Kultura

Jovan Dućić: Godišnjica smrti velikog pesnika i diplomate

MediaSfera

 

 

Jovan Dučić je najznačajniji pesnik srpskog modernizma i najznačajniji liričar zlatnog doba srpske književnosti. Najveći filozof među pesnicima i najveći poeta među filozofima, bio je najmarkantnija ličnost srpske književnosti u prvim decenijama 20. veka.




Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kralјevini Srbiji. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije a za redovnog člana izabran je 1931.  godine. Službovao je u Bukureštu, Sofiji, Atini, Budimpešti, Beču, Ženevi, Parizu, Rimu, Madridu…

 

Govorio je: „Najveći čovekov problem je spokojstvo… Spokoj u životu…” To je oduvek tražio i nikada nije našao… „A čoveku je potrebno tako malo da bude srećan, a sto puta manje da večno pati.”

 

Život i rad Jovana Dučića

 

Tačan datum rođenja Jovana Dučića još uvek je predmet rasprave. Pretpostavka je da je rođen 5. februara 1871. godine u Trebinju, kao i njegovi književni drugovi Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović. Rođen je u siromašnoj seljačkoj porodici, u podnoju brda Leutar u selu Podglivlje, u kamenoj kući na sprat. Od te kuće danas postoje samo zidine i čempres ispred varta.

 

Dučićev otac Andrija, koji  je bio trgovac, poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine. Dučićeva majka Jovanka je imala dvoje dece iz prvog braka sa Šćepanom Glogovcem – Ristu i Soku, dok su Jovan i Milena njena deca iz drugog braka, sa Andrijom.

 

Jovan Dučić je osnovnu školu završio u Trebinju, ali se sa majkom nakon toga, zbog teških uslova za život u Trebinju, seli u Mostar, gde je živeo njegov polubrat – Risto Glogovac. Tu je Jovan upisao srednju trgovačku školu, a pošto je živeo sa polubratom, pomagao mu je u trgovačkoj radnji koju je imao.

 

Godine 1886. Dučić je objavio svoju prvu pesmu „Samohrana majka” u Somborskom listu „Golub”. Kada mu je umrla sestra Milena 1887. godine, Jovan je napisao pesmu koju je njoj posvetio:

 

Spusti se blago veče,
Umukli ptičiji glasi,
A na tvom grobu, sejo,
Pošljednja s zora gasi
Pa suši čistu rosu
Na grobu što se sije;
Majčine suze to su
To bistra rosa nije…

 

Svoje pesme objavljuje u novosadskom “Nevenu” i časopisima “Bosanska vila” i “Nova Zeta”. Željan daljeg školovanja upućuje se u učiteljsku školu u Sarajevo gde 1890/1891. godine završava prvu godinu učiteljske škole, da bi drugu i treću završio u učiteljskoj školi u Somboru.

 

Učiteljsku školu je završio 1893. godine. U toku školovanja posebno se zainteresovao za učenje o maternjem jeziku, istoriji i književnosti. Iste godine kada je dobio diplomu učitelja, postao je učitelj u Srpskoj osnovnoj školi u Bjeljini.

 

Zbog svog vrednog rada i isticanja kao nacionialnog radnika, upao je u oči policiji koja je u maju 1894. godine pretresla njegov stan, a pre toga su ga optuživali i za ometanje javnog reda i mira. Kada su upali u Dučićev stan, policajci su pronašli dve pesme: prva je bila “Oj Bosno”

 

Mučenice sveta…
Prkoseć buri grdnih vjetrova
Što t’zimom biju čarobnu grud,
Ti nosiš teret ropskih okova,
Ti nosiš sudbinu i udes hud…

 

a druga pesma koju su pronašli bila je Otadžbina” u kojoj kaže:

 

Ne trza te užas bjede,
nit’ te trza užas rana,
Mirno spavaš mila majko,
teškim sankom uspavana.
Zarudiće ljepša zora,
Ljepšem dobu svanut dani…

 

Zemaljska vlada u Sarajevu je zabranila Dučiću da radi kao učitelj u Srpskim školama na prostoru Bosne i Hercegovine, ali i pored te zabrane 1895/1896. godine Jovan se zaposlio kao učitelj u Srpskoj pravoslavnoj školu u Manastiro Žiromisliću kod Mostara. Kada su vlasti saznale za to zabranile su mu rad, a Jovan je svojom voljom odlučio da će napustiti učiteljski poziv.

 

Ubrzo je sa Aleksom Šantićem stvorio književni krug i pokrenuo časopis “Zora” koji je predstavljao obrazovno-zabavne novine u kojima su se mogli naći članci i rasprave o knjigama, slikarima, događajima u kulturi i slični tekstovi. Dučić je bio saradnik i prevodilac, pa je na srpski prevodio dela Puškina, Dode, Ljermontova, Merime, Hajne. List “Zora” je prvi put izašao 15. aprla 1896. godine. Do kraja decembra 1901. godine izlazio je dva puta mesečno.

 

Dučić studije upisuje u Ženevi, na Filozofsko-sociološkom fakultetu. U tom periodu najviše vremena provodi izučavajući francusku književnost, a zahvaljujući stipendiji koju je dobio od srpske vlade, imao je priliku i da nekoliko meseci živi u Parizu. Početkom leta 1904. godine, stiže u Beograd i sastaje se sa ranije poznatim društvom: Skeriće, Stankovićem i Rakićem. Septombra 1904. godine na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu izvedena je premijera Dučićeve  drame “Krunisanje Dušanovo“.

 

U istom periodu kada se u Beogradu izvodila drama “Krunisanje Dušanovo”, u Berlinu je objavljen ciklus Dučićevih pesama, prevedenih na nemački jezik. Tri godine kasnije, 1907. godine, Dučić se zaposlio u Ministarstvu inostranih dela, gde je obavljao posao pisara.

 

Bio je opsednut svetom, naročito velikim i umnim Zapadom. Bavio se diplomatijom i kao ambasador živeo je u Sofiji, Atini, Rimu, Madridu, Ženevi, Budimpešti, a kada je izbio Drugi svetski rat otišao je u Ameriku, u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinoisu (čiji je osnivač Mihajlo Pupin 1914. godine), koja predstavlja srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda.

 

Umro je 7. aprila 1943. godine od španske groznice i upale pluća, dok je bio u Geriju. Dučićevi posmrtni ostaci su prenešeni u portu srpskog manastira Svetog Save u Libertivilu u Sjedinjenim Američkim Državama. Dučićeva poslednja želja – da bude sahranjen u Trebinju – ostvarena je tek 22. oktobra 2000. godine.

 

“Ženevska afera”

 

Zbog tzv. “Ženevske afere”, Dučić je 1927. godine penzionisan.

 

Razlog tome bilo je navođenje gospođe Vogel da je Dučić okaljao ugled njene porodice. Naime, Dučić je bio gost porodice Vogel, gde je bio omiljen i postao je, navodno, kao član porodice. Posle pet meseci, kada se ćerka gospođe Vogel porodila, gospodin Žan Dučić, kako je ona rekla, pobegao je. Nakon toga, porodica je pretila da će povesti sudski postupak kako bi se dokazalo da je Dučić otac deteta i kako bi ga naterali da ga prizna. Ovaj skandal je odjeknuo celim svetom, pa se o tome pisalo u novinama širom planete. Međutim, ovo je sve bila nameštaljka, jer je Dučić samo pet meseci bio u kući porodice Vogel, a Antoaneta Vogel se za to vreme već porodila, čime je bilo dokazano da to ne može biti njegovo dete. Uskoro je Dučić uspeo da dokaže da je Antoaneta ipak bila “lakog morala”.

 

Bez obzira na sve, ostao je bez posla, a kasnije i bez redovne službe.

