MediaSfera
Piše: Ljiljana Šarac
Razumem što su muzejski eksponati postali binoklj, tricikl, čeze, dirižabl, drot, računaljka… ali šta se dogodilo sa dobrim starim pozdravom – dobar dan?
S prvim komšijama se viđamo svakodnevno, stanemo, popričamo, ali njihova deca prođu pored nas bez ijedne reči. Čak ni glavom da klimnu.
Kako? Zašto?
Da li je to tako nadljudski napor ili je suvišno trošenje energije?
Od čega i od koga ih to čuvamo i štedimo?
Zar je teško naučiti dete da se uljudno javi ljudima iz ulice, zgrade, naselja? Pa, to je oduvek bila slika kućnog vaspitanja. Naš odraz u ogledalu. Prvi ispit u javnosti kako smo roditeljski posao odradili.
Šta je starije: kokoška ili jaje? Ko je kriv: roditelj ili dete?
Kako je moguće da će se učenik pet dana viđati i družiti sa vama u školi, a da vam se na ulici neće javiti?!
Mene bude sramota.
Imala sam sreću da mi bake i deka žive na selu. Volela sam da nedeljom ujutru odem na pijacu koja je bila centar okupljanja, pravi mali vašar. Ako bi se moji zadržali, a ja se vraćala kući ranije, usput sam se javljala svakom prolazniku, a on mi je otpozdravljao. Često bi neko zastao i upitao:
– A čija ti ono beše?
Sa osmehom bih odgovarala, pa bismo se rastali kao stari znanci.
Divan je taj osećaj pripadanja, ali i uspostavljanja finih veza, kontakata sa zajednicom.
Zato me brine i odbija, nikako ne mogu da pristanem na ovu otuđenost, hladnoću, samoživost koja je postala sveopšta moda.
Lepa reč, osmeh, ljubazan pozdrav nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Oni mogu da poprave raspoloženje i nekome ulepšaju dan.
Oni namrgođeni, koji mrze ceo svet i kojima je teško dobar dan da kažu, neka ostanu da sede kod kuće.
Ljiljanu Šarac možete pratiti na:
https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/
Instagram: #saracljiljana_pisac
Lijiljana Šarac
Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.
Dodaj komentar