MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Foto: Imre Szabó, Duško Vukić
Imre Sabo (Imre Szabó), naoružan sopstvenom merom moralnosti i strašću profesionalca, na svojim fotografijama zabeležio je najteže i najtmurnije momente devedesetih. Kako kaže fotografisao je život i zato su u prvom planu njegovih ratnih i socijalno angažovanih fotografija ljudi. Spada u one fotoreportere koji nisu čekali da dobiju zadatak nego je davao inicijativu da ide na lice mesta, “jer fotografija ne može da se napravi ni pre ni posle, nego se mora biti u pravom trenutku na pravom mestu i dovoljno blizu”.
Rođen je Mokrinu, 1956. godine. Svoje radove je po prvi put izlagao 1974. Od 1980. godine se profesionalno bavi fotografijom kao novinski fotograf u redakciji “Ilustrovane Politike” i dnevnom listu “Politika”, nedeljnicima “Intervju” i “Nin”. Bio je urednik fotografije u dnevnom listu “Danas”, nedeljniku “Blic News”, agenciji Fonet, magazinima “Status” i “Novi magazin”. Fotografije su mu objavljivane u mnogim značajnim svetskim magazinima, kao što su “Štern”, “Špigl”, “Tajm”, “Mond”, “Fokus”, “Njusvik”, “Observer”, “Herald Tribjun”. Član je ULUPUDS-a od 1985. godine. Od 1995 kao slobodan umetnik bavi se primenjenom fotografijom. Ima zvanje Majstor fotografije.
– Na početku karijere možda sam i maštao o tome da će me, ako postanem dovoljno dobar reporter, možda redakcija poslati, na neka ratišta, u Liban recimo – jer se otud donose dobre fotografije. Nisam ni primetio kada je rat došao na moja vrata. Ja sebe ne smatram ratnim fotoreporterom, ja sam samo odlazio na zadatke gde se „malo“ i ratovalo. I stekao tu poprilično iskustvo. Dugo nisam želeo da fotografije iz tog perioda – osim dve, koje se nalaze na mom sajtu – pokazujem, sve do radionice o kriznim fotografijama koja je održana u Sarajevu pre nekoliko godina.
Želeo sam da pratim tu radionicu, interesovalo me je, ali Ron Haviv, sa kojim sam se sretao na ratištu, predložio je da održim prezentaciju. Bio je to jedan od neprijatnijih trenutaka u mom životu – brljanje po materijalu koji, po mom mišljenju, baš i nije bio izuzetan, bilo je za mene strašno. Napravio sam dve gomile negativa – iz Bosne i Hrvatske. Žureći se pokupio sam one iz Hrvatske i došao u Sarajevo i rekao: „pa, ja nemam ništa“. Užasno sam se bio prepao kao đak prvak koji nije uradio domaći zadatak. Ipak, probrao sam negative i napravio prezentaciju. Video sam da tu ipak ima vrednih slika, i to je dokaz da sav svoj rad fotografi treba da sačuvaju. Jer ako nešto i deluje u tom momentu loše, vreme često pokaže da je dobro i vredno.
Na kraju dobijem ogroman aplauz. Neprijatno dug aplauz. To me je ustvari osokolilo, zahvaljujući tome je bila izložba Devedesete krajem prošle godine. Smatrao sam da ih je vreme pregazilo, a i ja sam se trudio da u svojoj glavi to pregazim. Kada sam pokazao Devedesete svojoj prijateljici ona je odćutala malo i pitala me je samo: Kako ti možeš da spavaš?
Kako čovek, fotoreporter ostane miran kada je oko njega rat koji melje sve ljudsko, emotivno…
– Ja moram da budem miran da bih mogao da napravim fotografiju. U tim ratnim uslovima jako je mnogo adrenalina. Taj adrenalin nosi čoveka.
Vukovarski borci, Vukovar, 02.10.1991. Foto: Imre Sabo
Za nastanak dobre fotografije da li je presudno da se fotograf nađe u pravom trenutku na pravom mestu?
