MediaSfera
Piše: Mila Milosavljević
Foto: privatna arhiva
Bliska prošlost na području nekadašnje Jugoslavije obeležena lomovima, artikulisanjem društveno-ideoloških protivstavova kao i naglim rezovima u međulјudskim odnosima i položaju pojedinca u borbi za sopstveni opstanak, na jedan sasvim savremen i provokativan način ponovo je oživlјena u knjizi „Nizvodno“ , iz pera, našeg sagovorn Đorđa Sibinovića.
-Reč je o romanesknoj porodičnoj hronici koja u vrtlogu vremena, kroz više generacija, prati sudbine triju porodica – Cerovića, Grujića i Mandića. Moto „Uspeli smo,/ živeli smo. / Uspećemo,/ umrećemo” koji na kraju romana izgovara Stevan Cerović, glavni protagonist i simbolični nosilac svih onih nedaća i patnji sa kojima se susreće pojedinac u previru istorije u doba Jugoslavenskog samoupravnog socijalizma, metaforično oslikava tragični susret čoveka sa teretom prošlosti i teretom budućnosti.
Isprepletane sudbine članova porodica Cerović, Grujić i Mandić, neharmonični porodični odnosi i ideološki protivstavovi koji ostavlјaju trajne posledice na sudbine svih junaka ove Priče, oblikuju zamršenu slagalicu Života koja, ne slučajno, podseća na savremene Korene Dobrice Ćosića i Prokletu avliju Ive Andrića.
Kada, kao ste počeli da pišete?Možete li da se setite motiva, trenutka, početaka?
-Takve stvari se ne zaboravlјaju jer one ne spadaju u korpus događaja koji se pamte, one su sastavin deo bića, karaktera, ličnosti i svih kanala lične i društvene prohodnosti i vidlјivosti. Pišem od kako sam naučio da pišem. Početni motivi, ili, lako socijalizovani nagoni, odnosili su se na nestrplјivo traganje za mestom u vršnjačkoj grupi i ubrzano napredovanje na lestvici dečije moći.
Prva moja pesma-pesmica objavlјena je u Glasu Podrinja kao nagrađena na školskom takmičenju. Taj isečak iz novina moj tata nosio je u novčaniku dok nisam svršio prava. Stvari su se kasnije razvijale izvan moje svesti i plana. U Gimnaziji sam pisao temate i pobeđivao. To me činilo važnim pa sam birao taj put kao najlakši za cilј sazrevanja. Fakultet je doneo i jačanje i pad motivacije. Prava sam upisao sa namerom da postanem novinar i da oštrom društvenom kritikom menjam svet, kao i svaki ostrašćeni klinac zadojen idealima socijalne pravde. Vrlo brzo sam morao da potražim rezervni motiv opstanka na jednoj veoma teškoj i zahtevnoj nauci.
Od novinarstva sam se rastao pre nego što sam i stupio na tu plemenitu dužnost. Pisanje se razvijalo kao baza osnovne veštine pretvaranja znanja u praksu i identitet. Ali, ni tada nisam bio „pisac“. Poslediplomske studije otvorile su polјe metodološkog pozicioniranja u jasna pravila strukture teksta i tada sam počeo da osećam da mi je pisanje važno i da preko teksta u najkraćoj jedinici vremena i na ograničenom prostoru, mogu da kažem važne stvari na svoj način. Naravno, poštujući dostignuta pravila o pisanju i stvaranju. Posle te faze više ništa nije moglo da zameni pisanje kao centralni oblik mog postojanja. Sada ne mogu da zaspim dok „nešto“ ne napišem.
Zanima me sam ,,iskorak,, iz Vaše ,,osnovne,, profesije. Kako Vam pada taj život, hod na dva koloseka istodobno, uzimajući u obzir da je reč o posve različitim kolosecima i putevima? Koja profesija više trpi i kako uspevate da brodite jednako uspešno i u jednim i drugim vodama. Mislim na književnost i pravo…
-Svoj život shvatam kao totalnu pojavu. Ne pristajem na podelu pretvaranja sopstvenog doživlјaja sveta u naknadnu podelu oblika preko kojih ću ga razvrstati i nastaviti učešće u njemu. Nikad nisam video sebe kao pravnika nego kao čoveka koji stremi sveukupnom ostvarenju ličnosti dok se bavi pravom kao akutnim povodom.
