MediaSfera
U teškim vremenima živimo, teški smo ljudi postali, pa smo umislili da nam samo teške reči pristaju (pod teške reči smo podveli loše reči).
Zatvoreni u sopstvenom mikrokosmosu ne možemo da prebacimo pogled dalje od sopstvenog nosa. Ovo naše je najteže, najgore,…i ostale pežorativne reči koje ne bih da upotrebljavam u ovoj priči a na koje ste navučeni kao na drogu.
U obmani živite, sa obmanom ste se saživeli.
Da li ste zaboravili na reči kao što su saosećanje, milosrđe, dragost, radost…ili živite u uverenju da su one samo deo neke reklemne kampanje na koju se vi tako lako pecate jer stvarnost ne možete da podnesete?
Svi biste samo da je lako..pa i jeste lako .Lako je postajati, bilo gde, bilo kada, pitanje je podnošljivosti. Nepodnošljiva lakoća postojanja da upotrebim Kunderine reči. Najteže je prepusti se životu. Umislili ste da vaša sreća zavisi od drugog. Time ste ste se stavili u njegovu vlast.
Pred ljude dođu vremena koja nisu teška,ta su vremena ispiti za ljudsko u nama.Vaše je da odlučite za koju ćete se stranu opredeliti, za šta ćete se uhvatiti.
Lako je živeti u iluzijama da je negde tamo bolje, lakše…i tamo se ljudi suočavaju sa naprosto ljudskim stvarima. Kapitalizam-ponovo procvetao na pragu 21. veka, koji već uveliko pokazuje degeneraciju svega ljudskog je i tamo uzeo maha, samo što su tamo ljudi već toliko potpali pod njegov zakon materije da se već više i ne pitaju.
Ne vidite sreću u onome što imate, ne vidite sreću u tome da ste blagosloveni pitanjima.
Život se prihvata i živi onakav kakav jeste u vremenima kakava jesu. Tada ste razumni ljudi u realnim vremenima.
Zavaravanje je da je nekada bilo, ili da će nekada biti, ili da je negde tamo. Život je uvek sada, i uvek ovde.
Stvarnost je možda surova, no to nije pitanje, pitanje zašto ste vi surovi spram svega što je ljudsko. Prema sebi ste time surovi.
U vremenima gde je sve svedeno na „Ja mislim“, „Ja kažem“, „Ja sam uradio-la“, a gde i drugi isto tako, nema mesta za komunikaciju, nema mesta za razmenu. Nema mesta i za drugog već samo za malo, izdvojeno, i samo ja. U virtuelnim vremenima živimo, virtuelni smo i sami postali.
Bila su i biće druga vremena, teška vremena ili su samo ljudi teški. Ljudsko će uvek imati izazov da se suoči sa onim što donose nova vremena, pitanje je izbora da li ćemo i u tome biti i ostati ljudi.
Čujem da je ovih dana Šekspir ponovo među nama, pa za ovu priču bejah inspirisana Sonetom 66.
Sonet 66
Umornom od sveg u smrt mi se žuri,
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi,
I zlatna odličja o pogrešnom vratu
I savršenstvo u blatnom beščašću,
I device silom predane razvratu
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako iskrenost brkaju s prostotom:
Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati.
Od nje me tek ljubav može sačuvati.
Priče Snežane Ćosić možete čitati na blogu PRIČAJ MI
Snežana Ćosić
Snežana Ćosić je rođena u Župi, berićetnom kraju voćara, povrtara i dobrog vina. Umesto igre sa svojim vršnjacima, učila je slova, da bi u adolescentskom dobu pisanje postaje njena svakodnevnica. Autorka je romana: “Ne lomi mi lojze, ne kradi mi grojze”,“Stanica Balkan”, zbirke pesama “Ljubi me” i bloga sa milionskim pregledima “Pričaj mi”… Član je Udruženja književnika Srbije. Uskoro iz štampe izlazi i njena prva zbirka kratkih priča.
Dodaj komentar