– Mora, drugačije ne može. Fotografija ne može da se napravi ni pre ni posle, nego se mora biti u pravom trenutku na pravom mestu i dovoljno blizu. Kolega novinar, pisac može da čuje od nekoga i skoro verodostojno da napiše kao da je bio tamo. Ja ako nisam bio moja priča nikom ništa ne vredi. Mada to ume i da se zloupotrebljava. Ja mislim da sam jedini reporter u našoj zemlji, a možda i u svetu, čija je fotografija potpisana na naslovnoj strani „Politike“: „Snimio teleobjektivom Imre Sabo“, pošto nisu bili zadovoljni fotografijom koju su dobili, jer je kolega, pisac napisao nešto što se nije desilo. Napisao je da „jadne Srbe u Dobovi, na pograničnoj stanici dočekuju policajci sa uperenim automatima i iskeženim policijskim kerovima na povodcu“. Možete da zamislite kakvu su fotografiju zamislili urednici. A ja imam fotografiju na kojoj su dva policajca, samo sa pendrecima i policijski pas pored njih spava, sa druge strane imam četiri teritorijalca koji nemaju ni pendreke, samo uniforme. To je bilo u vreme „događanja naroda“ . Posle toga sam dao otkaz. Nažalost, to je cena određene vrste novinarstva.
Lilika, Foto: Imre Sabo
Koliko je važno da fotoreporter ima i instikt za dobru priču i poverenje urednika?
– Toliko poverenja koliko su imali moji urednici u mene, to je neverovatno. Interesantna je priča kako je nastala fotografija „Lilika“. To je jedna upečatljiva priča i dobra fotografija koja je dobila mnoge nagrade.
Otišli smo Ljiljan Binićanin i ja u Nigerijsku ambasadu da napravimo priču o devojčici koja je odrasla u Novom Sadu uz baku Mađaricu. Dete je govorilo samo mađarski i trebalo je da uz posredovanje amabasade Nigerije otputuje u Kanadu kod rođaka. Dete je plakalo, ja sam fotografisao, opomenuli su me, ali sam ja i dalje fotografisao i uzeli su mi film. I dobro je da su mi uzeli film. To je prvi film koji su mi uzeli u životu, svega nekoliko su mi uzeli.
Pošto sam čuo kada poleće avion imao sam vremena da uzmem auto i odem do Novog Sada. Kažem uredniku da mogu da odem po baku, dete će joj sigurno pritrčati i imaćemo sigurno dobru sliku, imaćemo priču. Zamislite da danas neki reporter ode kod nekog glavnog urednika i da kaže da postoji mogućnost da se napravi fotografija koja će da bude dobra. Odem u Novi Sad, objasnim baki o čemu se radi, baka se brzo obuče. Imao sam sreću da crno dete ima beli kaput, da bela baka ima crni kaput, došao na aerodom, sećam se i imena policajca na aerodromu, zvao se Sreten Petrović, kao moj profesor sociologije kulture na fakultetu. Ja sam mu ispričao o čemu se radi i kaže mi: ne brini Imre ništa. Baka i ja stanemo. Dete kada nas je ugledalo otrglo se, pritrčalo baki. Napravio sam ukupno pet snimaka – taj jedan sa suzom je glavni. Suština je da je glavni urednik imao poverenja u jednog reportera koji će možda da donese dobru sliku, a dovoljno je lud da to uradi. Jednostavno sam tako radio.
Šta je bitnije za fotografiju – dobra oprema ili fotografsko umeće?
– Siguran sam da tehnika ne pravi fotografiju, nego – bez obzira na svo savršenstvo tehnologije – čovek. Oprema može samo da pripomogne, a dobra fotografija može da se napravi bilo čime. Sigurnije čovek barata sa dobrom opremom, jednostavnije napravi fotografiju ali ako se malo pomuči u današnje vreme i sa dobrim mobilnim telefonom može da je napravi. Ranije niste mogli da me vidite bez foto aparata, danas sam došao bez njega ali imam foto aparat u telefonu.
Čarobnjak iz Oza, Foto: Imre Sabo
Da li novinska fotografija formira javno mnjenje?
– Često više nego tekst. Mislim da je izreka „fotografija vredi više od hiljadu reči“ često apsolutno na mestu. Za mene postoji dobra fotografija i „za malo“ dobra fotografija. Imam na stotine hiljada napravljenih „za malo“ dobrih fotografija u svom životu. Naravno, ja sam profesionalac i ja moram da se vratim sa fotografijom dovoljno dobrom i upotrebljivom za ono što sam radio.
Po vama, kakvu ulogu, danas, ima fotoreporter?
– Bez obzira na to što današnji mediji i uredništva pokušavaju da koliko je moguće devastiraju ulogu fotoreportera mislim da to neće moći da urade. Uvek će dobri fotoreporteri iskakati i uvek će oni časno i pošteno raditi svoj posao.
Uroševac, Foto: Imre Sabo
Da li je dobra novinska fotografija umetnost?
– Ja mislim da jeste. Ja sam član ULUPUDSa i to sam postao tom fotografijom koju sam radio. U principu fotografije koje ja izlažem samo se malo duže „čvare“ od onoga što je posao. Mnogi me pitaju zašto su moje fotografije crno-bele. Onda ja kažem: „ja gledam fotografiju cno-belu, a ono što radim u boji je posao“. U principu je komotnije raditi crno-belo jer boje često znaju da ometaju, odvlače pažnju, a ovde samo belina odvlači pažnju.
(Ja) Dok nisam došao u „Ilustrovanu Politiku“ novinsku fotografiju nisam cenio. Tek kada sam počeo da je radim shvatio sam da je to najviši nivo fotografije, jer novinski fotograf mora da bude i dobar portretista, dobar pejzažista i dobro da se snalazi u svim žanrovima – fotografije. Imao sam sreću i da nikada nisam radio u redakciji gde su sa nipodaštavanjem gledali na fotografiju. „Ilustrovana Politika“ je bila takva redakcija gde su novinar, pisac i fotograf bili potpuno ravnopravni i gde jedan bez drugog nisu mogli. Ono što sam radio u dnevnim novinama to je uvek težilo ka maksimalističkom traženju onoga kako sam radio za „Ilustrovanu“.
Čega ste se uvek držali u poslu?
– Uvek sam se držao svih novinarskih kodeksa. Nikada ništa nisam ni dodavao ni oduzimao, čak sam i otkaz dao. Imao sam sreću da mi to nisu zamerala tadašnja visoka uredništva. Radio sam mnogo. Moj je prosek po dvesta dana godišnje na putu. Pitajte moje ćerke kako su to podnosile i koliko su imale tatu i zašto nisu naučile mađarski jezik.
Da li novinska fotografija danas može da se proda?
– Isto kao što vi ne možete dobro da naplatite tekst tako ni mi ne možemo da naplatimo ovde. Ja sam imao tu sreću da sam dosta sarađivao sa novinama sa nemačkog govornog područja i tu sam mogao da prodam i da zaradim. U ovoj zemlji se nikada nije moglo prodati. Ali smo bili zaposleni po redakcijama i bila nam je obezbeđena egzistencija. Na žalost, mladima to više nije i ako su zaposleni u redakcijama rade za neke mizerne plate, a s druge strane nemaju ni ono što smo mi zvali „tezga“. Ne postoji ni dovoljno jaka privreda koja bi kupovala te fotografije.
Pošto je u to vreme bilo dosta posla za strance počeo sam da radim za magazin „Štern“. Uvek kada bih dolazio u neku redakciju za razgovor za posao moja prva rečenica je bila: „ti znaš da ja radim za „Štern“, i kada on dođe na prvom je mestu a ova redakcija će, ti to znaš, imati mnogo koristi od toga.“ To je funkcionisalo u svim redakcijama.
Digitalno je dosta uništilo nas profesionalce, dovelo do skoro potpunog obezvređivanja fotografije, autorska prava se besomučno povređuju. Ja sam zapanjen koliko mojih fotografija ima na internetu, naravno sa izgubljenim autorstvom. Kao što sam bio lenj da se do izložbe „Devedesete“ bavim arhivom, tako još nikoga nisam tužio. Ne znam šta je sve ukradeno. Ipak, imam sreću da sam dovoljno upečatljivo ime tako da malo „zentaju“ da kradu od mene.
Foto safari Slano kopovo, Foto: Imre Sabo
April je u znaku „Meseca fotografije“. Obilazite izložbe koje se odžavaju na različitim lokacijama u gradu. Kako vam se čini srpska fotografska scena?
– Teško mi je da odgovorim na to pitanje. Mnoge stvari ne razumem. Ali nisam protiv toga. Očigledno je to smena generacija. Ja volim dobru fotografiju, snažnu, jaku fotografiju. Nikada nisam pravio izložbe gde treba da bude vođenje, niti ću napraviti. Ako ja treba da vas vodim i objašnjavam šta sam hteo da kažem onda bolje da i ne pravim izložbu. Danas se prave i takve izložbe. Žao mi je što neke izložbe jako kratko traju. Umetnička scena je takva i kod nas i u svetu. I u svetu treba dobre kilometre preći u mesecu fotografije da bi se videlo što više izložbi. Mislim da je „Mesec fotografije“ jako dobra stvar i skidam kapu našem gastarbajteru Davidu Pužadu da ga je napravio.
Kako sačuvati fotografiju pred naletom tabloida? Posustaje li dokumentarna, novinska fotografija pred naletom tabloida?
– Ne sarađivati sa njima. Nažalost, mnoge kolege naročito oni koji rade tamo, primorani su da rade takve stvari. Stalno sam razmišljao kako sam ja veliki srećnik da nikada nisam morao da slikam starlete i slične „zanimljivosti“.
Kada sam priman u „Ilustrovanu Politiku“ pitali su me: „Mali šta bi ti da slikaš?“
Ja sam rekao: „Mogu li ja da kažem šta ne bih slikao“
Zoran Skulović, urednik fotografije kaže: „Možeš, šta?“
„Sport“, kažem.
Žika Milutinović je bio uveren da ništa jače od sportske fotografije ne postoji pogledao me popreko.
„Dobro. Ima li još nešto“
„Ima“, kažem.
„Šta?“
„Estrada“
I zato sam ušao u političku fotografiju jer nikog od kolega, bilo nas je osam tada, nije interesovala politička fotografija.
Ja jesam slikao život, zahvaljujući tome. Na Kosovu sam napravio „Kuću na prodaju“ i tako zapečatio svoje ime. Mislim da sam se prezivao na -ić da bi me i uhapsili. Mene nisu mogli da optuže za raspirivanje srpske nacionalne mržnje, jer nisam pripadnik te zajednice. Izgledalo je kao pritisak na Srbe, osetio sam nepravdu i napravio fotografiju koja je objavljena na naslovnoj strani. Ja sam to doživeo kao čovek iz Vojvodine koji kada je naučio jezik, a ja do 10 godine nisam znao srpski jezik, nikada nikakav problem nije imao jer ga nisam pravio.
Da li je teže bilo probiti se u vreme velike Jugoslavije ili danas?
– Teže je danas. Prvo više je ljudi koji se bave fotografijom, onda je pristup sasvim drugačiji. Ponavljam tada su novinari bili cenjeni. Danas sa ovoliko brljotina koliko pravimo prosto smo izgubili ugled, društvene tendencije su takve da nema empatije, nema saradnje… Moja prva naslovana strana u životu je bila „Kuća na prodaju“ i napravila mi je ogromno ime. Mislim da danas nikome nije moguće da napravi takvo ime sa jednom fotografijom, sa jednom naslovnom stranom.
Mačka, Foto: Imre Sabo
Prvo sećanje na fotografiju
– Ja sam u fotografiju ušao zahvaljući tome što nisam znao srpski jezik. U petom razredu trebalo je odlučiti se da li ići dalje u mađarsku školu u Kikindu, a ja sam salašarsko dete tako da je meni to bio prilično neprijatan doživljaj da zimi, treba da budem kod jedne ili druge babe. Rekao sam: „ja to ne bih, naučiću jezik. Što ne bih naučio jezik?“.
U istom tom petom razredu je trebalo da se upišem na neku sekciju, a ne umem da pevam, ne umem da crtam. Tata mi je rekao: „zašto ne bi otišao na foto sekciju, evo ti foto aparat.“ Imao je Kodak Brownie box donet sa Sremskog fronta.
Onda sam slutio da bih mogao da budem fotograf, razmišljajući za to vreme normalno danas gledano prilično glupo, zamišljajući da ću ja nekada moći da budem dobar fotograf. Jako mi je zanimljiv moj tadašnji nesvesni osećaj za kompoziciju. Zahvaljući Davidu u januaru je u Mađarskom kulturnom centru bila izložba u mojih fotografija iz mladosti. Sećam se da sam kao prvu fotografiju slikao babu iza koje je bila siva kapija. Video sam mačku u prozoru to mi je izgledalo kao lepa slika, nesvestan dobre fotografije, kompozicije… Mačka se uplašila od mene, počela da beži, ali ja nisam premotao film i taj beg sam ja snimio na onu sa babom.
Moja prva fotografija u životu je poslata na školsko takmičenje na vojvođanskom nivou i ja sam osvojim prvu nagradu. Nisam imao ni uzore, ni izvore odakle bih mogao da učim, sve dok nisam upoznao Dimitrija Čipćića, oca glumice Vesne Čipčić, koji je moj pravi veliki učitelj fotografije. Ja sam kod njega provodio mnogo vremena u razgovorima o fotografiji, on me je naveo na to da ja ne budem običan zanatlija nego fotograf kreativac i zahvalan sam mu zbog toga. Kasnije, sledeći moj veliki učitelj fotografije i veliki prijatelj jeste Branibor Debeljković, koji me je primio kao autsajdera na svoja predavanja na Akademiji, sada FDU, na koju nisam bio primljen.
Dodaj komentar