Miloš Trajković: “Mokranjac” dokaz da klasična muzika traje uprkos prilivu kiča

Miloš Trajković: “Mokranjac” dokaz da klasična muzika traje uprkos prilivu kiča

MediaSfera

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Privatna arhiva

 

“Mokranjac”, najstarija muzička škola u Srbiji, početkom aprila velikim Gala koncertom učenika i ansambala škole obeležio je 120 godina rada.




– Muzička škola “Mokranjac” utemeljena je na pravim vrednostima i zato tako dugo opstaje. Mi smo dokaz da klasična muzika traje uprkos prilivu kiča i šunda u našem društvu –  kaže sa neskrivenim ponosom kompozitor Miloš Trajković, koji se već dvanest godina nalazi na čelu Muzičke škole “Mokranjac”.

 

U njenim učionicama kao nastavnici i učenici bile su mnoge muzičke ličnosti značajne za našu, ali i svetsku kulturu – kompozitori, izvođači, muzikolozi i pedagozi: Petar Konjović, Miloje Milojević, Stevan Hristić, Josip Slavenski, Kosta Manojlović, Ljubica Marić, Konstantin Babić, Dejan Despić…

 

Koncert u Kolarčevoj zadužbini je, nesumnjivo, kruna proslave škole. Međutim, vi tu ne stajete…

 

– U sklopu proslave 120 godina rada, delovanja u prosveti i kulturi „Mokranjca“ kamerni orkestar Muzičke škole “Mokranjac” sastavljen od 22 učenika gudačkog odseka putuje u Nemačku 2. maja na poziv gradske muzičke škole iz Minhena sa kojom već četri godine razmenjujemo koncerte. Izvešćemo dva koncerta. Prvo 3. maja nastupaju solisti, a sutradan će orkestar izvesti Britnovu simfoniju, sva četiri stava. Sa njima putuju i dva đaka sa klavirskog odseka koji će izvesti Bahov dupli koncert.

 

Već 6. maja dolazi nam u goste muzička škola iz Otave sa kojom treba da potpišemo protokol o saradnji 8. maja u Ministarstvu spoljnih poslova. U decembru nas očekuju još dva koncerta na kojima ja insistiram. Prvi je koncert učenika na kome će oni svirati dela domaćih autora. Učenici “Mokranjca” izvode dosta dela domaćih savremenih kompozitora i kompozitori dolaze na taj koncert. Završavamo koncertom profesora škole. Jedina smo škola koja ima koncert profesora, jer učenici treba da čuju kako njihovi profesori sviraju.

 

Na proleće sledeće godine će izaći knjiga 120 godina “Mokranjca”.

 

Koji izazovi stoje pred direktorom Muzičke škole “Mokranjac” u 21. veku?

 

– Svaka vremenska epoha ima svoje izazove. Izazovi su bili dva svetska rata, kada škola nije ni radila. To su bili mnogo teži uslovi nego sada. Nažalost, uprkos uspesima i nemerljivom uticaju na srpski kulturni identitet škola se svih ovih godina selila s mesta na mesto. Radimo na dve lokacije, pa kod nas ne može da bude pauza između časova pet minuta kao u drugim školama, već pola sata da bi učenici došli iz Krunske u Dečansku i obrnuto. Ali, ni to izgleda ne ometa decu željnu muzičkog znanja da razvijaju talenat i naše blago na najbolji način predstavljaju i u zemlji i u inostranstvu. Baš zato što mnogo đaka želi da upiše “Mokranjac” mi smo u mogućnosti da ih selektujemo i napravimo od njih prave izvođače koji će posle da koncertiraju po svetu.

 

Ovde postoje četiri nivoa obrazovanja – deca već u šestoj godini mogu da upišu pripremni razred, gde uče note, razvijaju sluh i imaju dodir sa svim instrumentima. Osnovnu i srednju muzičku školu pohađaju paralelno sa regularnom nastavom u drugim školama ili upisuju Muzičku gimnaziju. Do srednjeg nivoa dolaze najbolji. Za dalje studije muzike opredeljuje se 70 odsto, od kojih, nažalost, 70 odsto odlazi u inostranstvo. Lepo je to, ali bih ja voleo da se ta deca vrate ovde.

 

Meni je bila ideja da napravim koncert od bivših učenika za 120 godina. Ali jednostavno nisam mogao sve da ih organizujem da dođu iste nedelje da napravimo par proba. Evo na primer naš učenik, violinista Dragan Sredojević završio je konzervatorijum Čajkovski i sada svira u Kraljevskim gudačima u Londonu. Zamislite kakvo bi to pojačanje bilo da je on profesor u Mokranjcu, ali očigledno to tako ne može da bude.

 

Ko su profesori “Mokranjca”?

 

– “Mokranjac” ima 823 učenika i 114 nastavnika, među njima 40 magistara i nekoliko doktora muzike. Svi su odlično muzički potkovani. Uspešno grade solističke karijere, članovi su kamernih, operskih ansambala i orkestara, aktivno učestvujući u muzičkom životu Beograda i Srbije.

