MediaSfera
II deo: U potrazi za ljubavlju (metamorfoza)
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Marija Čalić, Violeta Soldatović, Biljana Latinović, Slobodan Čavić, Miljko Radanović, Aleksandar Jočić
„Prvo do Pana. Ako ima nešto što treba da znam, on će mi to reći; pa onda, pravo do razmažene šušumige“, gunđao je Eros u sebi, leteći ka Panovoj livadi na kojoj je vladalo večno proleće.
„Razmažena šušumiga“ je bila Persefona, koju Eros nikako nije voleo. Leteo je ukrivo. Stalno je morao da se vraća na trasu, jer mu je zavoj na ramenu sputavao celu ruku i ometao ga da drži pravac. Bes mu je već bio preplavio i uši i obrve kada se ukazala večno zelena livada rečnog ostrva.
– Posle dugog sna treba pojesti nekoliko smokava, a posle dugog letenja, okrepiti se slatkim vinom – dočekao ga je Pan, držeći činiju s voćem u jednoj ruci, a bokal s vinom u drugoj. – Hajde, hajde, nema razloga da žuriš. Dođi, čekao sam te.
– Kako nema? Kakve smokve! Znaš li šta su one dve, one… Moja majka i ona šušumiga… Znaš li šta su naumile? – odgovorio je Eros spuštajući se, još pre nego što je pozdravio Pana. Uostalom, ni ovaj nije pozdravio njega. Uhvatio je Pana čvrsto za ramena – pusti sad vino i smokve. Žurim se. Moram da nađem Psihu pre nego što otvori kutiju. Persefona jedina sad može da me uputi k njoj, ali Šušumiga je u dosluhu s mojom majkom, znam da će me namerno poslati na stranputicu. Treba mi tvoja pomoć.
Foto: Violeta Soldatović
– Ti i dalje nemaš poverenja u Psihu – odvratio je Pan, više za sebe. – Naravno da ću ti pomoći. Ali, dečko moj, treba da ti bude jasno da je ona savladala sve zadatke do sada bez tvog uplitanja. Ako hoćeš da ti pomognem, dođi sedi da popričamo.
Posadio je Erosa za stočić pored reke i pozvao nimfe, koje su odnekud krenule da iznose Sušeno voće, orahe, med i slatko od ruže s cimetom.
– Da nisi bog, odavno bi umro od ovih đakonija! Jedeš li ti ikada išta osim slatkiša? – upitao je Eros, sipajući sebi gusto vino u čašu.
– Dečko, ne zaboravi da sam ja bog šuma i polja. Ja svoje štićenike ne jedem! Slatki plodovi razbijaju monotoniju nektara i ambrozije, a ko je moj gost, jede isto što i ja. Nego, da pređemo na stvar – uozbiljio se Pan. – Slušaj me sad i ne reaguj ishitreno, da ne bi sve upropastio.
Erosa su već svrbela krika od žurbe i poskakivao je na panju na koji se smestio, spreman da uzleti čim mu Pan kaže to što zna.
Foto: Biljana Latinović
– Slušaj dobro – nastavio je Pan. – Psiha MORA da otvori kutiju. Ako hoćeš da postane besmrtna, ona MORA da napravi grešku.
Eros ga je gledao podozrivo. Šta jarconogi frulaš priča? Nije se valjda i on urotio s Afroditom! Ali ne, Afrodita i Persefona ni s kim ne dele svoje tajne. Otkako su se spajtale oko onog smrtnika, Adonisa, njih dve se stalno nešto domunđavaju i kuju tajne planove. Zašto mu sad jarconogi ovo govori? Da nije… ? Jeza je krenula da mu se puže uz noge, pravo u stomak.
– Je li već otvorila kutiju? – upitao je.
– Mislim da upravo završava svoju audijenciju kod Persefone – odgovorio je Pan. – Nije još. A ti ćeš lepo sad ostati kod mene dok te svemu ne poučim, inače ćete izgubiti jedno drugo zauvek. Znaš li zašto je Afrodita Psihu poslala u Podzemno Carstvo?
– Da je zaplaši – odgovori Eros sležući ramenima.
Na taj odgovor, Pan se vrlo duboko zamisli, češkajući se između rogova, pa napuni Erosu čašu i stavi pred njega činiju sa slatkim od ruža.
Foto: Slobodan Čavić
– Dakle, moram da krenem od početka. Ti si sve prespavao i nisi video kako se Psiha hrabro izborila sa mnogo težim zadacima nego što je šetnja kroz Hadovo carstvo. Kao što rekoh, nemaš poverenja u nju. E pa, ako misliš da večno ostanete zajedno, to će morati da se promeni. Vidiš – poćeo je Pan polako da objašnjava – razlog što je Psiha sišla u Podzemno Carstvo, jeste taj što je u ovo doba godine Persefona dole.
Eros je taman otvorio usta da mu izleti neki zajedljiv komentr, kad ga je Pan prekinuo.
– Persefona najbolje od svih bogova poznaje tajnu ljubavi, a ti tražiš večni život za Psihu, u ime večne ljubavi. Ako je tako, vas dvoje morate pokazati da ste sposobni da volite. Oboje. Pogledaj – rekao je, pa ubrao jednu biljku sa svoje večno zelene livade i stavio je u čašu s vodom koja je stajala na stolu.
– Pitao sam se šta će voda na tvom stolu – promrmljao je Eros.
Foto: Aleksandar Jočić
– Šta će se desiti sa ovim parčetom biljke?- upitao ga je Pan.
– Ako ga ostaviš u vlazi i na suncu, pustiće žilice i, ako ga potom zasadiš, izrašće nova biljka.
– Tačno – odgovorio je Pan. – A ako ga ostavim na suvom i mračnm mestu?
– Uvenuće i osušiće se.
– Eto vidiš. Život nastaje iz vlage koja se suši, dajući se biljci; iz svetlosti, koja se u sudaru sa tlom gubi i pod zemljom pretvara u mračnu snagu. Smrt jednog rađa drugo. Zapravo, život ne nastaje, ne rađa se. Život postoji i večno kruži, pretače se iz jednog nosioca u drugi. Da budem još precizniji, život je jedino što postoji. Nosioci života traju različito vreme: jedni dugo – takvi smo mi, bogovi s Olimpa. A drugi kratko – kao leptirovi, na primer. Mi smo zaštitnici našeg sveta i trajaćemo sve DOK naš svet postoji. Ali za život koji nosimo, i mi i ceo svet, ne postoji „dok“. Ako te pitam šta je Univerzum, odgovorićeš: zvezde. I pogrešićeš. Sve što vidiš na noćnom nebu, kad Helios ode na počinak, sve su to posude za život, promenljive kao i Afroditine haljine. Život – život je magija ljubavi, koja je jedina stvarnost. Univerzum je život koji se presvlači.
Eros je slušao zbunjeno. Nikad mu niko, ni od bogova ni od ljudi, nije ovako govorio.
– Neobično ti je to znanje. Zašto mi niko od bogova nikada nije rekao ovo što sad govoriš?
Pan je slegao ramenima: – Zato što istina koju ne umeš da upotrebiš, uliješ u delo, nije znanje. Ili je zaboraviš, ili je tumačiš, uvek pogrešno, klizajući sve dublje stranputicom.
– Zato je najviše znanje tajna? I zato se kaže kako se tajna čuva sama i otkriva sama? – izgovorio je Eros, više glasno shvatajući, nego pitajući.
– Da – odgovorio je Pan. – Da si ranije čuo sve ovo, mislio bi kako si mnogo pametan; ne bi mogao ovo znanje da pojmiš i upotrebiš, već bi postao žrtva svog pogrešnog tumačenja. Što je nešto čistije i svetije, to veće zlo nastaje kad se pogrešno upotrebi.
Foto: Miljko Radanović
Na Panovom ostrvu vladalo je večito proleće; godišnja doba se nisu smenjivala, ali noć i dan jesu. Zamislivši se, Eros je pogledao u nebo. Točkovi Heliosove dvokolice već su bili sasvim crveni i zažareni od dugog puta. „Uskoro će pasti veče. Vreme protiiče, a ja još ne znam kako da spasem Psihu!“ Đipio je od stola, spreman da uzleti:
– Izvini ali ne vidim kako će mi sve ovo pomoći. Moram da je sprečim da otvori kutiju, posle će biti kasno – rekao je, pokušavajući da raširi krila, ali mu to nikako nije uspevalo.
– Smiri se dečko i sedi – rekao je mirno Pan, lizućući slatko od ruže s prsta. – Rekao sam nimfama da ti upletu čičak u krila, za svaki slučaj, da ne bi mogao da napraviš glupost koju si upravo namerio.
