Vruće teme

24. mart (2019.) ZAKASNELA REAKCIJA: Ma, negde grmi. Nije to ništa

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: arhiva, Zoran Jovanović Mačak, Aleksandar Jočić

 

 

„Dobro je. Sada je dobro“, sećam se da sam mirno, bez emocija izgovorila. Sećam se i maminog sleđenog izraza lica: „Goco, sine, šta je dobro“.

 

„Sve je bolje od neizvesnosti. Sada znam da smo u ratu, da bombe padaju po našim glavama i da moram da je sačuvam“, čujem sebe kako izgovaram.

 

I tako je bilo.




Kasnije kada je sa zemljom sravnjen RTS i kada je poginulo 16 kolega donela sam još jednu veliku, značajnu odluku. Najbolju u svom životu.

 

Svih sedamdeset i nešto dana NATO agresije išla sam u „Politiku“ u kojoj sam radila na „Ženskoj strani“. Našminkana, sređena, u najelegantnijim cipelama i sandalama. To je bio moj način odbrane od haosa, mirisa smrti, rušenja. Svakog vikenda smo mama i ja išle u Ljig gde su živeli moja mlađa sestra i sestrić. Koliko sam puta stopirala kamione, jer autobusa nije bilo. Nikada proleće nije bilo zelenije, mirišljavije, odisalo nekim čudnim spokojem u toj malenoj varošici na Ibarskoj magistrali kao tog proleća 1999. godine. Naizgled je sve bilo mirno, ništa nije remetilo uobičajeni ritam života varoši. Samo su me nesnosni zvuk sirene i preleti bombardera koje ne vidite, ali po zvuku znate da su iznad vaših glava i da lete ka Valjevu, Čačku, Beogradu da istovare svoj smrtonosni teret vraćali u stvarnost. Puna crkva na Cveti, molitva i opet nesnosne sirene – zvuk koji ne mogu da podnesem. Uplašenog trogodišnjeg sestrića smirujemo rečima: „to se pijani lovci igraju i isprobavaju sirene“ i „ma negde grmi, nije to ništa“. Sve su to slike koje se smenjuju.

 

Foto: Aleksandar Jočić

 

Što vreme više odmiče shvatam da sam potisnula sve ružno, stresno. Znala sam da moram da budem jaka i pribrana zbog sebe, roditelja, sestre… Potiskujem suze.

 

Sećam se šetnje po Kalemegdanu sa mamom i kako sedimo ispod našeg borića, kafenisanju sa prijateljima, izlazaka uveče dok sirene i bombe padaju po Beogradu. Veče kada je pogođena zgrada CK SKJ (dana TC Ušće) sedela sam u Hajatu i pravila intervju sa „srpskom majkom“. Bio je to moj prvi i poslednji tekst te vrste. Rat je pa je ideja bila da poznate žene iz različitih oblasti pričaju šta rade tih dana. Ispostavilo se da su žene bile hrabrije. Poznati psihijatar priča mi kako treba biti miran, pribarn, daje akademski razložne savete kako pomoći sebi i detetu… sve dok se ne začu ta famozna sirena. Odjednom čovek preblede, zgrabi stvari i izlete iz redakcije na V spratu. Nas dve – moja urednica Mira Koročkin i ja mirno sedimo. Sutra zove i izvinjava se. Godinama smo se posle smejali tom događaju.

 

 

Nikada više jagoda nisam pojela i nikada lepše nisu mirisale nego tog proleća.

 

Nijednom nisam sišla u podrum. Umesto toga družila sam se sa komšijama. „Aleksandrijski kvartet“ sam pročitala pod plamenom sveće. Sa budućom kumom pravim planove za budućnost. Pišem dnevnike koje još uvek nisam uzela da pročitam.

 

Kosač, Starčevo. Vojvodina, foto: Zoran Jovanović Mačak

 

Pri put se susrećem sa smrću, dok svako veče na Kornjarniku slušam kako bombe padaju po Straževici, Avali… Prozori se tresu. Gledam i slušam kako neko ruši i seje smrt oko mene. Taj osećaj bespomoćnosti ne mogu da potisnem. I danas kada čujem neki prodoran, nagli zvuk u daljini trgnem se.

 

Suze koje tada nisam isplakala isplačem svakog 24. marta.

 

I pomolim se za pokoj duše poginulih, za nas preživele da nam Gospod da snage da oprostimo…

 

„Zašto? U ime čega?“

 

Pitanja na koja, bojim se, odgovore nisam dobila do danas.

 

Prošlo je od tada 20 godina. Isti ljudi su i dalje na vlasti kao i te 1999. godine. Isti problemi su i danas aktuelni. Likovi koji su bombardovali Srbiju su danas savetnici predsednika… Opet čujem poznate parole o spoljnjem i unutrašnjem neprijatelju. Loš film koji nikako da se završi. A najbolje godine našeg života prođoše.

 

 

 

 

Kategorije