FELJTON Kako preživeti život

KAKO PREŽIVETI ŽIVOT: Kraja ipak ima (7)

MediaSfera

 

I deo: U potrazi za ljubavlju (o kojoj se TOLIKO govori)

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Marija Ćalić, Aleksandar Jočić, Violeta Soldatović

 

 

Od kada je sveta i veka, smišljaju ljudi lažne istine, za utehu u situacijama bez izlaza. Biće bolje; ili: Posle mračne noći sviće sjajna zora; ili: Svakoj muci jednom dođe kraj; ili: Strpljen – spasen. Sva sreća, Psihi nijednom nije došlo na um da sebe bodri tim lažnim mudrostima; jer da jeste, nastavak njenog i Erosovog iskušavanja bi je ubio. Ali nije.




 

Večna lepota i mladost

 

 

Već izgleda skoro kao boginja, razmišljala je Afrodita, gledajući naspavanu i osveženu Psihu koja je stajala pred njom. Milost ju je masirala svojim čudotvornim uljima, sve dok se nije svaki trag gorčine, straha i mržnje koje je lepotica nakupila od posete svojih sestata pa sve do sada, rastočio i iščileo. Nežnost ju je obavila lekovitim snom koji je milovao njeno čelo, sve dok se nije i najmanja senka u njenom oku prozračila. I tako je Psiha sad stajala pred Afroditom, gipka i svetloputa, sjajnog pogleda. SKORO kao boginja.

 

– Tvoje iskušavanje je završeno – rekla je Afrodita naglas. – Obavila si sve zadatke. Prema tome, dostojna si mog sina.

 

Ali, da li je on dostojan najvećeg zadatka ljubavi: da smrtno pretvori u besmrtno? Da stvori boginju?, pomislila je, pre nego što će nastaviti:

 

– Nema više iskušenja. Ipak, ako želiš da se kako se pristoji založim za vas na Skupštini bogova, moraš mi pomoći da vratim svoju lepotu koja mi je izbledela dok sam Erosa negovala, a tebe iskušavala i budno motrila na svaki tvoj korak. Danima nisam ni oka sklopila! Kakav bi to bio vaš zajednički život, ako bi te svi zapamtili kao smrtnicu koja je boginji lepote oduzela – lepotu!

 

Foto: Aleksandar Jočić

 

Psiha ju je slušala s nepromenjenim mirom, čak i bez razočarenja. Već svikla da čini više nego što bi i slutila da može, ionako nije ni verovala da je njenim mukama došao kraj. Čak nije umela više ni da zamisli život u kome ugoda traje duže od sna.

 

– Moja draga Persefona poseduje večnu lepotu i mladost, koju čuva u kutiji koju joj je Hefest iskovao od zlata, a Posejdon ukrasio ružičastim biserima. Ona će mi drage volje dati malo od svoje neuništive lepote, ali zima je već počela i Persefona je sada sa svojim mužem Hadom u njegovom Podzemnom Carstvu, gde sad ovako slaba i istrošena ne bih smela ni da kročim. Zato, pođi ti, nađi Persefonu, prenesi joj moje pozdrave i donesi mi tu kutiju. – I pazi – dodala je Afrodita na kraju – Nipošto ne otvaraj kutiju, jer to što ona čuva, nije za smrtnike!

 

Psiha je klimnula glavom i mirno pošla ka izlazu iz dvorane, kad ju je Afrodita zaustavila:

 

– Čekaj, znaš li kuda treba da kreneš? Umeš li da nađeš put do Hada?

 

Ohrabrena ostvarenim zadacima i odmorena lekovitim snom, Psiha je oštro pogledala svoju mučiteljicu:

 

– Znam. Zamisliću život bez Erosa i Haron će sam doći da me preveze.

 

 

Foto: Marija Ćalić

 

Na putu za putovanje

 

– I treba da poružniš, ljigava zmijo, pa da budeš spolja ista kao i iznutra – mrmljala je sebi u bradu Psiha, udaljavajući se od Afroditinog hrama. Nije imala ni najmanju ideju o tome kako će naći put do Podzemnog Carstva, ali bila je ubeđena da će joj bogovi već nekako pomoći. Zato je jednostavno koračala uz reku, zemljom ogoljenom od zime, nasumice, čekajući da se nešto desi.

 

Afrodita ju je za to vreme posmatrala u Jezeru Znanja i čula je ne samo mrmljanje, već i Psihine misli. Boginja je bila tako zadovoljna sobom, da bi Psihi bilo savršeno jasno kako je cela priča o izbledeloj lepoti laž, samo da je mogla da je vidi kako blista. „Sigurna je da sam joj neprijatelj, koji joj želi zlo“, zaključila je Afrodita. „Dakle, moj plan će uspeti!“

 

Kraj reke se za to vreme odvijalo čudo, čudo života koji ni Demetrina tugovanka ne može da zatre. Vetar je svirao kroz golo granje, ribe su promicale brzom rekom, a bledi odsjaj Heliosovih kočija plovio je preko nebeskog svoda. Ali, nijedno od tih čuda nije bilo ono na koje je Psiha čekala, a lekoviti san i ulja Milosti je jesu oporavili, ali ne i učinili otpornom na hladnoću i umor. Uskoro su Psihine ruke, kojima je čvrsto umotavala svoj ogrtač oko sebe, počele da drhte od hladnoće. Još nije bilo snega, ali sivi oblaci koji su se navlačili oterali su sve druge misli iz Psihine glave, osim jedne – kako da nađe zaklon. Zato je brzo krenula ka kuli koju je spazila u daljini.

 

Foto: Aleksandar Jočič

 

Iako se dnevna svetlost još nije sasvim povukla kad je Psiha stigla do zidina, nije imalo mnogo šta da se vidi. To je bila neka napuštena kamena kula, sasvim prazna. Jedino što se u njoj nalazilo, bile su stepenice koje vode na vrh. Deo kule koji je stepenište zaklanjalo od ulaza bio je sasvim mračan, ali i najzaklonjeniji od vetra i snega kojim su oblaci pretili, pa se Psiha tu šćućurila da dočeka jutro. Vreme provedeno u tamnici Afroditinog hrama sviklo ju je na sve što gamiže; tiho siktanje koje je dolazilo iz neke pukotine u stepeništu nije je uplašilo.

 

Umorna, sedela je sklupčana u mraku, prazne glave. Arogantne misli o lepoj boginji koja se poigrava s njom davno su je napustile, jer arogancija nastaje iz viška, a iz jadne nemaštine u kojoj se ponovo našla, ne nastaje ništa. Tupo, bez misli i ne sanjajući, zaspala je snom koji ne krepi.

 

Probudio ju je bljesak. U toku noći je napadao sneg, oblaci su se razišli, a jedan zrak sunca koje se prelamalo na belilu, prosekao je senku unutar kule. Psiha je počela da trlja promrzle i ukočene udove, ne bi li ustala, kad joj je kroz glavu prostrujala jedna misao. I ta misao ju je sledila. Ne sneg, ne hladnoća kamena, već misao u njenoj glavi: „Nisam sanjala Erosa“, shvatila je prestrašeno. „Nije mi došao u san!“ Tokom svih lutanja i svih nevolja, imala je jedno utočište, a to je bio njen san. Eros bi je tu našao, i onda bi bili zajedno. On je odistinski dolazio, to nisu bili pusti snovi! A sada… Nije ga bilo nigde. Čak ni budna, nije mogla da prizove njegov lik u sećanje. Da, naravno da je znala kako on izgleda, ali… Nije osećala ništa. Ništa. Samo hladnoću u kostima. Pogledala je ka vrhu stepeništa, iznad koga je sijalo zimsko sunce.

 

„I dokle tako?“, pomislila je. „Pristala sam, pristala sam da izgubim sve, da bih zadržala njega. A sada, ni njega nemam više… Ko sam ja? Ništa. Ne postojim.“ Najednom joj je sinulo: „Zašto se uopšte pitam kako da stignem do Podzemnog Carstva? Pa to je tako lako!“ Brzo je krenula uz stepenice. Uvid, šta treba da uradi, bio je tako jasan, da su joj udovi zaboravili na hladnoću i grozničavo, užurbano je poveli ka vrhu. Pogled odozgo je bio divan, upravo kako se i nadala. Kula se nalazila na rubu kamene litice. Kad skoči odatle, njeno telo će se stotinu puta razbiti o oštre stene i pozvati Harona, pre nego što potone u ledenu vodu! Skoro da je htela da kliče od radosti, odmeravajući odakle bi bilo najbolje da se baci.

 

Svetilište Nekromanteion, Foto: Aleksandar Jočić

 

– Ne još.

Nije stigla ni da se približi ivici, kad se začuo dubok, jasan glas:

Ne još.

 

Zbunjena, psiha se ukopala u mestu, pokušavajući da shvati ko joj to govori.

 

– To sam ja, kula – stiglo je objašnjenje. – Nisam ovde da bih ti uzela život, već da ti pomognem. Slušaj me dobro, jer samo živ može postati besmrtan, a za mrtve duše povratka nema.

 

Psiha je ponovo bacila pogled ka ponoru u koji zamalo da se bacila. Najednom ju je obuzela slabost, skljokala se na platformu kule obasjanu suncem. Nekim čudom, na kamenu koji skoro da je bio topao, nije bilo snega. Ostala je tako da leži, dok joj je sunce vraćalo život u promrzlo telo, pomno slušajući šta joj kula govori.

 

Svetilište Nekromanteion, Foto: Aleksandar Jočić

 

– Sačekaj na mom ulazu da ovuda prođu trgovci. Zamoli ih da te prime u službu. Sa njima ćeš poći na Rt Matapan u Lakoniji, na kome će ti Zefir pokazati ulaz u podzemno carstvo. Ali, dobro pazi: ne prilazi Hadu bez medenjaka u rukama i dva novčića u ustima! Kada pređeš prag podzemlja, najpre ćeš se naći u Dolini Senki, koje će pokušati da te navedu na stranputicu. Tražiće pomoć od tebe starac bez noge, mrtvac koji pluta rekom Stiks i starica koja će te dozivati mahanjem. Ne prilazi im, nipošto! Jer ne može drugome pomoći onaj koji je sam u nevolji. Učini li ti se da te saosećanje vuče k njima, znaj da to nije saosećanje, već ljudska sujeta, koja vara čoveka da bi pomislio kako je veći nego što jeste, te ga tako prevarenog isporučuje svojim gospodarima, Jadu i Propasti.

 

– Kad stigneš do Haronove skele, daj mu jedan novčić da bi te prevezao do Hada, a drugi pomno čuvaj za povratak, Skeledžija Sudbine nikoga ne prevozi besplatno. Na kapiji Hada če te dočekati Kerber koji će zaspati mirno kao jagnje i pustiti te da prođeš, ako svaku od njegovih 50 glava nahraniš medenjakom. Možda ih ima i više, a možda i samo tri, ne znam; ja Kerbera nikad nisam videla, a razne priče kolaju. Zato ponesi dve vrećice sa po 50 medenjaka, za svaki slučaj.

 

– Hvala ti – odgovorila je Psiha. Bila je mirna, ali je duboka, duboka tuga nije napuštala. Zato se, prvi put otkako je njeno iskušavanje počelo, usudila da postavi pitanje:

 

– Kulo, koja znaš put do Hada, možda ćeš znati i odgovor na moje pitanje. Molim te, reci mi, zašto prethodne noći nisam sanjala Erosa? Da li to – dodala je mucajući – znači da me je zaboravio?

 

Foto: Violeta Soldatović

 

– O, vi, ljudi! – uzdahnula je kula. – Zar čak i kandidati za besmrtnike traže odgovor za svoju sudbinu u drugima, a ne u sebi? Zar ne vidiš da je upravo to razlog ljudske prolaznosti? Besmrtnik je sam kormilar svoje sudbine!

 

– Ali – počela je da se brani Psiha – ti nisi razumela! Ne sanjam JA njega! On mi dolazi u san a prethodne noći mi nije došao. Zašto?

 

– Kako bih ja mogla da znam tuđe namere? Pitaj njega, jer to samo on može znati – odgovorila je kula i zaćutala.

 

Psiha je ostala da leži sunčajući se na kamenu, sve dok nije ugledala kako se kuli približavaju kola i konjanici. „Trgovci!“, odmah je shvatila i strčala niz kamene stepenike, da ih dočeka.

 

 

Nastaviće se…

 

Vodovodska 187 L

PTICE NA UZGLAVLJU

Jedna od mnogih

(Post) istina (post) demokratije

Festivala nauke

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .