MediaSfera
I deo: U potrazi za ljubavlju (o kojoj se TOLIKO govori)
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Marija Ćalić, Aleksandar Jočić, Biljana Latinović
Posluga je žurno smeštala stvari u odaje koje su trgovci iznajmili na Matapanu. Svi su imali neka posla, samo je Psiha sedela na prohladnom proletnjem suncu umotana u svoj najdraži ružičasti šal, pokušavajući da nešto hekla. Strašno je grešila, parala svaki čas. Misli su joj bile nemirnije od vetra koji je mladom gazdi uterao mušicu u oko.
Stigli su, ovo je bilo njeno odredište. Nije znala gde se nalazi ulaz u Podzemno Carstvo, ali već je naučila šta treba da radi: krenuće, nasumice, pa će se pojaviti neki pomoćnik, koji će je usmeriti. Ali, zašto? Da bi onoj zmiji donela kutiju s večnom lepotom? Svojoj mučiteljki, taštom čudovištu! Nije čudo što Eros nije smeo da joj se suprotstavi, već je njihovu ljubav sakrio tminom. Gde je on, uopšte? Zašto joj više ne dolazi u snove? On je bog; prema tome, ne može biti mrtav. Možda ju je zaboravio. Ne, nije mogao da je zaboravi, ali možda mu je sve dodijalo. Pa da, svrha Afroditinih iskušenja i nije bila da proveri nju, već da njenom razmaženom sinu bude dosta svega! Sigurno je našao neku lepu nimfu, ili možda opet neku sirotu smrtnicu kojoj će upropastiti to malo života, koliko traje ljudski vek. Baš ga briga; on je besmrtan, može mu se. Ima vremena i za ljubav i za zaborav.
Foto: Biljana Latinović
Pogledom je pratila mladog gazdu koji je nadgledao istovar njihovih stvari i robe sa zaprege. Rukama je pokazivao slugama šta gde da nose. Zaista su snažne, osetila je kad je pala na njega. I tako nežne, istovremeno, kad je zagrli ili štipne za obraz. Osetivši da ga posmatra, mladi gazda se okrenuo i namignuo joj je. Eros to nikad nije uradio. Naravno, kad je krio svoj lik od nje, i osudio je na neznanje… Da se gospođa majka ne bi naljutila! Osudio ju je na ove nadljudske muke kroz koje je prošla. Zašto? Da bi dokazala da ga voli? A on nju? Šta je on dokazao? Nije joj čak ni pomogao! Afrodita kaže da je veoma bolestan od opekotina na ramenu, ali ko će njoj verovati. Zmija. Bila bi u stanju da rođenog sina drži bolesnim, samo da bude po njenom! A on… Manji od makovog zrna.
– Ko li je tebe tako rastužio – začula je iznenada glas mladog gazde, koji joj se prišunjao iza leđa. Slutio je da njena pometenost ima veze s onim udarom vetra i to mu je godilo.
Psiha je oborila pogled, plašeći se da bi on mogao da joj pročita misli. Zaista više nije imala gde da smesti svu mržnju i svu ljubav i sve te misli, koje su se po njoj sudarale! Bila je na granici plača.
Foto: Aleksandar Jočić
Mladi gazda je nežno uhvatio njenu bradu s dva prsta i podigao joj glavu:
– Šta je to? Suze? Hajde, razvedri se, ništa nije vredno nijedne tvoje suzice! Hoću odmah da vidim osmeh, pa makar morao da te nosim do zvezda!
– Tako treba – rekao je, pošto se Psiha nasmešila.
Namignuo joj je ponovo, pa se vratio svom poslu, a ona je nastavila ručni rad, ali sada uspešno. U glavi joj je bilo tiho, u srcu toplo, a prsti su sami hitro povlačili konce i heklice.
Kada je pala noć, Psiha je pošla na spavanje u običajeno vreme, ali joj san nije dolazio na oči; nije ga ni prizivala. Trebalo je da ustane, krene i put će joj se ukazati. Da izvrši i ovaj zadatak i zauvek napusti lažnu ulogu sluškinje i… Mladog gazdu. Život u kome ima tako puno smeha, njegove ruke… „Ništa nije vredno nijedne tvoje suzice“, rekao joj je. To joj nikad niko nije rekao! Eros joj je svojim kukavičlukom natovario sve te strašne zadatke, a mladi gazda… On bi je nosio do zvezda. Kad bi ona ostala s njim, Afrodita bi sigurno bila najsrećnija na svetu.
Tako su tekle Psihine misli. Pa ipak, kad god bi njen um izrekao nešto ružno o Erosu, kratak, oštar bol, kao udarac bičem, zasekao bi joj srce. Tiho je ustala, umotala se u svoj ružičasti šal i izašla u noć, da svežim vazduhom razbistri misli. Bremeniti oblaci koji su se nakupili oko meseca gušili su njegovu svetlost, a duvao je i vetar, ali ga psiha nije osećala. „Dobro me štiti gusto tkanje mog šala“, pomislila je, kad je začula glasove u blizini, iako je ponoć već prošla i svi su spavali. Jedan je bio ženski, a drugi… Mladog gazde!
Foto: Aleksandar Jočić
– Ne smem više da ostanem, ujutru će svi videti da sam pospana i kazniće me – rekao je ženski glas koji je, očigledno pripadao nekoj sluškinji ili robinjici.
– A ne – odgovorio je mladi gazda – sam Apolon mi te je podario, ne puštam te tako lako!
– Ali, moram da spavam – nećkala se devojka.
– Nema spavanja! Vodiću te do zvezda, volećemo se do zore…
– Kazniće me! – čulo se, mada glas više nije bio nimalo odlučan.
– Neću to dozvoliti. Ja ću te štititi, niko nije vredan nijedne tvoje suze. Hajde, zaboravi na jutro, zagrli me.
Foto: Biljana Latinović
Psiha je slušala skamenjena. Čudno, uopšte se nije iznenadila. „Ja sam glupača“, pomislila je. „Glupača, glupača!“ Nijedna druga misao joj se nije javljala, samo joj je reč „glupača“ odzvanjala u glavi.
Tiho se vratila u sobu, izvukla dva zavežljaja medenjaka iz svoje torbe i dva novčića koje je bila stavila pod jastuk, išunjala se iz konaka i brzim korakom krenula putem, čvrsto zaštićena svojim šalom. Lice joj je bilo umazano suzama koje su tekle kao bujica, ali ih ona nije osećala, a korak joj je bio siguran i čvrst.
Nije prošlo mnogo, ili ona nije primetila da je prošlo, kad je začula kako je neki ženski glas tiho doziva.
Nastaviće se…
Dodaj komentar