Neću da budem vojnik norme. Tako je i sa pisanjem. Nisam ja nikakav pisac koji prestaje da bude sve ono što jeste kad seda ispred praznog papira. Neću da sa lulom i maramom očajavam nad sudbinom književnih junaka. I tada, i uvek, i kao pravnik i kao pisac, a pre svega kao čovek, ja sam Đorđe Sibinović koji radeći to što radi pokušava da u svoj rad ugradi sve svoje znanje i da bez ostatka, više od znanja, više od poštenja, više od dubinskih osećanja, pruži svetu najbolјe od sebe.
Pravo i književnost svakoga jutra izlaze u svet iz iste postelјe! To je parafraza pametne misli uz koju sam uspeo da razrešim podelјeni identitet o kojem govorite. Naime, za lјude koji ne mogu da zamisle svoj život bez pravde i lјubavi ne postoje podobniji dometi lјudskog iskustva preko kojih se u pojedinačnom životu može više doživeti od svetih ideala pravde i lјubavi nego što su pravo i umetnost, u mom slučaju književnost.
Moja sudbina, tako gledano, bila je predodređena. Iako, naravno, pravdu je nemoguće pronaći posredstvom prava kao ni lјubav uz pomoć književnosti, ali, kada to shvatite, već biva kasno, ostajete čvrsto srasli u ta dva tla duhovnosti. Kada sam kao hiperaktivno dete bio predmet analize mešovite komisije stručnjaka, njihov izveštaj počinjao je: „prenaglašeno osećanje pravde praćeno nekontrolisanom emotivnošću….“, i tako dalјe. Dakle, niko tu ne trpi. U stanju Lirovske nezasitosti životom ništa drugo i ništa manje nisam mogao ni da poželim za sebe nego da „isterujem“ pravdu i tražim veliku i bezuslovnu lјubav.
Koju svoju knjigu smatrate najbolјom i zašto?
-Na to pitanje nije moguće odgovoriti. Ili, da ublažim sopstvenu nemoć eufemističkom samosažalјivošću, veoma je teško tačno odgovriti na to pitanje. O ukusima se ne raspravlјa. Standardi kavailteta ukinuti su postmodernističkom relativizacijom svega postojećeg. Dakle, sve knjige su najbolјe i najgore. Ruso je u Rečniku umetnosti prvi uveo subjektivnost u pojam „umetničkog kvaliteta“ navodeći sledeći primer: „ako upitate žabca šta je najlepše na svetu, budite sigurni da će vam on reći, to je moja žaba!“.
Za knjige poezije za koje sam mislio da su suštinska novota pevanja nisam dobio ni elementarnu recepciju, za neke za koje sam mislio da su korektne, dobio sam prestižne nagrade. Ipak, na stranu izvlačenje, najbolјa moja knjiga je zbirka eseja GODINA BUNTA. Tekst koji ne nosi lični pečat nije umetnički. On može biti naučan ako izdrži objektivnu metodološku proveru. Ali, on nikada ne može izdržati proveru „sveta vrednosti prema svetu stvarnosti“ iz koga dolazi svedočenje i odabir tematizacije.
U toj knjizi trudio sam se da lični pečat ostavim načinom pisanja, poštenim odabirom činjenica i potpunom zaštitom od metodološke instrumentalizacije međusobnog saodnošenja njihovog značenja radi postizanja efekata posrednog dokazivanja početne hipoteze. Naime, birao sam teme iz aktuelne zbilјe koje su svoju aktuelnost dokazale epohalnim ponavlјanjem bez ideološkog porekla. Dakle, problemi roda a ne senzacije stvarsnoti. Nisam stajao na stranu ni jednog iznetog argumenta ali je u svakoj rečenici jasno šta mislim i za koje vrednosti se zalažem. Dokaz za ovu tvrdnju je i taj što sam se tom knjigom svima zamerio.
