Jovica Todorović: Izazovi advokature u doba diktature

Jovica Todorović: Izazovi advokature u doba diktature

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Privatna arhiva

 

 

 

Advokatska komora Srbije krajem februara proslavila je 157 godina postojanja. O stanju u društvu i advokaturi, izazovima koji danas stoje pred advokaturom u Srbiji, pokušaju vlasti da “podjarmi” advokaturu, angažovanju advokature u javnom društvenom životu, uticaju političkih centara moći na pravosuđe razgovaramo sa advokatom Jovicom Todorovićem, potpredsednikom Advokatske komore Beograda.




Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu završio je 1993. godine, od kada se i bavi advokaturom, najpre kao advokatski pripravnik, a kao advokat od 1996. godine. Posle šestomesečnog protesta advokata 2014. godine, zajedno sa drugim kolegama, inicirao je Pokret za bolju advokaturu. Kaže da su mu advokati Beograda učinili veliku čast kada su ga u junu 2017. godine izabrali za potpredsednika Advokatske komore Beograda. Vladajući režim je onemogućio rukovodstvo “Advokatske komore Beograda koje je tom prilikom izabrano da nesmetano vrši svoje nadležnosti, zbog političke nepodobnosti pojedinih  kolega koje su izabrane tom prilikom na funkcije u najvećoj advokatskoj komori u Srbiji. To je najgrublje mešanje režima u autonomnost advokatske organizacije posle Drugog svetskog rata”.

 

Građanskim protestima koji se već više od dva meseca održavaju u Srbiji podršku su pružili i advokati Srbije. Među potpisnicima ste i Vi. Šta Vas je motivisalo da podržite građanske proteste?

 

– Mislim da su u Srbiji ponovo ugrožene vrednosti koje su iznad politike. To su sloboda i pravda. Zato je iz samog društva nastao otpor diktaturi i autokratiji, kao zahtev građana za slobodom i pravdom. Podršku građanskim protestima sam potpisao zbog osećaja dužnosti da budem deo tog otpora.

 

Drago mi je da se skoro 300 mojih kolega iz različitih sredina u Srbiji složilo oko osnovnih ocena stanja u društvu i suštinskog zahteva koji smo uputili vlastodršcu. Žao mi je što opozicione političke partije nisu imale sluha za naš pristup, ako su uopšte pročitali tih nekoliko rečenica ispod kojih smo se potpisali, i što su se odlučili za drugačije zahteve, daleko blaže i daleko relativnije.

 

Mi smo kazali, zapravo, da su u Srbiji uništene institucije neophodne za demokratski politički život, u toj meri da jednostavno nije moguće ispuniti elementarne uslove za fer parlamentarne izbore. Ključna prepreka vraćanju društva u demokratsko stanje je Aleksandar Vučić na poziciji vrhovnog vladara Srbije. Zato je neopohodno da najpre on odstupi sa te pozicije, a zatim i Vlada koja je, zapravo, njegova administrativna služba. Nakon toga Narodna skupština mora, pod pritiskom građana koji protestvuju, da izabere prelaznu Vladu samo sa jednim zadatkom, a to je da obezbedi fer uslove za parlamentarne i predsedničke izbore. Na čelu te Vlade morala bi da bude ličnost nespornog autoriteta u društvu. Ako bi ta Vlada uspela da izvrši taj jedan jedini zadatak, izbori bi imali smisla.

 

Bojim se da se gorko varaju lideri političke opozicije ako misle da će imati bilo kakvu šansu (čak i ujedinjeni na jednoj listi) da pobede na izborima za Narodnu skupštinu, ako je u Srbiji jedan čovek na poziciji vrhovnog gospodara života i smrti, ma ko to bio. U diktaturi nije moguće pobediti diktatora i njegov autokratski režim na izborima, jer u diktaturama nema demokratskih izbora. Nijedan diktator nije pobeđen na izborima, pa neće ni Aleksandar Vučić.

 

Videćemo kako će se stvari odvijati dalje. Ali, mislim da će građani nastaviti svoju spontanu borbu za slobodu i pravdu čak i ako sadašnja opozicija ne uspe verno politički da artikuliše zahteve građana. Jer, borba za slobodu i pravdu je imanenta čoveku kao slobodnom i mislećem biću, i ona nikad ne prestaje. To znači da će društvo i ovi protesti proizvesti neku novu opoziciju, ako ova ne bude kadra da razume građane u protestu.

 

Takođe, ne manje važno pitanje, stiče se utisak da u demokratskim državama, mislim pre svega na evropske demokratije, Evropsku uniju i Ameriku, ne postoji svest da je demokratsko pitanje u Srbiji iznad svih drugih pitanja, iako su ta druga pitanja na agendama njihovih administracija možda na višem mestu. Tim nerazumevanjem prioriteta na Zapadnom Balkanu, i oni preuzimaju deo odgovornosti za nastajanje jedne ili više ’’Severnih Koreja’’ u sred Evrope. Do normalizacije odnosa između Srba i Albanaca neće doći, čak i ako se uzajamno priznaju Srbija i Kosovo, bez ekonomskog napretka, demokratizacije i modernizacije oba društva. Umesto da rade na tome, diplomatski poslenici iz Brisla i Vašingtona daju legitimitet nedemokratskim režimima u obe zajednice (za koje postoji i osnovana sumnja i da su duboko kriminalizovani, a bez sumnje sa ratno-huškačkom, pa i ratno-zločinačkom etiologijom) , stalno ih pritiskajući da razmene diplomatske note o uzajamnom priznanju kao da je to nekakva čarolija koja rešava probleme. Građani koji učestvuju u ovim protestima, po mom razumevanju, shvataju da je demokratija predhodno pitanje za sva druga i zato na tim protestima učestvuju građani sa tako različitim ideološkim i političkim uverenjima.

 

Da li je potrebna hrabrost da se javno stvari u društvu nazovu pravim imenom?

 

– Danas, nažalost, jeste. Mislim da će se taj trend nastaviti. Sve više će nam biti potrebna hrabrost da svoja mišljenja i stavove javno iznosimo.

 

Sadašnje stanje u Evropi, Americi, pa i u čitavom svetu, liči na ono posle Prvog svetskog rata, odnosno na stanje pred nastajanje i narastanje totalitarnih ideologija (kakve su bile fašizam i komunizam), a znamo da je nakon što su takve ideologije zavladale bila potrebna vanredna hrabrost građana da se ponovo izbore za slobodu i pravdu. Nažalost, bile su potrebne i velike žrtve. Nije moguće predvideti kakva su zla pred nama, ali se zlo uvek može preduprediti i sprečiti. U tom smislu, mislim da ukoliko dobro i vrlina u pojedincu pokažu hrabrost na vreme, zlo u društvu može biti sprečeno.

 

U autorskom tekstu „Diktatura i advokatura“ objavljenom na platformi „Bolja advokatura“ upozoravate na neustavni sistem jedinstva vlasti, u kome je predsednik Republike vrhovni organ. Koji su najveći izazovi koji stoje pred našim pravosuđem?

 

– Najveća su dva izazova. Prvi je da se pravosuđe oslobodi tutorstva izvršne vlasti, a drugi da se odupre uvlačenju u sistem korupcije i kriminalizacije koje zahvataju čitavo društvo.

 

Nosioci pravosudnih funkcija, a to su sudije i tužioci, moraju jednostavno reći da više ne pristaju da budu potčinjeni izvršnoj vlasti i centrima političke moći. Nije dovoljno da to učini nekolicina, već je potrebna jasna većina nosilaca pravosudnih funkcija. Izvršna i zakonodavna vlast, zapravo centri političke moći, neće nikada darivati sudijama i tužiocima nezavisnost. Oni se za to moraju izboriti. U toj borbi biće im neophodna pomoć društva, odnosno građana. A u tome ja vidim i smisao podrške pre svih advokata, preko naše profesionalne organizacije, uprkos ne malim, i ne malobrojnim zamerkama i nezadovoljstvu koje imamo zbog lošeg stanja u pravosuđu.

 

Drugo, sudije i tužioci, kao pravosuđe u užem smislu, moraju učiniti napor da u što većoj meri ostanu izvan sistema korupcije i kriminalizacije društva. Naše društvo je sistemski zaraženo kriminalom. Razmere toga su dramatične. Svi segmenti, pore i slojevi društva su kriminalizovani. Društvo je neosetljivo na kriminal, anestezirano, ili je čak u velikoj meri opijeno sistemom negativnih vrednosti koje baštine kriminalizovani delovi društva. Što je vazda bilo sramota, danas je prihvatljivo u našem društvu. Organizovani kriminal je u velikoj meri srastao u državni aparat, što se dokazuje rastućim brojem nerešenih krivičnih dela koja imaju sve karakteristike organizovanog kriminala. Ako se krivična dela koja vrši mafija ne rasvetljavaju, to znači da mafija urasta kao korov u državu i tako onemogućava rasvetljavanje tih zločina. Naravno da je u velikoj meri i pravosuđe zahvaćeno bolešću. Pravi je izazov za pravosuđe da se prvo ono samo izleči, i da tako omogući da započne lečenje ostalih segmenata države i čitavog društva.

 

Kažete: “Uspostavljanje jedinstva vlasti u šefu države ne nailazi na otpor medju gradjanima. Naš je građanin odavno svikao na “čvrstu ruku”, više nego na slobodu i demokratiju. Naš čovek je svikao da sluša, više nego da se pita”. Da li su sudovi danas u Srbiji, zapravo, jedina brana koncentraciji vlasti i moći u rukama jednog čoveka?

 

– Kada je reč o institucijama u samoj državi, jesu.

 

Parlament je pod kontrolom šefa države preko vladajuće političke partije, koja je njegovo privatno preduzeće.

 

Vlada se sama deklariše kao služba koja, zapravo, samo izvršava program, ideje i viziju Predsednika Republike, a ne svoj program. To govore svi ministri, i predsednica Vlade.

 

Takozvana “četvrta grana vlasti”, a to su nezavisne institucije, kao što su Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog značaja i druge, su izgubile svaki uticaj. Uporedite sadašnje aktivnosti Saveta za borbu protiv korupcije i aktivnosti tog istog nezavisnog tela kada je na njegovom čelu bila Verica Barać. Uporedite aktivnost Ombudsmana od kada tu funkciju više ne obavlja Saša Janković sa aktivnostima koje je on preduzimao, kako za vreme predhodne vlade koja ga je izabrala, tako i posle promene vlasti 2012. godine. Isto je i sa Poverenikom za informacije od javnog značaja nakon odlaska Rodoljuba Šabića.

 

Dakle, od institucija u samom državnom aparatu su ostali samo sudovi u kojima još uvek tinja hrabrost, čast i dostojanstvo, pa tako, pored onih drugih, dobijamo i sudske odluke koje održavaju nadu da je ipak moguće ostvariti društvo vladavine prava.

 

Ali, izvan državnih institucija, u građanskom društvu, plamen slobode i pravde se, izgleda, razbuktava. Moram da kažem da je taj plamen u jednom velikom delu poslenika javne reči, novinara, zatim u velikom delu te izmučene srednje klase (a to su građani u prosveti, zdravstvu, kulturi, preduzetnici u sektoru usluga, zanatstva, poljoprivrede, eto i moja branša, advokati…).

 

Otpor diktaturi i autokratiji je i u akademskoj zajednici. U toj zajednici se ovoga puta dogodilo nešto osobito interesantno.

 

Protesti i demonstracije protiv vlasti su uvek kretali iz “Studenjaka” na Novom Beogradu, još od te davne “šes’e’t osme”… I sam sam jedne martovske noći 1991. godine sa kolegama iz “Studenjaka” prešao Brankov most uprkos suzavcu…  Potom bi studentima prišli neki njihovi profesori. Ovoga puta je bilo obrnuto! Profesori su digli glas pre svojih studenata, a studenti su im se pridružili. Moram da primetim da su učinili to nekako mrzovoljno, bez mladalačke euforije i entuzijazma.

