Kako preživeti život

Kako preživeti život: Svaka stvar ima svoju svrhu (12)

MediaSfera

 

II deo: U potrazi za ljubavlju (metamorfoza)

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Marija Ćalić, Jelena Tupenarac, Biljana Latinović, Aleksandar Jočić

 

 

Unutrašnjost palate je bila glatka i topla, kao kamen koji je dugo stajo na suncu, i mirisala je na cimet i poljsko cveće. Vlažni miris blata koji se širio Podzemnim Carstvom ispario je iz Psihinih nozdrva istog trena, čim je jednom nogom koraknula u palatu bez čuvara. Lepa boginja zlatne kose na zlatnom prestolu sedela je u dnu dvorane ne radeći ništa; samo je tako sedela, gledala ka ulazu i bila lepa.




Psiha je shvatila da Persefona nju čeka. Trudila se da hoda što brže; toliko se žurila, skoro trčala, da su noge počele da joj se upliću, znoj ju je probio, ali dvorana je bila tako velika! Plašila se da će Persefona, koja tako mirna i lepa čeka i osmehom je poziva da joj priđe, izgubiti strpljenje i otići pre nego što ona, trapava, stigne do prestola. Noge su je već bolele, kad je proklizala po podu od glatkog, toplog kristala; u tom trenutku, zateturavši se, odvojila je oči od lepe boginje i spustila pogled. U dijamant su billi ugravirani tragovi stopala – jedni su vodili ka prestolu, drugi ka izlazu, a bili su izmešani, kao da ih je neko urezivao bez reda, ukrasa radi. Psiha je zastala: „Ne, ništa dosad nisam srela bez razloga. U svim svetovima, svaka stvar ima svoju svrhu.“ Stavila je svoje desno stopalo u stopu koja je bila okrenuta ka prestolu. Zatim levo u sledeću stopu, istu takvu. Pa opet desno, u sledeću. Kada je i levu nogu ponovo spustila u odgovarajuću stopu, našla se pred prestolom.

 

Persefona se razdragano smejala, a i Psiha je shvatila šta se desilo – jedne stope su nosile posetioca ka prestolu, a druge ka izlazu. Nasumično upirući iz sve snage, gazila je čas po jednim, čas po drugim, i tako hodala (i to iz sve snage!) – u mestu. „Kako sam bila smešna!“ pomislila je. Bilo ju je stid, ali Persefonin smeh je bio tako zarazan, da joj se pridružila.

 

Foto: Jelena Tupenarac

 

– Dođi – rekla je boginja pružajući joj ruku i pokazujući joj da sedne na jastuk pored njenog prestola. – Sad te bole noge – dodala je, ponovo nahrupivši u smeh. – Ali, sama si kriva, ne slušaš šta ti se govori! Moja majka te je lepo upozorila: Kad ideš u nepoznato, pogni glavu i gledaj kud staješ. Na nepoznatom putu, zamke se kriju tamo gde ih ne očekuješ!

 

A takođe i pomoć – dodala je Psiha, koliko da pokaže kako ipak nije toliko loš učenik.

Kada je bila mala devojčica, Psiha je u zimskim večerima sedela na toplom kamenom podu kroz koji se grejala palata njenog oca, pored nogu svoje najstarije sestre koja bi, zavaljena u velikoj stolici, pričala priče prisutnima. To je bila jedna od one dve sestre koje je ona poslala u smrt. Setila se toga, ali bez imalo kajanja. Svako ima svoju sudbinu. Njihova se izvršila, a njena, eto – još se kuva. Sestra joj nije nedostajala, kao ni njene priče pune krvavih događaja, strasti i strahova, koje zapravo nije ni slušala. Samo taj osećaj tišine, na toplom podu. I mada palata njenog oca nije nimalo ličila na čudesni Persefonin dvor, osetila se – kao kod kuće. Sigurno.

 

Ustala je s jastuka, pognute glave:

 

– Molim te, nemoj da pomisliš kako sam suviše smela i nevaspitana – rekla je, – ali obećala sam tvojoj majci da ću ti preneti njen poljubac.

 

Foto: Dijana Eftovski

 

Persefona ju je zagrlila:

 

– Iako moja mjka preteruje s tim poljupcima – kazala je – ti si zaslužila odgovor na jedno pitanje, pre nego što ti dam kovčežić za Afroditu, a ovim poljupcem si zaslužila još jedan.

 

Psiha se ponovo udobno uvalila u svoj jastuk na podu. Zamislila se tako jako, da nije ni primetila kako je noge više ne bole.

 

– Pitala bih te svašta, ali pošto imam pravo na samo dva pitanja, postaviću ti ono koje mi je prvo sinulo, kad sam videla palatu.

 

– Hajde – obodrila ju je Persefona.

 

– Podzemni Svet je mračan i blatnjav, a tvoja palata je topal, osunčan dragulj, i to bez čuvara. Kako je to moguće?

 

Foto: Biljana Latinović

 

– To te zanima? Staro ti ne odlazi u zaborav pred novim – kazala je Persefona – i to je dobro. Ipak, mislim da se usredsređuješ na sporedne stvari, umesto da pitaš ono što je za tebe, u ovom trenutku važno. Hm – zamislila se Persefona – pretpostavljam da se ne pitaš ni u sebi… Možda ti to čuva snagu. Pa dobro. Evo ti odgovora: Ti znaš, zar ne, da ja proleće i leto provodim sa mojom majkom, u Nadzemnom Svetu, koji je obasjan suncem? Za to vreme, ja u sebe nakupim ogromnu količinu sunca i svetla. Okružena sam svojim prijateljima iz detinjstva – biljkama, životinjama i nimfama, a Demetra me svakodnevno miluje svojom pažnjom i mirisnim i čudotvornim hranama, napicima i pomadama. Had mi u tim danima nedostaje, jer je on tako divan muž da se ne može ni zamisliti, ali ipak, nisam zbog toga tužna. Naprotiv, u meni bude toliko radosti, da mu je svakodnevno šaljem, a to, što i njemu ugađam, čini me još radosnijom. Ova palata sagrađena je od dragulja Podzemnog sveta, ali njen sjaj i toplota dolaze iz sunca i radosti koje Hadu šaljem tokom proleća i leta, a on ih u dijamantima čuva. Ta toplota i sjaj su život; zato čuvari nisu potrebni. Mrtvi u život ne mogu da stupe.

 

– Razumem – odgovorila je Psiha – samo bih volela… Mogu li da vidim Hada? O njemu se priča da je lep kao Apolon i grdan kao Kerber.

 

– Ne možeš – odgovorila je Persefona – i upravo si potrošila svoje drugo pitanje.

 

Psiha je zaćutala i zamislila se. Ne, nije bila uvređena, naprotiv. Nijedna druga boginja joj se nije učinila tako nedostižna, kao Persefona, koja nije govorila o ljubavi, već je pokazivala ljubav. Kako je to ona slala svoju radost i životnost Hadu, kad nisu zajedno? Psiha to ne bi umela. Nije umela. Zato je Eros morao da joj dolazi u snove, a sada ga nema…

 

– Ne budi tužna – nastavila je Persefona – objasniću ti zašto ne možeš da vidiš Hada. Za žive smrtnike, on je nevidljiv. Ti nisi mrtva, a nisi ni besmrtnica – za sada. Bilo je još smrtnika koji su posetili Podzemni Svet i biće ih, ali lice Hada niko od njih nije video. Kad postaneš besmrtna, upoznaćeš ga. Hodi sad – dodala je pružajući joj lepu kutiju. – Haron te čeka, da te preveze natrag. Kad stigneš na drugu obalu, sedi i sačekaj Afroditu, ona će se postarati za sve što sledi.

 

Foto: Aleksandar Jočić

 

Psiha je ustala sa zlatnom kutijom u rukama, pregledajući pogledom ugravirane stope.

 

– Stani! – zaustavila ju je Persefona. – Zaboravila si svoj ružičasti šal. U Gornjem Svetu je sada zima – dodala je, pokazujući joj rukom šal koji je ostao na jastuku na kome je sedela.

 

Psiha je ogrnula svoju rukotvorinu i stala na prvu stopu koja vodi ka izlazu. Ostalo joj je još samo da pređe Stiks, što i nije neki problem, samo što sa teretom u rukama nije mogla brzo da hoda. Večna mladost i lepota je, iako u maloj kutiji, bila poprilično teška. Na svu sreću, videla je kako je Haron već strpljivo čeka na svojoj skeli.

 

Nastaviće se…