Vaš poslednji roman, kao i prethodne knjige uostalom zavredile su pažnju vrhunskih kritičara, kakav je recimo jedan Petar Arbutina. U salvi lepih reci privuklo me je poređenje sa Tolstojem, Ćosićem…Kako ste gradili poslednju knjigu?Kako biste je predstavili čitaocu koji tek treba da je pročita?
-Oslobođen straha od kritičarskog žanrovskog razvrstavanja, NIZVODNO sam napisao onako kako sam želeo da ga pročitam a nisam uspevao. Pisao sam roman u nepomirlјivosti velikog narativa koji je pretežni književni senzibilitet odbacio i postmodernističke fragmentarnosti u kojoj se izgubila celina svake istine. Pokazujući tako, pre svega u domenu narativa, da kontrolišem tendencije kao i veštinu pisanja, ali da ne prihvatam pomodarstvao umesto dubokog osećanja života za koji je forma tek jedan od mogućih oblika postojanja.
Naime, u romanima epohe nisam uspevao da pronađem dovolјno napora da ideološko ne prevagne u pretežno autorsko opredelјenje što mi je smetalo još u lektiri i što se na žalost velikih nacionalnih pisacsa pokazalo kao glavno ograničenje njihovog dela. Opet, u delima duboke egzistencijalne drame, nedostajao mi je suptilno diferenciran društveni plan kao bitna podloga sižea i pored vrhunskih dometa eksplikacije ličnih drama.
Ne želim da navodim konkretna dela. Epoha je društveni plan razvoja fabule u romanu NIZVODNO. Porodice su prirodne formacije preko kojih se odnosi likova ukrštaju sa konkretnim okolnostima. Želeo sam da epoha i pojedinac budu u ravnoteži značenja i simbola koji dolaze do čitaoca izvan ideološke dominacije kao glavne sugestije razumevanja poente.
Pisao sam roman kao izveštaj ili reportažu. Nisam imao plan šta će se dogoditi junacima. Građa je autentična i objektivno proverlјiva a uloga konkretnih likova brani strategiju razvoja priče. U romanu je sve istina. Sve što postoji je istina o sebi. To mi je bilo najvažnije. Daleko važnije od načina na koji će priča biti ispričana. Bilo mi je važno da čitalac poveruje u NZVODNO a ne da roman bude napisan prema merilima aktuelne književne teorije.
Ko su Vaši junaci? Kako ste ih gradili?
-Književni junaci uvek govore više od sudbina kojima su predstavlјeni. Ako nema tog preobražajnog potencijala priča se lokalizuje i stvar ostaje ispod nivoa univerzalnog razumevanja individualnih gesotva koji su važniji od biografske uzbudlјivosti pojedinačnog života. U tome vidim veštinu pisanja i značaj knjiženvosti.
Svaki život je dostojan tematizacije, svaka lјudska priča i drama zaslužuje obradu. Ali, lepota naših života obitava u viškovima koji oni proizvode i u mogućnostima da se preko njih identifikuju vrednosti, epohe i da poenta prenese mogućnost svrstavanja, da se naprave razlike koje su vidlјive bez dodatnih objašnjenja i tumačenja. Svaka baba može da ispriča svoj roman.
Ali, u njemu samo ono što ostaje visoko relevantno iskustvo i doživlјaj zaslužuje dublјu pažnju preko koje se napreduje i u lјudskosti i u istoriji. Primer takvog kreiranja književnog lika je Stevan Cerović za kojeg je teško reći da ne predstvalјa glavnog junaka romana NIZVODNO. Međutim, Stevan Cerović nije glavni lik romana. Gotovo da je zloupotreblјen radi metaforičkog transfera epohalnih zastranjenja i mogućnosti odbrane ličnog izbora. Stevan Cerović je lik koji nosi dramu veka, naroda i egzistencije. To je previše. Ali, u romanu to je logična žrtva u ime visokog potencijala transfera simboličkog žarišta epohalne patologije i opstanka pojedinca po svaku cenu.