Dugoprste nimfe nežne su kao senka i Eros se nije čudio što nije ni primetio njihovu rabotu. Kao da su se svi bogovi urotili protiv njega i igraju neku igru! Mislio je da ga Pan voli kao sina… Verovatno ga i voli, ali šta li je to smislio?
– Šta je s tobom?! Psiha je u smrtnoj opasnosti!
– Ona je, dragi moj, u smrtnoj opasnosti otkako si je ti ostavio samu. Dok si ti spavao, Psiha je prošla kroz iskušenja i bogova i ljudi i, kao što znaš, preživela je; a vidiš, još uvek niste zajedno. Već sam ti rekao, ako hoćeš da budete sjedinjeni u večnoj ljubavi, ona mora da otvori kutiju, a ti ćeš morati da dokažeš da je vaša ljubav jaka kao i smrt. Zato sedi i slušaj dalje.
Pomiren, Eros se vratio za sto. Ne, nije bio pomiren. Ako izgubi Psihu, i Pan i Afrodita i Persefona i ko god se tu upetljao, proklinjaće dan kad se Eros rodio. Moliće se da postanu smrtni, jer će im on večni život pretvoriti u večno umiranje, makar mu svi bogovi okrenuli leđa. Ali sad će biti najbolje da sasluša sve što Pan ima da mu kaže. Ionako, očigledno, ne može da se odupre.
– Kao što rekoh, Život postoji i večno kruži.. A znaš li šta je potrebno da bi nešto postalo nosilac života? Iskra svetlosti, koja daje Žiivotu znak, doziva ga. Ta svetlost zove se Ljubav. Zapamti – Ljubav poziva život. Reklo bi se da ga stvara, ali ne, ona ga priziva. Život se kreće kuda ga ljubav vodi. Ona otvara i zatvara puteve. Ona drži svemir na okupu. Čak i trenutna ljubav – dodao je, štipnuvši nimfu koja im je dosipala vino – zasvetli, prizivajući život, ali nema snagu da ga zadrži. Večna ljubav, međutim – ona je jača od smrti.
– Moje strele su natopljene eliksirom prave ljubavi.
– Ti si sebe sam ustrelio, pa sad misliš da tvoja i Psihina ljubav mora biti večna, zato što je prava. Glupost, dečko, budalaština. Svaka ljubav je prava, al’ večna se ne dobija, već se gradi. Ljubav je prolazna, kao i svaka rana, iako peče dok traje. Samo ako toj vatri predate sebe, da istopi staro, izgradi novo…
Foto: Aleksandar Jočić
– Dosta! – prekide ga Eros. Skočio je na noge, besno čupajući čičak iz svojih krila. – Dosta je bilo tog mudrovanja! To su sve prazne reči. Ako ne vratim Psihu, večno će biti moje kajanje što sam gubio vreme na ovaj razgovor; a ti, moja majka i ona šušumiga… Molićete Zevsa da vam oduzme besmrtnost!
– Bravo dečko! Odlično! – zadovoljno je skočio Pan, pozivajući nimfe da oslobode Erosova krila od bodljikavih cvetova. – Delo, zapamti, delo ljubavi pozvaće život! Ne računaju se vatre u grudima, snovi, čak ni suze. Ona je učinila svoje, red je na tebe. Delo ljubavi, čak i kada izgleda kao da to nije. Pogotovu kada izgleda kao da to nije! Zapamti: delo ljubavi! – nastavio je da uzvikuje za Erosom koji se, oslobođenih krila, već vinuo visoko u nebo. – A najveća pomoć često dolazi od onog koji nam postavlja najveće prepreke – bile su poslednje Panove reči koje je začuo, pre nego što su ga oblaci obavili.
Persefona, boginja rođenja i smrti, posmatrala je u kristalnim zidovima svog zamka lik Erosa, koji je u strmoglavom letu jurio ka ulazu u Donji Svet. Još uvek je bio daleko. Psiha je upravo izlazila u susret poslednjim, kosim zracima sunca. Kutiju sa večnom mladošću i lepotom sakrila je pod svoj ružičasti šal u koji se cela umotala. Prelazak preko Stiksa i Doline Senki ispunio ju je jezom.
Nastaviće se…
Dodaj komentar