Kako je Verdijeva muzika ujedinila Italiju

Kako je Verdijeva muzika ujedinila Italiju

MediaSfera

 

 

 

Kada je 27. januara 1901. preminuo Đuzepe Verdi (10.10. 1813)  cela je Italija plakala. Skoro četvrt miliona ljudi izašlo je na ulice, prolamao se legendarni  “Va, Pensiero iz “Nabuka” – poznatiji kao hor jevrejskih robova – a horom od 800 pevača je tog dana na ulici dirigovao slavni maestro Arturo Toskanini. 




“Nabuko”, koji je premijerno prikazan 9. marta 1842. godine, predstavlja dušu nove italijanske nacije. Činjenica da je “Nabuko” izveden kao predstava kojom je inaugurisana obnovlјena Skala 1946, najbolјe govori o izuzetnoj popularnosti ovog Verdijevog dela.

 

Viva Verdi – simbol borbe za ujedinjenje

 

Međutim, razlog zbog kojeg su Italijani izašli na ulice na dan Verdijeve smrti daleko je prevazilazio ljubav prema njegovoj muzici. Verdijeve opere su obezbedile “muzičku podlogu” političkim burama koje je Verdi pravio u italijanskoj politici sve do svoje smrti; njegove najpoznatije arije su postale svojevrsne himne za nedavno ujedinjenu naciju. Kada je “Nabuko” imao premijeru u milanskoj Skali 1842, “Italija” je bila skup geografski bliskih kraljevstava i kneževina koje su,istina, imale zajednički jezik.

 

 

Dakle, kada su mu Italijani pevali “hor Jevreja” u pogrebnoj povorci, nije to bilo samo zbog privlačne melodije na koju su Verdijevi zemljaci znali da otpevaju reči. Dirljiv glas Jevreja kao večna žudnja za svojom obećanom zemljom, “Va, pensiero” je postao i moćan glas predugo neispunjenih želja italijanskog naroda.

 

 

Kada su u pogrebnoj povorci kroz plač uzvikivali “Viva Verdi!”,  još su uvek bili svesni dvostrukog značenja ovog slogana, i njegove tajne rezonance koja je pogađala svakog pobornika “Risorđimenta”, pokreta za ujedinjenjea Italije; ovaj povik je bio i glas buđenja italijanske nacije. Početna slova VERDI takođe su bila akronim koji je Italijane asocirao na ime kralja Sardinije koji je, po prvi put od 6. veka, 1861. godine konačno preuzeo presto nad ujedinjenim Italijanima: Vittorio Emmanuele Re dItalia. Iste godine, na zahtev novog premijera Kamilja Kavura, Verdi je ušao u prvi italijanski parlament u kojem je kao poslanik proveo četiri godine.

 

Neka je slava tim herojima

 

Verdi je svim srcem stao iza duha i ideje “Risorđimenta” i 1848, nakon izbijanja revolucije u Milanu, iz Pariza je pisao svom libretisti Frančesku Pjaveu: “Neka je slava tim herojima! Slava čitavoj Italiji, koja je u ovom trenutku istinski velika! Kucnuo je čas njenog oslobođenja.” Onda žuri kući, nazad u Milano, što mu je u tom momentu bio prvi lični prioritet, uz reči: “Govorite sa mnom jezikom muzike! Šta je s Vama? … Verujete li da u ovom trenutku zaista želim da brinem o notama… Ove 1848. godine mora postojati samo jedna muzika dobrodošla uhu svakog Italijana: muzika iz topa!”

 

 

Ali, u Verdijevim se notama i sazvučjima uvek radilo i o ličnim interesima. Republikanac, dovoljno pragmatičan da shvati da najveći realni izgledi za ujedinjenje leže u podršci kralja, žestoko protiv crkvenog klera, vatreni rodoljub i liberal, a njegove opere su postale jedinstveno moćan podsticaj upravo zbog njegovih političkih uverenja.

 

 

Pored političkih poruka koje je kroz svoje kompozicije (direktno ili indirektno) emitovao, Verdijev nagon za preživljavanjem avanture sa ljudskim patosom i raspaljenim emocijama, sa empatijama i uzbudljivom unutrašnjom dramom je jednostavno neuporediv. Bio je to genije koji se svojim statusom, na kraju, uzdigao i iznad sopstvene magije muzike i reči.

 

Na mnogo načina je njegov genije ostao bez premca do danas.

 

Izvor: BBC