 

Trudim se, kada se ukaže neko upražnjeno mesto, da dovedem prvo kavalitetne ljude jer je mnogo teže naći poštenog i dobrog čoveka, čoveka koji može da sarađuje sa kolektivom od dobrog instrumentaliste. Pokušavam da neke bivše đake “Mokranjca” kojima sam predavao ili koje znam sa raznoraznih koncerata, takmičenja vratim u školu. Jer i ja sam prvi put kročio u ovu zgradu kada sam se upisao u Muzičko zabavište “Mokranjac”. Pokušavam da dovedem i renomirane profesore iz drugih škola koji su ostvarili rezultate, koji su dokazani pedagozi.

 

 “Mokranjac” je jedina muzička škola u Srbiji koja ima svoj Simfonijski orkestar.

 

– Jedina smo muzička škola u Srbiji koja ima svoj simfonijski orkestar i o tome pažljivo vodim računa. Škola ima šest ansambala – u osnovnoj školi postoje dva: gudački orkestar i mešoviti hor, u srednjoj imamo mešoviti hor, kamerni hor, simfonijski orkestar i kamerni (gudački) orkestar. Uvek neki orkestar negde putuje. I to našim učenicima mnogo znači. Pozvani smo na KotorArt i 31. jula naš kamerni orkestar gostuje u Kotoru, a u okviru  Mokranjčevih dana, 15. septembra, kamerni hor gostuje u Negotinu.

 

Ogoman problem je i nabavka instrumenata za orkestar. Muzička škola „Mokranjac“ ima 48 klavira, 110 gudačkih instrumenata, puno duvačkih instrumenata. Imam dobru saradnju sa gradskim institucijama. Sa Gradom Beogradom smo zajedno kupili jedan koncertni klavir Kavai, drugi Kavai je došao godinu dana ranije. Sklopili smo sporazum sa Telekomom Srbija pa su đaci „Mokranjca“ svirali na obeležavanju njihovog  jubileja a oni su donirali školi klavir. Tako se snalazimo. Nabavili smo dve nove flaute, dve nove oboe, klarinet, dva timpana koji su imali premijeru na Kolarcu, violončelo, kontrabas… U planu je da kupimo još jedan klavir, majstorsku gitaru.

 

Ideja o konzervatorijumu “Mokranjac” nije nova. Koliko je ona realna danas?

 

– To nije moja želja, nije sadašnje očekivanje. Prvi dokument koji sam pronašao potiče još iz 1919. godine kao želja tadašnjeg kolektiva da napravi konzervatorijum. Posle I svetskog rata ozbiljno je počelo na tome da se radi. Međutim, naprvaljen je Fakultet muzičke umetnosti i od te ideje se u tom trenutku odustalo. Posle II svetskog rata ta ideja je zamrla, tako da je ponovo obnovljena osamdesetih godina prošlog veka… Nadam se da ću ja uspeti da bar malo konkretizujem tu ideju.

 

Konzervatorijum je nešto što postoji u zapadnoj Evropi, to znači da bi deca ovde pohađala nastavu od pripremnog razreda sve do mastera. Zgrada u Dečanskoj gde smo sada je prava zgrada za konzeravtorijum. U njoj je trenutno pet instutucija: muzička škola “Stanković”, matematičko udurženje Arhimedes, Prosvetni pregled, Savez učitelja Beograda i Srbije. Kada bi cela ova zgrada bila konezervatorijum “Mokranjac” ja bih bio najsrećniji čovek na svetu.

 

Da li je teško baviti se u Srbiji muzikon na način na koji vi učite svoje đake?

 

– Mi učimo decu od prvog razreda da je klasična muzika jedina prava muzika koja postoji. Sve ostalo su kompozicije ili pesme koje danas jesu, sutra nisu i kojima je rok trajanja ograničen. Učimo decu muzici iz 16. veka na početku srednje škole, pokušavamo da ih odvedemo na što više koncerata klasične muzike. Ovde se ne priča o drugom vidu muzike. Naši učenici dolaze iz jednog drugog miljea, te se njihova razmišljanja, ambicije i moral na poseban način razvijaju, iako su, baš kao i druga omladina, pod udarom neprikladne muzike, rijalitija, raznih kič i šund umetnika.

 

Ono što je problem jeste i to što Beograd ima samo tri orkestra – Beogradsku filharmoniju, orkestar RTS i orkestar pozorišta. Ući u jedan od ta tri orkestra je premija i to je skoro nemoguće. Ono što je popularno na zapadu to još nije zaživelo kod nas zbog finansija. Na zapadu deca kada završe fakultet i ne uđu u orkestar naprave svoj trio, kvartet ili manji orkestar, drže koncerte, od toga žive, putuju. Nažalost, toga ovde nema.