 

To mora sve da nas ozbiljno zabrine! Jer, to može da znači da je naš intelektualni podmladak doneo odluku da studira, uči, radi, i što pre da “briše”, jer ti mladi ljudi uviđaju da u ovoj zemlji nema smisla boriti se za bolju budućnost. Ako je ova moja predpostavka tačna, mi smo osuđeni na odumiranje, a to će biti dugo, sporo i u velikim mukama …

 

Upozoravate da će advokatura nestati, jer u državi u kojoj sud nije nezavisan i nepristrasan, advokatura je besmislena i beznadežna. Kako gledate na današnje pravosuđe?

 

– Eto, naše današnje pravosuđe vidim kao branu koja je oronula, ispucala, preliva preko nje, ali ipak još uvek drži tu ogromnu količinu vode, koja može da poruši sve ako se brana uruši, a voda sjuri na sela i gradove nizvodno.

 

Takođe, vidim ga i kao jedan stari, loše održavani i izlupani automobil, koji strašno mnogo “troši ulja”, a slabo “vuče”, pa mu je potrebna “generalka”. Ali, majstora nema! Niko da se prihvati da napravi dobar plan popravke, pa da skine taj “prolupali motor”, i polako da krene da popravlja. Još gore se dešava, dohvate ga povremeno loši majstori, pa krenu da ga popravljaju, ali pogrešno, jer ne znaju kako se to radi, pa taj naš stari “stojadin” posle popravke još slabije “vuče”, još više “ulja troši”…

 

Zašto je važno da advokatura u Srbiji opstane kao nezavisna profesija?

 

– Napisao sam ovih dana na twiteru da nema pravde na sudu bez advokata, pa me je neka gospođa pitala zašto ne bi mogla da ostvari pravdu na sudu, ako je ne zastupa advokat. Evo da odgovorim i  njoj, odgovarajući na vaše pitanje.

 

U zakonom uređenim procedurama građani ostvaruju svoja prava i izvršavaju obaveze, a građane zastupaju advokati. O pravima i obavezama građana odlučuju sudovi i drugi organi koji su po Ustavu i zakonu nadležni za to. Civilizovane procedure podrazumevaju da u njima svako radi svoj posao. Posao advokata je da se stara o interesu svog vlastodavca, a suda da nepristrasno odluči o pravima i obavezama građanina koga advokat zastupa. Zato su važne obe uloge! U tome procesu i advokat, kao i sudija, mora biti slobodan i nezavisan, a svoj rad mora temeljiti na znanju, veštini, istrajnosti i profesionalnosti, pridržavajući se isključivo zakona. Svako u tom složenom postupku mora biti usredsređen samo na svoj posao, da bi se došlo do ispravnog rezultata. Staro je narodno iskustvo da nema pravde ako kadija i tuži i sudi. Danas možemo da dodamo da kadija ne može i da brani ili zastupa onoga kome sudi, jer ako sve to radi ne može biti nepristrasan, a to znači privržen samo zakonu. Uloge različitih aktera u procedurama ostvarivanja pravde se ne smeju mešati i preplitati. To je naprosto tekovina civilizacije.

 

Ali, ako sud nije nezavisan i nepristrasan, i ako ne sudi po zakonu, advokatura kao takva  gubi značaj, i pretvara se u nešto drugo. To drugo je suprotnost pravu i pravdi, suprotnost vrlini pravičnosti, to drugo je samo jedan vagon u kompoziciji sistemske korupcije koja izrabljuje građanina i društvo udaljava od civilizacije. Zato je jednako važno da opstane nezavisna sudska vlast, a da se uz nju u državnom aparatu uspostavi nezavisni javni tužilac, a izvan državnog aparata da advokatura opstane kao samostalna i nezavisna profesija.

 

U našim prilikama, i sa našim nasleđem, ogroman značaj ima uspostavljanje nezavisnosti javno-tužilačke funkcije. Ako bi se to ostvarilo, taj pomak bi bio istorijski.

 

Dakle, prvo je da sud bude nezavisan i nepristrasan, a onda i kompetentan i efikasan. Onda advokatura može biti profesija znanja, veštine, istrajnosti i posvećenosti. U protivnom, advokatura postaje poluga u korupciji. A to vodi u nepravdu, koja naprosto eliminiše građanina kao subjekta u društvu, i pojedinca pretvara u podanika vlasti. Istovremeno, ako se ostvari prvo (nezavisan i nepristrasan sud), nemoguć je proces ostvarivanja pravde na sudu bez slobodne i nezavisne profesije koja zastupa interese građanina, odnosno subjekta prava i obaveza o kojima sud odlučuje, a to je advokatura.

