MediaSfera
Piše: Snežana Ćosić
Foto: Vasilije Savić
Azurnoplava mi je omiljena boja, volim i druge, ali nekako ova mi je ta pored koje se najdobro osećam.
Probala sam sa nekim drugim, nije to to, uvek nešto fali, ne mogu da je složim sa ostalim stvarima koje imam. Čini mi se da uz nju, najbolje složim sebe.
Azurnoplava, nije čak ni boja, u onom smislu šta je boja, tek nijansa, al˙ je moja. Volela bih, takav gušt bi mi bio, da mi tako dobro stoje neke sasvim ženstvene boje i nijanse. Sa njima se mogu zadovoljiti samo u detaljima. Sa nekima od njih, da ih navučem na sebe u vidu haljine na primer, imam utisak da bih izgorela, prevruće su mi.
Da li sada, zbog toga, treba da idem od žene do žene, kojima to baš dobro stoji, i da im pričam da će se i one zapaliti? Da li bi možda trebalo da im objašnjavam koliko te „njihove“ boje ne priliče trendu, vasioni, da su ružne, da trebaju da nose upravo onu koja se meni dopada jer „moja istina je univerzalna istina„? Da li treba da odem stepenicu više kada me ne poslušuju, pa da ih nazivim raznoraznim pogrdnim imenima, jer „trebaju da se osveste„, i to baš sada kada sam i ja, i šta sada bojkotuju kad im želim „samo dobro“?
Na krajnjem severu ove planete žive Inuiti (Inuk-čovek) (Eskimi). Ime Eskimi na indijanskom jeziku znači oni koji jedu sirovo meso. Žive u takvim uslovima da su gotovo u toku cele godine okovani snegom i ledom. Izlišno je naglašavati, ali, kod njih ne uspevaju nikakve povrtarske ili voćarske kulture.
U surovim uslovima u kojima žive, isključivo su oslonjeni jedni na druge. U njihovoj kulturi ne postoji laž ni prevara. Ne ratuju, čak nemaju ni jednu reč za rat ali zato imaju preko dvesta reči kojima razlikuju sneg.
Sa obzirom na to da im je gotovo nemoguće da zapale vatru, isključivo jedu sirovo meso i piju životinjsku krv.
Možda će ovo nekom novopečenom veganu, vegetarijancu ili veganki, vegetarijanki, delovati surovo, pa će iz „nesebičnih“ razloga probati da nekom Inuitu (ako ga sretnu), objasne koliko je dobro jesti samo voće i povrće. Probaće i više, da im objasne da su oni ubice kad pobiše tolike životinje po severnom polu.
I da se razumemo, oni životinje koriste u smislu prehrane i oblačenja, ne u smislu bahatog izlovljavanja, modnog detalja, ili nekog drugog, sličnog hranioca ljudskog ega i sujete razloga.
Neki će se možda odvažiti na daleki put da im donesu sve tekovine savremene civilizacije. Postoje i oni, koji će zarad interesa nafte i sličnog, finansirati ove misionare. Zvuči pomalo kao scenario za „Avatar“.
Ponajviše liči na stvaranje jednobraznog društva gde su svi isti, isto se oblače, isto jedu, isto razmišljaju, ne postoji individualizama. A tamo gde nema individue, nema ni zajedništva.
Isti smo samo onda kada smo istiniti, a to je, da smo svi stvoreni drugačiji.
Ne volimo iste stvari, ne jedemo na isti način, čak ni istu hranu. Neko sluša narodnjakae, neko ne…
U tome je lepota, šarenilo, uzbudjenje ovoga sveta. Nije ono tudje „fuj“, „ružno“, „vredno prezira“ i kako ga već nazivate, jer kada to radite budite spremni i na to da će i drugi na to vaše.
Divno je što ste se pronašli u nečemu, ali ne namećite svoje drugima.Drugi imaju svoje u čemu su se pronašli.
Moja je azurno plava, i podelila bih je sa drugima, ali čujem kako drugi vole neke druge boje.
Uživam dok gledam sav taj kolorit.
Ako mi se ikako da u životu da mogu, potrudit ću se da i drugima dam njihovu boju.
Priče Snežane Ćosić možete čitati na blogu PRIČAJ MI
Snežana Ćosić
Snežana Ćosić je rođena u Župi, berićetnom kraju voćara, povrtara i dobrog vina. Umesto igre sa svojim vršnjacima, učila je slova, da bi u adolescentskom dobu pisanje postaje njena svakodnevnica. Autorka je romana: “Ne lomi mi lojze, ne kradi mi grojze”,“Stanica Balkan”, zbirke pesama “Ljubi me” i bloga sa milionskim pregledima “Pričaj mi”… Član je Udruženja književnika Srbije. Uskoro iz štampe izlazi i njena prva zbirka kratkih priča.
Dodaj komentar