U sudbini Stevana Cerovića, ratnog siročeta, dobrog čoveka, poštenog radnika i nemoćnog agensa istorije, vidi se sav tragizam roda i pojedinca, jer u njegovoj propasti, pre svega zbog ličnih grešaka, ali i neminovnosti kojoj nije bilo moguće umaći zahvalјujući epohalnoj nemilosrdnosti zakona istorijskog rasporeda moći, očitava se više od drame pojedinca, možda još više od nesreće jednog naroda.
Radnja vašeg romana situirana je usudiu da kažem negde u četvrtveku našeg rapidnog propadanja, sunovrata sveukupnog koji prati uz sve nedaće koje su nam priredili i još uvek priređuju,,veliki igrači,, i /erozija morala, i sve ono što bismo u dugom nizu reči mogli da nabrojimo…Dakle, moje pitanje glasi s kakvim osecanjem ste pisali, stvarali ovaj roman?
-Roman sam pisao kao oproštajno pismo svojim unucima pokušavajući da na njih prenesem nemoć da odgovorim na jedno prosto pitanje: zašto moj narod ne može da se izmiri u svojoj zloj sudbi? Baš kao što ja, kao unuk, nisam to pismo primio od mojih dedova i pradedova. Istorijski posmatrano, mali narod uvek mora da računa sa izvesnim žrtvenim prinosom lјubavima starije braće.
Bahatost i nepažnja pripadaju velikima. Saboranost i samilsot ostaju malima kao jedini put opstanka. I oni to ne vide! Tu nema pomoći. Niko od nas ne može da promeni imperijalne sile da ne proždiru obične lјudske sudbine, male nevidlјive živote koji im ničim svojim ne stoje na putu poremećenog hoda ka patologiji svemoći. To pokazuju istine da su sve te imperijalne sile spremne da besumučno uništavaju sopstveni rod i da žrtvuju milione svoje braće radi bolesnih cilјeva poremećenih vladara.
Kako od takvih struktura, i kada su naklonjeni nekom malenom narodu, očekivati razumevanje za rodne sapetosti, uskogrudosti i nedoraslost istorijskim prilikama u kojima je stradanje neminovno? Međutim, naivno sam verovao da je moguće veliku patnju roda pretvoriti u iskustvo opstanka i dorasti do svesti zaustavlјanja samoubilačkiog ponavlјanja unutrašnjih razloga propasti.
Posle svega što sam doživeo, znam da ja više nemam ništa da kažem svojoj deci i unucima na tu bolnu temu nemogućnosti proboja hibrisa i zle kobi sudbine samouništenja. Imam, međutim, duboku veru da su moja deca bolјa od mene i da će ona biti dostojna svega onoga što nisu postigle generacije njihovoh predaka u kojima svoje mesto vidim kao bledu fleku jedne velike ideološke zablude pretvaranja lјudskosti u propalu ideologiju vremena u kojem sam se izgubio.
Koliko ste Vi, Vaše lično iskustvo, život utkani u ovu knjigu?
-Moj prethodni roman POGREŠNO nosio je svojevrstan autobiografski potencijal jedne generacije vaspitane na vrednostima koje nije pronašla u neposrednom životu. U romanu NIZVODNO mene nema. Pokušao sam da kao pošteni prolog posredujem između autentičnih priča i čitalaca preko naracije koja nije pristrasna i koja nije imala unapred pripremlјen cilј koji po svaku cenu želi da dokaže.
Moji roditelјi su godište glavnih junaka, moj pradeda je ostavio kosti u „plavoj grobnici“, jednom mom dedi komunisti su sve oduzeli a sin, moj stric, završio je na Golom otoku, drugi deda trčao je „krvavi marš“, nosio trojicu na leđima i spaso im živote a sve vojske su ga izvodile na strelјanje, ostatak života proveo je kao inhibirani pustinjak, otac je proživeo veoma pošten život učitelјa noseći žig nedostojnog porekla. Ako tako gledamo na stvari, NIZVODNO je autobiografija o svima nama u dvadesetom veku.
Recite mi da li ste imali uzora u književnosti i koji su?