 

Politički centri moći sada utiču na pravosuđe na više načina…

 

– Najpre, preko zakonodavnog tela i njegovih nadležnosoti u izboru sudija i javnih tužilaca, a zatim i preko izvršne vlasti, i njenih predstavnika u Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca, kao pravosudnim telima, koja formalno upravljaju pravosuđem.

 

Tu su i drugi načini uticaja. Predsednike sudova zapravo postavljaju politički centri moći, i preko njih utiču na sudije. Zatim, naše vreme donosi javni pritisak nosilaca političke moći na sudije i tužioce, koji se ostvaruje njihovim javnim izjavama i komentarima postupaka koji su u toku, čime se bez sumnje vrši politički pritisak na sudije u samom sudjenju. Imali smo u skoroj prošlosti slučajeve disciplinskog kažnjavanja i premeštanja sudija, koji su predstavljali nečuven pritisak na sudije, kako one koji su došli pod udar tog disciplinovanja, tako i na sve druge, jer je sve to bilo poruka svim sudijama šta ih može snaći.

 

Sada se predlaže da se sve odluke koje se tiču izbora i napredovanja sudija i tužilaca donose u pravosudnom telu, a to su Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaca, a ne u parlamentu, ali dominantan uticaj u odlučivanju tih tela će imati njegovi članovi koje bira parlament. Imajući u vidu našu realnost u političkim i društvenim odnosima, „istaknuti pravnici“ će u Visokom savetu sudstva i Visokom savetu tužilaca sasvim sigurno biti eksponenti centara političke moći, jer je nezamislivo, upravo zbog relanosti naših političkih i društvenih odnosa, da parlament u to telo izabere ličnosti koje neće biti, pre svega, lojalne političkom faktoru, odnosno političkom lideru čije privatno preduzeće (vladajuća stranka) ima većinu u parlamentu. Tako, ništa se ne menja, uticaj političkog faktora na pravosuđe ostaje, samo što se više ne vrši preko vladajuće većine u parlamentu, nego preko specijalnih komesara centara političke moću u Visokom savetu sudstva i Visokom savetu tužilaca, koje će izabrati Narodna skupština. Jer, tim izborom će se vladajući politički odnosi iz Narodne skupštine samo prelomiti na pravosudna tela.

 

Koje su najveće pretnje po nezavisno sudstvo i advokaturu koje proizilaze iz ustavnih promena?

 

 

– Reč je, zapravo, o pokušaju da se ništa ne promeni. Deklarisani cilj je nezavisnost sudske vlasti u funkciji vladavine prava. Da bi se ostvario taj cilj nužne su ustavne garancije i mehanizmi kojima se nezavisnost sudske vlasti ostvaruje, obezbeđuje i štiti.

 

Mislim da su predložene ustavne promene posebno nepovoljne po javne tužioce, što je nekako u senci promena koje se odnose na same sudove. Da bi došlo do stvarnog suzbijanja kriminala nisu dovoljni specijalni tužioci za ratne zločine, organizovani kriminal, visoko tehnološki kriminal, korupciju i sl., ako nisu nezavisni! Uloga javnog tužioca, koji je nadležan da goni u ime dražve zločince koji posebno opasno ugrožavaju društvo, je vrlo važna za suzbijanje kriminala, jer ako tužilac uopšte ne pokrene postupak, ili ne prikupi i obezbedi dovoljno kvalitetne dokaze, ili pogrešno vodi postupak, sudski epilog slučaja, kako se popularno kaže, jednostavno nije moguć. Po mom uverenju, to je razlog što otuđeni centri političke moći naprosto ne dozvoljavaju da tužilaštvo radi nezavisno, niti omogućavaju efikasne instrumente za ostvarivanje zadatka koje pred tužilaštvo postavljaju Ustav i Zakon, kao što su posebne policijske jedinice pod isključivom upravom tužioca, elementarni tehnički uslovi za rad i drugi.

