KAKO PREŽIVETI ŽIVOT: Odeća od vune jaganjaca (10)

KAKO PREŽIVETI ŽIVOT: Odeća od vune jaganjaca (10)

MediaSfera

 

I deo: U potrazi za ljubavlju (o kojoj se TOLIKO govori)

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Marija Ćalić, Aleksandar Jočić, Jelena Tupenarac, Miljko Radanović

 

 

„Glupača“, zavijao je vetar; „Glupača“, huktale su sove; „Glupača“, škripao je njen um; kad se, iznenada, kroz taj hor probio nov glas i za tren isključio buku:




– Kad ideš u nepoznato, pogni glavu i gledaj kud staješ. Na nepoznatom putu, zamke se kriju tamo gde ih ne očekuješ.

 

Psiha je naglo zastala. Pre svega, zato što je glas bio tako milozvučan, da je svojom melodijom odmah zaustavio škripavu kakofoniju vetra, sova i njenog uma. Pripadao je nekoj lepoj ženi koja je sedela kraj puta, neprimetna u noći, jer je bila obučena u crno. Po putu kojim je Psiha krenula, pružilo se i uplelo korenje.

 

– Lakše ti je da ga zaobiđeš, nego da ga preskačeš – rekla je žena u crnini. – Prođi ovuda, pored mene – dodala je, sklanjajući se da napravi mesta za Psihu.

 

Foto: Jelena Tupenarac

 

„Kako je lepa i blistava“, pomisli psiha, a onda se doseti kako je suviše mračno, da bi ona to mogla da vidi. Znači da je žena zaista, odistinski blistala. „Pa da! Zima je, a ona u crnini…“

 

– Jesi li ti Demetra? – upitala ju je.

 

Boginja je blago klimnula glavom.

 

– Krenula si u posetu mojoj kćerki, želim da joj preneseš moj poljubac – rekla je i poljubila Psihu u čelo, između očiju, a zatim joj sklonila kosu s lica.

„Sve je u redu, bogovi mi i dalje pomažu“, pomisli Psiha s olakšanjem. Grč od straha da ju je njena kolebljiva žudnja učinila nedostojnom za miljenicu bogova i ženu boga, naglo je popustio, mada ne sasvim. Taman je htela da prozbori: „Preneću joj tvoj poljubac“ i korakne, kad je napusti snaga u nogama i koleno joj klecnu.

 

– Vidiš kako precenjuješ sebe – rekla je na to Demetra, a Psiha nije bila sigurna da li se to odnosi samo na njenu trenutnu slabost u nogama. – Za ulazak u Podzemni Svet noć nije potrebna, ali snaga jeste. Hodi – nastavila je, povevši Psihu nekud, pošto ju je najpre čvršće umotala u njen ružičasti šal.

 

Odmah iza velikog drveta kraj puta, ispred koga je Demetra stajala, polazila je kratka staza koja je vodila u neku kolibu. Kada su ušle, Psiha je nasred sobe ugledala ogromno korito, puno tople, mirišljave, čiste vode. Demetra je naložila Psihi da uđe unutra.

 

Foto: Aleksandar Jočić

 

– Prljavština gornjeg sveta ne nosi se sa sobom u Podzemni Svet – objasnila je. – Pogotovu ako želiš da izađeš. Jer tamo će te svaka trunka nečistoće, bila na telu ili u duši, povući kao teg, još dublje. Ako želiš da izađeš, moraš biti čista kao suza novorođene, gladne bebe.

 

– Ali, moja duša nije čista! – poče da jeca Psiha. – Ne vredi da se trudiš oko mene, ne vrede ništa ove mirisne trave – reče ojađena, već spremna da izađe iz korita – kad sam se zaprljala iznutra, a to ne možeš da očistiš!

 

– Boginja sve može – nasmejala se Demetra, vraćajući je u vodu – Ali za tvoju nečistoću, čak nije ni potrebna boginja! Majčinska ruka je dovoljna.

 

Psiha ju jegledala zbunjeno, ali se umirila kao bubica i poslušno vratila u mirisnu kupku. Bilo joj je jasno da bogovi ionako poznaju svaki njen trenutak. Nije bilo svrhe da se sad napreže objašnjavajući.

 

Kada je procenila da se devojka dovoljno dugo natapala žalfijom, ruzmarinom i još ponečim, Demetra ju je izvukla napolje, obukla u čistu vunenu odeću i posadila je za sto, da pojede obrok koji joj je pripremila.

 

– Odeća koju sad nosiš izatkana je od vune mladih jaganjaca – objasnila je devojci, koja je kusala povrće iz zlatne činije. – Zaštitiće te od večno gladnih duša pohlepnika i zavidnika, dok budeš prolazila kroz Podzemni svet.

 

– Zašto? – upitala je Psiha kratko.

 

Nije imala vremena za dugačke rečenice, između dve kašike. Nije ni znala da je toliko gladna.

 

Foto: Miljko Radanović

 

– Suprotnosti se privlače, ali slično se za slično vezuje – objasnila je Demetra. – Tvoja mlada duša privući će izgladnele sebičnjake i pohlepnike, ali vuna jaganjaca će te odbraniti; jaganjci još u svom životu nisu videli nesreću, strah i žudnja su im nepoznati. Ova će ti odeća poslužiti kao štit od svega čime bi gladne duše mogle da te napadnu, pokušavajući da te uplaše ili da u tebi izazovu požudu koja će te, ako se njome povedeš, zauvek zadržati u Donjem Svetu.

 

– Znači, požuda je zla? – zabezeknula se Psiha.

 

– Ali ne – nasmejala se Demetra.- O, kakvo je dete onaj Eros sebi našao! Ne, požuda nije zla. Pogledaj našeg Pana, ti ga poznaješ – setila se. – On je prilično požudan tip, a dobar je; i tebi je puno pomogao, a Erosa voli kao da mu je sin! Loše je – nastavila je Demetra – opasno je, kad iz požude procenjujemo dobro i zlo. Ta procena je pogrešna i vodi u propast, jer požuda nije sudija, već je začin ljubavi.

 

Na te reči, Psiha se sneveselila i odgurnula svoj tanjir.

 

– Žudela sam za lažima i nisam ni znala da su to laži. Kako sam bila glupa! Zašto? Šta ako opet tako pogrešim? Vidiš kako me je lako prevariti!

 

Demetra se na te reči veoma uozbiljilja i pogledala Psihu pravo u oči:

 

– Zašto si sada ovde? – upitala ju je.

 

– Zato da bi mi pomogla da uđem u Donji Svet… Da bih donela Afroditi kutiju s večnom mladosti i lepotom… Da bismo Eros i ja živeli zajedno. Zauvek.

 

– Dobro. A da li te Eros voli?

 

Foto: Jelena Tupenarac

 

Psiha se zamislila. Pre nego što joj se pojavio njegov lik i pre nego što se javilo sećanje na ijedan zajednički trenutak, već na sam pomen njegovog imena, iz grudi joj se razlio velik i topal mir i obgrlio je celu. Nasmešila se.

 

– Da, voli me – odgovorila je.

 

– A ti njega?

 

– I ja njega, naravno – uzvratila je ni ne razmišljajući. Što bi mislia, kad se iz njenog srca, svud po njoj, širila toplina?

 

– Eto vidiš – rekla je Demetra. – Nije teško. Ljubav dolazi iz srca i zato nas srce nepogrešivo upućuje kud treba da idemo. A plamen iz stomaka ili vatra iz glave, to nije ljubav. Njih ne slušaj, ma koliko glasni bili.

 

Foto: Aleksandar Jočić

 

Na te reči, povela je Psihu do postelje.

 

– Sad spavaj – rekla je, pokrivajući je čaršavom i njenim ružičastim šalom. – Sutra kad ustaneš, ugledaćeš iza ove kuće kapiju koja vodi u Dolinu Senki. Pođi u svojoj odeći od vune jaganjaca, ogrni svoj ružičasti šal i nemoj da zaboraviš novčiće i medenjake.

 

– Zašto šal? – promrmljala je Psiha, čiji su se kapci već sklapali.

 

– Zato što još uvek nisi besmrtna boginja, a napolju je zima – odgovorila je Demetra, milujući je po glavi. Sa svakim pokretom njene ruke, Psihini kapci bivali su sve teži.

 

– Preneću tvoj poljubac Persefoni – rekla je, pre nego što je sasvim utonula u tminu.