-Ako se ograničimo na dvadeseti vek, to su Skot Fitcerald, Džonatan Frenzen, Bertodl Breht, Herman Hese, Erih From, Mihajl Epštajn, Vladan Desnica, Milan Rakić, Dis i Ivo Andrić.
Kako pišete, imate li neke svoje rituale, pravila?
-Pišem noću i vikendima. Danju i preko nedelјe zapisujem. Ispisujem tri beležnice dnevno, jedna je na radnom stolu u stanu, druga na poslu a treća je stalno u mojim rukama.
Pišete i poeziju. Gde pronalazite nadahnuće za stvaranje?
-Sve što nije iz života, nije vredno pažnje. Ali, to se odmah vidi i prepozna. Poezija je moje glavno polјe postojanja. Pevanje je prvotno sricanje opstanka preko glasova u jezik i preko jezika u smisao. Bez poezije ne bih mogao da živim.
Budući da ste završili pravne nauke, progovorite molim Vas malo i o stvarnsti koju živimo a sa aspekta vladavine ili ,,vladavine,,prava…Slika pred našim ocima kako lokalno, tako i globalno nije čak više ni crno/bela, pre se može govoriti o sivo /crnim nijansama. Kuda ide ovaj svet, gospodine Sibinoviću?
-Ovo je još teže pitanje od onoga o najbolјoj knjizi. „Kad bi Đavo znao gde će pasti, on bi seo“. Niko ne zna kuda ide ovaj svet ali svi znamo da ga vodi Đavo i da on ne mari ni svoj ni naš izvestan i očigledan pad. Pravo je doživelo nezapamćen sunovrat i poniženje ukidanjem njegovog značenja, pojma i funkcije u društvenim odnosima. Svekolike zloupotrebe vršene su preko polјa prava ali nikada toliko očigledno kao danas.
Nikda se nije više pričalo o pravu a da ga je bilo manje u našim životima. Danas gotovo da ne postiji ni najmanji deo društvene stvarnosti koji nije normiran i regulisan nekom pravnom normom a živimo interplanetarnu nepravdu i potpunu društvenu nemogućnost ostvarenja prava zvanično dostupnim kanalima. Lepoj ženi je dovolјno da prošeta ulicom i da svi opaze njenu lepotu. Nije potrebna ni reklama ni marketing, objašnjenja i tumačenja.
Danas samo slušamo o vladavini prava, pravnim državama, standrdima i statusima ali, na našu žalost, ništa od toga ne vidimo u sopstvenim životima. Sva naša prava gutaju sitna slova bankarskih fusnota i dogovori na marginama svetskih samita. Ne postoji ni jedan, čak ni onaj najefikasniji pravni sistem na svetu koji bi uspeo da primeni sve važeće pravne norme. Ali, njihovo pasivno postojanje samo širi prostor mogućih zloupotrebi uskraćivanja sloboda aktiviranjem nedostupnih dispozicija preko kojih jedini i dominantni društveni odnos postaje TOTALNA KONTROLA.
I kao najblјutavije ideologeme svake epohe, sve to radi se, prema rečima svih svetskih političara, radi mira u svetu, borbe protiv terorizma, zaštite manjinskih grupa i rodne ravnopravnosti. Kave li ironije! Kad bi se nekada davno, bake i deke umorile od pričanja bajki, na proteste su odgovarali: „tako se varaju mala deca“! Nemam nikakvo poverenje u ovaj svet i više ne želim da ga menjam. Mislim da bih podelio sudbinu strelјanih u Kragujevcu, ne bih ni pokušao da bežim.
Kakvi su Vam književni planovi?
-Pišem završni roman trilogije, UZALUDNO. Priču o lјubavi iz POGREŠNOG i NIZVODNOG. Takođe, završavam knjigu poezije OLOVKA L.N. TOLSTOJ. Ona je druga knjiga u trilogiji MASTILOM POEZIJE uz već objavlјenu OLOVKA VILIJAM ŠEKSPIR i knjigu koju tek treba da napišem OLOVKA F.M. DOSTOJEVSKI. Nadam se da ću uspeti da realizujem književne planove. Sve ću učiniti da tako bude.
Dodaj komentar