MediaSfera
Piše: Ljiljana Šarac
Foto: privatna arhiva
Prijateljstvo bi trebalo da bude čvrsto kao granitna stena, mermer ili dijamant. Prekaljeno u stotinama vatri, kao u Hefestovoj kovačnici, moralo bi da blista zaslepljujućim sjajem i bude primer, uzor i pokazatelj kako se sudbine pletu, združuju, dopunjuju…
Ponekad je rod-rođeni stotinama kilometara daleko od vas, ali je prijatelj blizu.
Niko ne ume tako dobro da sluša, i čuje, kao onaj ko nas dobro poznaje. I voli.
Dani, meseci, godine druženja stvaraju fine naslage koje se talože u najvredniji biser koji se zove: za ceo život sam za tebe tu!
Iskrena, bezrezervna upućenost donosi osećaj sigurnosti i snage. Imate uvek nekoga ko će vam čuvati leđa, a i vi njemu. Za njega biste skočili i u vatru i u vodu. Ako treba: litar krvi – litar krvi…
Da. Sve bi to tako trebalo da bude.
Međutim, taj pojam se u modernom svetu suzio, skupio, skvrčio (kao šagrinska koža u Balzakovom fantastičnom romanu) na veličinu pirinčanog zrna.
Svetla vizija prijateljstva odlazi u istoriju. Legendu. Postaće deo narodne tradicije, folklora, a o njemu će se pričati bajke. Postaće nešto nalik fantastičnom motivu koji je nestvaran, hiperbolisan, izmaštan…
Zašto?
Zato što je ego nadrastao ljudskost, empatiju, nežnost, bliskost, nesebičnost, ljubaznost, brižnost…
Ja se kod nas danas piše velikim slovom, samo to još nije zvanično uneto u pravopis.
Sve relacije, svi odnosi, sve veze koje gradimo svode se na formulu: ti meni – ja tebi. I: tu si dok mi trebaš.
Porodična druženje i okupljanja postala su deplasirana. Nema više mirisnih pita i gibanica, i kafenisanja uz čašu piva ili soka.
Olja i ja – prijateljstvo koje traje
Sada se strogo izlazi na kapućino ili toplu čokoladu u trku i letu… A i za to dogovori traju danima, ponekad i nedeljama, kao za sklapanje nekog omanjeg mirovnog sporazuma…
Brojna su prijateljstva na društvenim mrežama, ali se dešava da nekog od njih sretnete u gradu i da vam se ti ljudi i ne jave. Ni zdravo da kažu. Da li i ne znaju ko ste u moru od 5000 prijatelja (kolika je kvota na nekim mrežama po profilu) ili im nije ni stalo?!
Desilo mi se da održavam poznanstvo tako što svaki put ja zovem drugaricu telefonom. Godinama, bezmalo celu deceniju. Jedna bliska osoba mi kaže:
– Pusti nju da te jednom pozove!
Pustila sam.
Od tada (a ima tome petnaestak godina) nikada se više nismo ni čule ni videle!…
Znam da u svakoj vezi, svakom odnosu jedna osoba više vuče i više se daje, ali ni to nije u redu…
Mnogi oko mene često menjaju ljude s kojima se druže. Dobri su samo dok im je taj neko nadređeni, dok im nešto popravlja, donosi, ,,sređuje“, ,,završava“… Kada to presahne, bude kao u narodnoj pesmi: ,,nesta blaga, nesta prijatelja“.
Tužno. Pretužno! I, nažalost, istinito!
Zato, čuvajmo one retke sa kojima smo odoleli svim izazovima. Neka nam budu za zakletvu!
Ljiljanu Šarac možete pratiti na:
https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/
Instagram: #saracljiljana_pisac
Lijiljana Šarac
Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.
Dodaj komentar