Marija Miketić: Roman se piše kad gori kuća. Ako kuća ne gori, nema romana

Marija Miketić: Roman se piše kad gori kuća. Ako kuća ne gori, nema romana

MediaSfera

 

 

Foto: Snežana Božić, Foto Flash Zemun

 

 

 

Raznovrstan dijapazon tema kojima se bavi, čini spisateljicu Mariju Miketić jedinstvenom na savremenoj srpskoj književnoj sceni. Kroz svoje romane nastoji da što jačim snopom svetla obasja hronične društvene probleme, da ih izvede iz mraka na scenu i da kaže čitaocima: ovo ne valja, šta mislite šta bi trebalo da preduzmemo povodom toga? Smatra da pisac ne bi trebalo da donosi zaključke, već samo da postavlja pitanja.

 




U ram za njenu biografiju staje da je veoma rano ušla u svet književnosti. Studirala je teologiju Član je Udruženja književnika Srbije, Sveslovenskog društva književnika i uređivačkog saveta Slovensko slovo. Udata je i majka četvoro dece: Strahinje, Srne, Andrije i Dalije.

 

Autorka je četiri romana: “Svedoci istinitog Boga” (2002), “Evgenija Hajden” (2014), “Krv u ledu” (2015) i “Crveni Ibis” (2018).

 

Dok je Vaš prvi roman “Svedoci istinitog Boga” apologiji koja opovrgava zablude pseudohrišćanskih verskih organizacija, baveći se uporednom teologijom kroz romansiranu ispovest mlade devojke koja pokušava da pobegne iz kandži sekti,  “Evgenija Hajden” je klasični istorijski roman.

 

– Kroz roman “Evgenija Hajden” je progovorila moja lјubav prema klasicima i nostalgija za prohujalim vremenima. Privukla me je i ličnost kralja Milana Obrenovića. Mene uvek interesuju osobe koje su imale nesrećno detinjstvo, koje nose neku traumu koja se posle reflektuje na njihov žovot. Kod njega je bilo jako izražena potreba da se otarasi državnih poslova, da samo živi.

 

Naišla sam na podatak da je među mnoštvom lјubavnica, voleo i jednu bečku lepoticu. Nisam joj znala ime, izmaštala sam ga. To mi je zagolicalo maštu. Poznato je na šta je sve kralј Milan bio spreman kako bi došao do žene koja mu se dopadne.  Pomislila sam šta bi se dogodilo kada bi i pored svih intriga i skandala, žena koju je poželeo za lјubavnicu ostala nedostupna i nedodirlјiva… Kako bi prošla žena, čitava njena porodica ako bi se ona usprotivila i rekla Ne?

 

Tako sam razvila svoj lik i njenu tragičnu životnu dramu: ona mora da bude zaljubljena u njega, jer to njeno Ne mora da bude jedno bolno i krvavo Ne. Kako nam se pojavio skandal sa Jutkom vrlo mi se aktuelizovala tema gde je neko zloupotrebio položaj.

 

 

„Krv u ledu“ zasnovana je na istinitim događajima.

 

– Mnoge stvari su naglašene, domaštane, romansirane. Jer, ako želim da pišem o porodičnom nasilju i da pokažem da je to jezivo, sve priče koje sam čula ikada na tu temu nagurala sam u jednu porodicu i podigla na alarmantan stepen, da bih ukazala na problem. Kako je jedan moj profesor govorio, roman se piše kad gori kuća. Ako kuća ne gori, nema romana.

 

Prvi put u životu doživela sam šta znači inspiracija, u pravom smislu te reči. To iskustvo nazivam „orgazmički dozivljaj“. Kada sam počela da pišem bila sam u nekoj neprestanoj ekstazi, uopšte nisam bila prisutna u realnosti. Napravila sam to vezivno tkivo koje mi je bilo potrebno. Opisala sam ubistvo moje babe koje je izvšrio moj deda. Pred kraj života oni su posrnuli u alkoholu, nisu više znali ni ko se bije ni zašto. Da bih tome dala neki smisao krenula sam od njihovih predaka…

 

Priča je zasnovana na fragmentima iz života moje porodice. Predstavljali su esenciju bola. Opisujem suočavanje sa naslednim bolestima i težak položaj žene na selu između dva rata koja je bila obespravljena. A kako je još imala i dete rođeno sa distrofijom mišića, a bolest je potekla iz njene porodice jer se zna da je to bolest koju prenose žene na muške potomke,  ona je bila sravnjena sa zemljom kao kriva za sve što se dešavalo u porodici.

 

Fragmenti romana su nastali još kada sam imala petnaest godina, dakle u vreme ubistva moje bake. Pisala sam ih tada podstaknuta besom, iziritirana i uznemirena. Ma koliko zvučalo apsurdno, želela sam da dam smisao tom besmislenom činu, u sebičnoj težnji da se lakše živi sa opterećenom savešću. Neosporno je da je ona umrla kao mučenica, a on kao pokajnik. Pošto su oboje nosili brojne grehove, na neki način su se pročistili; ona krvlјu, on suzama. Ili sam ja izabrala da to tako vidim.

 

Nažalost, to nije bio moj jedini gubitak.

 

 

Zašto ste se odlučili da radnju romana “Crvebu ibis” smestite u žanr trilera?



-To je okvir koji mi je omogućio da savremenom čitaocu ponudim jednu brzu, zanimljivu, urbanu priču koja funkcioniše na više planova, poseduje mnoštvo zapleta, zagonetki, trikova i navođenja na slepe puteve. Ali u pozadini svega toga, uzdižu se i nekoliko velikih tema i značajnih životnih pitanja.

 

Triler, kao žanr, nudi piscu velike mogućnosti. To je žanr koji zahteva održavanje napetosti, ali i moralne rasprave. Kroz triler možete na divan način da komunicirate s mladim čitaocima. Danas niko nema strpljenja da čita široke opservacije, raskošne deskripcije, već želi da ih priča zgrabi i vodi do samog kraja.

 

“U Crvenom ibisu” su dileme sećanja i pitanje zaborava. Ovaj triler se bavi dečjom psihologijom, pitanjem majčinstva. Ukazujem na koje sve načine možemo da urušimo dečju psihu i kakve su posledice. U romanu ipak govorim o ekstremnijim slučajevima, o seksualnim zlostavljanjima i o napuštanju dece…

 

Iako ne postoji roditelj koji će reći da ne voli svoje dete, ponekad ponašanje upravo to sugeriše. Kroz zanemarivanje, omalovažavanje, preterano očekivanje ili neprekidno kritikovanje, dete oseća da je nevoljeno, da nije dovoljno dobro i da nije ispunilo očekivanja. Nevoljeno dete je nesigurno i uplašeno. A kasnije postaje i uplašeni čovek.

 

U središtu priče su tri žene koje su odrasle u socijalnoj ustanovi, ostavljene od strane svojih bioloških porodica. Kako je to uticalo na njihov kasniji život?

 

-Traumatični doživljaji iz detinjstva ostali su ukorenjeni u njihovoj mentalnoj strukturi, pa narušavaju celokupnu ličnost što izaziva niz nemilih posledica pri čemu ponovo strada najosetljivija grupa, a to su deca. Trauma mora da se osvesti, da se emocionalno izfiltrira. Zaboraviti traumatične sadržaje i, kroz neku svrstu vestačke amnezije, stvoriti otklon od lošeg iskustva jeste zapravo mehanizam odbrane. Rad mehanizama odbrane zahteva mnogo snage. Ogromna količina energije odlazi na održivost potiskivanja. Ali ništa ne nestaje. Sve je i dalje tu, zaglavljeno u neuromreži i smeta u svakom segmentu života.

 

Šta biste naveli kao osnovnu poruku romana?

 

-Moja junakinja Jana Komrakov boluje od disocojalnog poremecaja ličnosti usled preživljene traume u detinjstvu. Morala sam da pronađem dobru psihoterapiju kako bih je povela ka izlečenju, jer je njen put poricanja neminovno vodio u samoumiranje.

Kada se suočila sa situacijom u kojoj je morala da i sama stane pred izbor, odlučila je da ne postupi po nasleđenim destruktivnim obrascima. I upravo to i jeste poruka romana: u najtežim životnim nedaćama, preobražaj lošeg u dobro zaista je moguć.

 

 

Kako u moru naslova u knjižari pisac danas da se izbori za čitaoca? Da li je reklama važnija od napisanog?

 

-Ako mislite da će kvalitet sam po sebi isplivati varate se, to se nikada neće desiti. Sa ekspanzijom knjiga ne možete lako da isplivate na površinu. S druge strane, brzina života utiče na to da čitalačka publika traži nešto što će brzo da ih zadovolji, brzo da ih zainteresuje i uopšte im nije stalo do kvaliteta. Shvodno tome i izdavačke kuće prate tržište i gledaju šta mogu da prodaju. Cilj je da se bombastično izreklamira, proda i idemo dalje. Izvuku iz njega intelektualno dobro koje je praktično poklonio izdavaču a za uzvrat malo šta je dobio. Autor koji stoji sam iza svog dela, čak i da napiše vrhunsko delo ako već nema u pripremi sledeće, momentalno pada u zaborav.

 

Zato su autori dovedeni u situaciju da vrše automarekting. Što ste bolji pisac vi ste tome manje skloni iz razloga što je to dijametralno suprotno od biti pisac. Pisac je neko ko bi trebalo da bude u svom svetu, sklonjen od očiju javnosti, kome ne prijaju svetla reflektora. Njemu se “grči u stomaku” kada nekoga treba da vuče za rukav i viče: napisao sam nešto novo, molim vas pročitajte.

 

Ja sam uvek na granici svog neprijatnog utiska i svesti da moram. Nikada nisam otišla ni u jednu emisiju opuštena. Svesna sam da sam dobila deset minuta da nešto kažem o sebi, da to mora da bude nešto smisleno na osnovu čega će ljudi da odluče da li će da čitaju moje delo a to je ogromna odgovornost. Pisac, pri tom, ne mora da bude dobar govornik  jer je opredeljen na svoj unutrašnji monolog.  Srećom da postoje društvene mreže.

 

 

 

Mogu li romani podići ljudsku svest i izazvati promene?

 

-Čitamo knjige iz mnogih razloga. Ponekad je to želja da osetimo utehu, pripadanje ili uzajamnu povezanost. Ponekad želimo da upoznamo nova mesta, epohe, različite ljudske sudbine… Čitamo i tragajući za osećajem topline, želimo da se uverimo da neke tradicionalne vrednosti nisu zaboravljene. A volimo da čitamo i zbog toga što nas knjige suočavaju sa istinom, uče nas nečemu, oplemenjuju, teraju na razmišljanje i pokretanje malih sivih ćelija. Postoje knjige koje ne ulepšavaju stvarnost, već pomažu da je bolje shvatimo. Veoma je važno biti hrabar i dostojanstven u svakoj situaciji. Slovesno biće kakvo je čovek ne sme da zabija glavu u pesak i da se krije od problema. Suočavanje je imperativ. Ono što nas parališe u borbi nije problem, već strah od problema. A ničega se ne bojimo tako kao onoga što ne poznajemo. Spoznati šta stoji naspram nas daje nam moć da strah preobrazimo u gorivo.