 

Dela

 

Prva zbirka pesama Jovana Dučića izašla je 1901. godine u Mostaru u izdanju novina “Zora”. Nakon toga je 1908. godine, u izdanju Srpske književne zadruge, objavio drugu zbirku pesama, a dve knjige – stihove i pesme u prozi “Plave legende” i “Pesme” objavio je u sopstvenom izdanju.

 

Od njegovih proznih dela – eseji, studije, putopisi, izdvajaju se: “Blago cara Radovana” i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.

U srpsku poeziju uneo je duh francuskog parnasizma i simbolizma. Najpoznatiji pesnički ciklusi su “Carski soneti”, “Dubrovačke pesme”, “Jadranski soneti”, “Senke po vodi”, “Duša i noć”, “Jutarnje pesme”, “Sunčane pesme”, “Večernje pesme”, “Pesme ljubavi i smrti“.

 

Ugledao se na francuske pesnike iz redova parnasista, postao je jedan od najvećih zagovornika larpurlartizma , prema kom pesma mora da postoji radi pesme, da bude čista i uzvišena, ne da postoji kako bi nečemu koristila već radi lepote. Dva osnovna motiva njegove poezije su priroda i ljubav – puno melanholije, javlja se misao o rastanku, prolaznosti; sumorna raspoloženja, uzdasi, tugovanja, jesenji pejzaži. Poslednja knjiga „Lirika” izašla je mesec dana nakon njegove smrti.

 

Privatni život

 

Govorio je da se sa ženama treba boriti kao stari Skiti na bojnom polјu… Bežeći od neprijatelјa.

 

Nјegova prva velika lјubav bila je Magdalena Maga Živanović, kći bogatog trgovca iz Bijelјine. Upoznali su se na jednoj Svetosavskoj svečanosti.

 

„Pojavila se poslednja u kolu, lepo obučena, u ruci je imala belu maramicu, a pamtim i njene male, male crvene papuče u kojima je igrala”, sećao se Dučić. Tajno su se verili, ali njen otac kada je saznao nije dozvolio da se njegova ćerka milјenica uda za siromašnog učitelјa, „kuferaša i deklamatora iz bijelog svijeta”, kako je govorio za Dučića. A onda ga je snašla i druga nevolјa. Upala mu je policija u stan, pronašla dve pesme sa rodolјubivim sadržajem i po nalogu tadašnjeg Zemalјskog suda u Sarajevu zauvek je proteran…

 

Deo njihove prepiske je sačuvan, a među sačuvanom prepiskom nalazi se i pismo koje je Aleksa Šantić poslao Magdaleni 6. aprila 1901. godine u kom je moli da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje “Pesme”. Sačuvana prepiska između Dučića i Magdalene poseduje Ljiljana Lukić, profesor u penziji.  Magdalena je želela da se nakon njene smrti na njen spomenik uklešu reči – Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jova Dučića prvo nadahnuće. Ove reči i danas stoje na spomeniku na bijeljinskom groblju.

 

U Pešti, mađarska grofica poklonila mu je kuću, koju je on galantno ostavio državi. Ta kuća je sada ambasada Srbije u Mađarskoj. U Rimu se tajno sastajao sa princezom Dona Anđelom, lepoticom i plemkinjom, upola mlađom od njega, nažalost, bila je udata. Udata je bila i Jovanka Jovanović udata Todorović. Zalјublјena Jovanka pobegla je kod Dučića u Sofiju, gde je tada službovao. Ucvelјeni muž, u tadašnjem „Malom žurnalu”, objavio je otvoreno pismo ministru Milovanoviću. Bio je to nezapamćen skandal koji je Dučića umalo koštao diplomatske karijere. Kao i svaka velika strasna lјubav i ova ima tužan kraj. Izgubili su sina, tragično. Posle toga razišli su se i nikada se više nisu videli. Zanimlјivo, Jovanka je postala glumica, igrala je u Zagrebu, a kao član Drame Narodnog pozorišta u Beogradu otišla je u penziju.

 

Izvor: Edukacija

 

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .