MediaSfera
Piše: Ljiljana Šarac
Foto: privatna arhiva
Govorila sam da je svako rođen za podnevlje odakle je potekao. Da mi srce zaigra kada kukuruzna polja zašušte, a šljive se poviju od modrih plodova. Nigde nebeski svod nije tako zvezdan u letnje noći, a vazduh mirisan u prolećna jutra kao kod nas…
Svaki drugi jezik je strani, samo je srpski maternji.
Tvrdila sam kako možemo i otići, obrazovati se, usavršavati se i vratiti se kući.
Govorila sam da sam decu sebi rađala, da me vesele smehom, leče zagrljajima, obilaze kada ugrabe malo vremena. Da je starost lepša sa unučićima u krilu…
Mnogo puta sam to ponovila. U parkiću drugim mamama dok su bili mali, za nedeljnim ručkom, u gostima, u ozbiljnim i usputnim razgovorima. Oduvek sam umela s rečima. A u tim prilikama koristila sam snažne argumente, slikovite primere da se može uspeti i u našoj zemlji ako si vredan i dobar u onome što radiš…
Verovala sam da će uporno ponavljanje i iskrenost dati rezultate. Nije mi želja bila da deca žive sa mnom, ali jeste da budu blizu, negde ,,u komšiluku“. Jer to su Zemun i Karaburma, Rušanj i Novi Beograd, ali i Smederevo, Novi Sad, Subotica, Niš…
Nisam citirala Šantića i ,,Ostajte ovdje“, jer mojim dečacima ona ne znači onako i onoliko kao meni, ali trebalo je još samo da istetoviram: ne idite, ne bih li bila sigurna da je ta tema zatvorena onako kako priželjkujem.
A oba naša sunca maštaju i pričaju o odlasku.
Jedan bi na sever, drugi na jug.
Zamišljam kako klimate glavom, jer tako to obično biva.
I?
Pitanje se uopšte ne postavlja. Biće onako kao deca žele i kako misle da je za njih najbolje. Kada završe studije to su već zreli, odrasli ljudi! Do tada ima još koja godinica da ih gledam, slušam, ispraćam, dočekujem i pratim kako stasavaju i rastu kao vitki jablanovi…
Đjorđe, Vojin, Zoran i Ljiljana Šarac
Sreća njihova je ispred svake majčinske posesivnosti, brige, žudnje.
Kada su oni srećni i ja sam.
Neka im je srećno! Kad god budu rešili da polete iz gnezda.
No, i pored toga ostajem pri stavu da decu rađamo za sebe, a ne za beli svet. Da mogu i treba da odu, ali da ne treba nikada ne zaborave gde je dom čija su vrata za njih uvek otvorena.
Užasavam se agitovanja nekih ljudi koji javno pozivaju da deca idu iz zemlje i da se ne vraćaju.
Ko želi promene, neka slobodno pokuša, a deca neka biraju sama. Bez mog stiska oko vrata, ali i onih drugih koji ih gurkaju u leđa…
Ljiljanu Šarac možete pratiti na:
https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/
Instagram: #saracljiljana_pisac
Lijiljana Šarac
Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.
Dodaj komentar