ediaSfera
Piše: Ljiljana Šarac
Foto: Privatna arhiva
Neko sam ko grize život kao veliku sočnu jabuku.
Svaki razlog za slavlje mene raduje.
Obožavala sam Osmi mart jer sam sa puno ljubavi spremala poklone za mamu, ujnu, bake, učiteljicu… Trudila sam se da budem originalna, posmatrala sam im lica dok su ih otvarale, nadajući se da sam pogodila njihov ukus.
Umela sam satima da uvijam malu kutiju u mnogobrojne papire pa bi paket narastao do veličine kutije za cipele. Sve te drage žene bi se pomučile dok ne dođu do pravog sadržaja. Nakon praznika ostajala je gomila papira i šala koja se dugo prepričavala…
Došlo je vreme kada poklanjam, ali i primam izraze tuđe pažnje. Fini dokaz da se ostarilo…
Dovoljan je snažan zagrljaj, iskren osmeh, cvetak, pa da se osetim posebno i da znam da sam u nečijem životu ostavila trag.
Svako od nas će se setiti bar jedne žene koja je za njega jedinstvena, posebna, neponovljiva.
Za mene je, iako mi je majka živa, i živahna poput veverice, to bila moja baka. Ružica. Ruža. Ruška.
Njena kosa je bila vrana do duboke starosti, a kika joj je bila tako debela da ju je sama kratila krojačkim makazama. Vižljasta, visoka, mršava, više koščata nego zgodna, blago povijenih leđa, s dugim štapom u rukama, izlazila je na sokak da nas dočeka i do autobuske stanice da nas isprati.
Živela je sama na selu preko tri decenije. Srce je stalno htelo da mi iskoči iz grudi kad se osvrnem i vidim nju samu s podignutom rukom kako stoji i gleda za nama dok joj ne nestanemo iz vidokruga.
Ruke su joj bile žuljevite od kose, motike, ašova, ali su milovale najlepše na svetu.
Niko nije umeo umilnije i nežnije da prošapće u moju kosu dok me ljubi i grli:
– Ljiko, moja!
Na šifonjeru je držala dunje i jabuke, a na kredencu, otkako pamtim, braon teglicu sa pomadom od ljubičice. Uvek nas je dočekivala sa novom maramom na glavi i cicanom keceljom oko struka.
Mirisala je posebno, jedinstveno na te njene ljubičice, mirođiju, letnju kišu, tek ispečen hleb.
Pričala je najlepše priče pred kojim bi se i Šeherezada postidela. Uvek je sve začinjavala savetom i nekom poukom. Osećala je snažnu potrebu da nas obuči i najbolje što ume pripremi za život i svet u koji krećemo.
Iako sama, imala je toliko prijateljica da je kod nje stalno bilo kao na prelu.
I pored brojnih životnih nedaća koje su je tukle kao plodnu zemlju grad, sačuvala je vedrinu i vrcav duh, pa se rado šalila i nastojala da sve predstavi na zanimljiv i komičan način. Zato su je voleli i mladi i stari jer je duhom bila kao srednjoškolka.
Zašla je u osmu deceniju kada mi je rekla koja pesma je hit njenog života. Važan je naslov te pesme koji glasi ,,Neću da ostarim’’!
Dovoljno je da zatvorim oči i ona je tu. I još hiljadu slika s njom koje mi iskrsavaju u sećanju:
Kako u zimske večeri kruni kukuruz dok gleda Drugi dnevnik, kako razvija kore za savijaču, mesi hleb, plete vunene čarape, pušta tele kod majke, kosi livadu, bere višnje, pokriva mog oca koji je zaspao posle ručka, nosi u rukama pokupljena jaja iz gnezda, pritiska sir koji je izručila u cedilo…
Govorila je da nema vremena za umiranje jer mora praunuka da isprati u vojsku.
Više nema vojske, a nema ni moje babuške, kako sam je samo ja zvala.
I kuća i dvorište u kojoj je provela pola veka su sada prazni i zaključani.
Zapravo, s njom je nestalo celo jedno doba, čitav jedan svet!
Nadam se da su geni ipak učinili svoje i da moj brat i ja nosimo poneku kap njene jake krvi koja krepi i snaži.
Ovog 8. marta ja joj se na ovaj način zahvaljujem i kažem, ma u kom rajskom naselju da se nalazi:
– Babuška, volim te!
Zato volim Osmi mart, jer imam koga da se sećam, a sigurna sam da imate i vi!
Divne moje dame, srećan vam praznik!
Ljiljanu Šarac možete pratiti na:
https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/
Instagram: #saracljiljana_pisac
Lijiljana Šarac
Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.
Dodaj komentar