loša navika javlja već u genetskom kodu. Da li se kopira iz kuće. Kada se stiče i zašto se tako duboko ukoreni kao onaj neuništivi korov? Znam samo da isti đaci kasne na prvi (a pokatkad i na drugi čas) jer su se uspavali, ispraznio im se telefon pa im nije zvonio alarm, jer im je ,,pobegao” autobus… Neopravdani se nižu, samo su razlozi uvek inventivno novi, kao u Nušićevoj ,,Autobiografiji”.

 

U državnim službama se ovaj vid ponašanja još da zapaziti, ali kod privatnika… Hehe… Oni uspevaju da iskorene korov ili se zahvale onome ko takav trend neguje.

 

Moja deviza je: poštuj me da bih te poštovala.

 

A savet je: krenite na vreme od kuće. To je najsigurniji i najbolji recept za tačnost! Tako ne samo da poštujete tuđe vreme, već poštujete i sebe!

 

 

Ljiljanu Šarac možete pratiti na:

https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/

https://www.instagram.com/saracljiljana_pisac/

 

 


 

Lijiljana Šarac

Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.




Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije