Kultura

Ketrin Hikli: Restitucijom umetničkih dela vraća se i identitet

MediaSfera

 

Foto: Klio, promo

 

Ketrin Hikli, britanska novinarka iz oblasti umetnosti i kulture, autorka knjige „Minhensko skriveno umetničko blago, Hitlerov trgovac i njegovo tajno nasleđe” (prevod Ksenija Todorović, izdavač „Klio“) bila je gošća Beograda i Novog Sad gde je promovisala svoje delo.




U  razgovoru sa novinarima, u prostorijama „Klija”, Ketrin Hikli je ukazala na početak svog interesovanja za teme restitucije u kulturi, onih umetničkih dela koja su nacisti oteli od vlasnika.

 

– Radeći za Blumberg njuz, iz Berlina, sve više su me interesovale teme povraćaja ukradenih umetničkih dela. U središtu jedne od većih priča bila je i Klimtova slika koja je pripadala Mariji Altman. Austrija je dugo odolevala restituciji, ali Marija Altman ipak je ostvarila svoja prava. Verovatno ste gledali film „Žena u zlatu” o ovom slučaju, sa Helen Miren u glavnoj ulozi, koji je prilično uprostio tok zbivanja, ali nije bio toliko loš kao na primer film „The Monuments Men”– „Čuvari nasleđa”. Što sam više pisala o temama povraćaja ukradenih umetničkih dela, sve više mi se javlјalo oštećenih naslednika. Kada zakon zakaže, ostaje jedino publicitet, rekla je Ketrin Hikli.

 

Po njenim rečima, ono što je bilo najfascinantnije jesu biografije lјudi koji su pobegli od nacista, onih koji su ostavili čitavu imovinu da bi sačuvali svoj život, odlazeći na drugi kraj sveta, počinjući od nule. Međutim, među stvarima koje su ostavili za sobom bio je i njihov identitet. Suština je u tome da restitucijom lјudi ne zahtevaju natrag samo svoj posed, jer nacisti su uzimali i nameštaj, pokućstvo, sve do čega su mogli da dođu, već potražuju i svoje identitete, uspomene, delove života onih koje su nepovratno i tragično izgubili.

 

Govoreći o tome, Ketrin Hikli je podsetila na biblioteku u Berlinu koja se bavi istragom porekla miliona knjiga čije se poreklo ne zna. Zatim je ispričala priču o ženi iz Haife koja je jednog dana dobila pošilјku upravo iz ove berlinske biblioteke, a to je bila knjiga sa podacima njene majke, preminule u Aušvicu. Zahvalјujući tome ona je došla do jedine uspomene na majku.

 

Glavni junak knjige „Minhensko skriveno umetničko blago” je Hildebrand Gurlit, poznavalac naročito one umetnosti koju su nacisti smatrali degenerativnom i izopačenom. Ketrin Hikli je ukazala na brojne kontradiktornosti u njegovoj prirodi. Nije podržavao nacizam, a postao je glavni Hitlerov trgovac umetninama, pribavlјajući dela za zamišlјeni diktatorov muzej u Lincu. Takođe, Gurlit je jednom četvrtinom porekla bio Jevrejin, ali je kupovao umetnička dela od onih Jevreja koji su bili prinuđeni da beže iz Nemačke. Ironično, on je posle rata uspeo da skine lјagu ratnog profitera sa svog imena i da povrati svoju veliku kolekciju koju je nasledio njegov sin Kornelijus.

 

 

U muzejima širom sveta nalaze se brojna umetnička dela problematičnog porekla. Mnogo veći problem su privatne kolekcije. Kornelijus Gurlit nije jedini čovek koji je u svom domu čuvao ukradena dela ili ona sa spornim vlasništvom. Verujem da ćemo i ubuduće nailaziti na ovakve kolekcije, mada verovatno ne ovog obima – kaže, za „Novosti“, Ketrin Hikli.

 

Priča o kolekciji Gurlit dokazuje da „neke ratne nepravde još nisu ispravljene“.

 

– Hilderbrand Gurlit se veoma obogatio za vreme nacističkog režima. Iskoristio je nevolje i patnje jednog naroda, kupovao umetnička dela koja su nacisti već oteli od Jevreja ili otkupljivao za male pare od onih kojima je novac bio potreban za bekstvo.

 

Gurlit, podseća Hiklijeva, za to nikada nije bio adekvatno kažnjen:

 

– Posle rata mu je privremeno zaplenjena kolekcija, bio je označen kao ratni profiter, ali se to promenilo. Uspeo je da se oslobodi optužbi, povrati reputaciju, kolekcija mu je vraćena, čak je i postao vrlo uspešan direktor muzeja. Ironično, ali za 60. rođendan dobio je čestitke od svih viđenijih ljudi iz celog sveta – kaže autorka.

 

 

Izvor: Politika, Večernje novosti




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .