MediaSfera
Piše: Ljiljana Šarac
Foto: Privatna arhiva
U jeku smo sezone školskih takmičenja. Sito postaje sve gušće. U njemu ostaju samo najbolji od najboljih. Najviši, republički rang, ili je održan, ili se očekuje iz svih predmeta do početka maja.
Pitanja na testovima su takva da cepaju dlaku na pola. Ukrštaju nivoe stečenih znanja. Sadrže zamke. Zahtevaju analizu, logičko zaključivanje, sjajnu koncentraciju.
Od desetine petica samo je tek po neka takmičarska. Ona daje krila i naročit smisao svemu što nastavnik/profesor radi.
Izrada testa je vožnja roler-kosterom iz gradiva tog i svih prethodnih razreda iz određenog predmeta.
Nagrađeni učenici vredni su svakog poštovanja. Njihov plasman proizvod je tako istrajnog, ozbiljnog, studioznog i iscrpljujućeg rada, da bi na njihovom mestu i mnogi odrasli odustali. Ali ne i oni.
Sa svakim pređenim rangom ambicije rastu. I samopouzdanje. I nada da mogu otići još dalje, a raditi bolje. Dupliraju se sati vežbanja, broj urađenih zadataka i testova više se ne da ni izbrojiti…
Nastavnici i profesori ostaju svakodnevno po dva-tri, a pred sama takmičenja i više škloskih časova, da bi ukazali na još neku ,,caku“, podsetili ih na zaboravljeni primer, dali zadatak koji može da ih ,,saplete“…
– ,,Kampujemo“ u školi – pričaju kolegama i roditeljima.
U dnevniku za dodatnu nastavu rubrike su odavno popunjene, a broj propisanih časova održan i udarnički prebačen. Ko se još osvrće na te formalnosti kada ima dete koje ,,kida“ i daje sve od sebe?
Njegov nastavnik više ne gori vlastitom željom, već ga motiviše upornost đaka koji pred njegovim očima raste, napreduje, rascvetava se kao ružin pupoljak…
Zajedno putuju u škole i mesta gde se takmičenja održavaju.
Žrtvuju se subote. Umesto da se odmara, šeta pored reke ili peru prozori, sve se sklanja u stranu i akcenat stavlja na školske obaveze. Niko ne spava celu noć.
Oboje čekaju početak u moru kolega i drugova, drhte dok rešavanje testova traje, proveravaju nedoumice nakon što prođe oficijelni deo. Grizu usne i nokte dok ne bude objavljen ključ. Tu se najveći broj kockica složi. Svi ugrubo stiču sliku jesu li pobedili sebe, satavljače testa, svoje vršnjake, savladali sve zamke i prešli cilj zaslužujući da dobiju medalju, odnosno diplomu i simbolične poklone, ili će se vratiti kući sa žalom i gorko-slatkim ukusom u ustima da su proveli jedan sasvim neobičan dan i doživeli nešto što ne može svako.
Spona između tog deteta i nastavnika postala je jaka kao žičana sajla. Zauvek ih je spojio rad, vera, druženje i znanje koje su međusobno razmenili i unapredili. Sati i sati provedeni zajedno pokazali su da su na istoj strani i da gore istim žarom.
Nema veze što se prekovremeni rad subotom i običnim školskim danima ne plaća.
Nema veze što se u najvećem broju škola ne daje kolegama stimulacija za prvo, drugo ili treće mesto na takmičenju najvišeg ranga u zemlji.
Nema veze što su ukinuti bodovi za decu nosioce republičkih takmičenja pri upisu u srednje škole.
Nema veze što samo mali broj kolega pruži ruku i čestita na uspehu, a na nastavničkim većima se ta informacija utopi u moru drugih.
Nema veze što je dete dobilo samo diplomu i kesu nekih drangulija sa kojima uglavnom ne zna šta će kada dođe kući.
Nema veze što ono neće biti ni na jednoj televiziji.
I balkon na gradskoj skupštini je počesto bio mali da primi đake šampione.
O njemu neće pisati novine. I u školskom biltetu biće samo uz saglasnost roditelja da sme da mu se objavi fotografija…
Ali i đak i nastavnik su duhovno prerasli sve formalne pohvale i materjalne nagrade. Oni su jedno drugom dokazali koliko vredi njihov rad, trud, zalaganje i znanje. Oni znaju da su posebi.
A tu iskru u oku i zvezdu u srcu, ljubav i odanost, samopouzdanje i ambiciju im niko, ali baš niko ne može uzeti, devalvirati, ni osporiti!
Ljiljanu Šarac možete pratiti na:
https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/
Instagram: #saracljiljana_pisac
Lijiljana Šarac
Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.
Dodaj komentar