 

Predložene promene Ustava čak ni deklarativno ne uspostavljaju nezavisnost tužilaca u vršenju zakonskih nadležnosti, a u uz to propisuju i razne mehanizme kontrole i upravljanja njihovim radom. Tako, zadržan je princip hijerarhijskog upravljanja i u vršenju nadležnosti, što konkretno znači da vršilac javno tužilačke funkcije u konkretnoj pravnoj stvari, konkretnom predmetu, nije nezavisan u donošenju odluka, kao što su: da li će optužiti ili ne, da li će odustati od krivičnog gonjenja ili ne, podneti žalbu ili odustati od žalbe… Posebno zabrinjava mogućnost premeštanja jednog zamenika javnog tužioca iz jednog tužilaštva u drugo.

 

Zašto je tako teško da sudovi u Srbiji postanu nezavisni?

 

Pitanje je, zapravo: Zašto našoj politokratiji ne odgovara nazavisnost sudske vlasti, i zašto ona ne dopušta nezavisnost javnog tužioca, kao posebnog organa države nadležnog da goni učinioce krivičnih dela? Ovo pitanje se nameće, jer političke partije i lideri na vlasti se menjaju, a ti ciljevi nikako da se ostvare iako ih svi političari deklarišu. Odgovor može biti samo jedan: Zato što nezavisan javni tužilac i neavisan sud ne odgovaraju od društva otudjenim centrima političke moći. Razlog tog i tolikog, upornog protivljenja otudjenih centara politčke moći ostvarenju jednog opštekorisnog cilja, može biti samo u tome što su ogrezli u kriminalu! Politokratija je jedna svojevrsna kasta koja se izdvojila iz našeg društva, otuđila se, sa ambicijom da vlada društvom bez kontrole i uz nekažnjeno kršenje zakona. Ta kasta nema ideologiju, nema politiku, nema program. Nju održava na okupu samo interes. Ona je duboko kriminalizovana, i potpuno nemoralna. Vladavina prava toj kasti ne odgovara, jer bi prva morala doći pod udar zakona, ako bi kojim slučajem u društvu zavladao zakon.

 

 Pišete: “Advokatura, sebe radi, ali i celog društva radi, treba da brani ovo malo nezavisnosti sudske vlasti u državi Srbiji što je još ostalo, tu poslednju branu diktaturi”. Koja pitanja biste izdvojili kao najvažnija koja se postavljaju pred srpsku advokaturu danas?

 

– Možemo ta pitanja da podelimo na opšta i posebna. Opšta su ona koja su važna ne samo za advokaturu, nego i za celo društvo. Prvo je uspostavljanje jednog demokratskot političkog sistema, koji je društvena osnova demokratskom uređenju države i društva. Dakle, da se spreče diktatura i autokratija! To nije važno samo za advokaturu, nego za celo društvo. Kako će se stvari odvijati, ne zavisi samo od advokata, ali je važno da advokati u tome budu na pravoj strani, a to je strana slobode i pravde. Ovo nije dnevno političko pitanje, hoćemo li glasati za ovu ili onu stranku, ovo je pitanje uspostavljanja sistema, poretka u društvu da bi glasanje i dnevna politika uopšte imali smisla.

 

Drugo je nešto uže pitanje, a to je pitanje nezavisnosti sudske vlasti u funkciji ostvarivanja vladavine prava u društvu. Ali, o tome sam čini mi se dosta, iako nikad dovoljno, rekao.

 

“Prelazno” pitanje od opštih ka posebnim koja su važna za advokaturu je pitanje društvenog angažmana profesije. Nameće se advokaturi, a posebno njenim profesionalnim organizacijama, dakle advokatskim komorama, stav da moraju biti apolitične, sa obrazloženjem da profesija ne bi bila dnevno politički zloupotrebljena. To bi donekle bilo prihvatljivo, da se tim tobožnjim nastojanjem da se izbaci dnevna politika iz profesionalnog diskursa advokature ne želi postići nešto drugo, a to je da se jedna značajna intelektualna snaga prosto anestezira, da ne bi podigla glas i o pitanjima koja su iznad dnevne politike, jer predstavljaju bazična društvena pitanja. Zato ja smatram da je za našu profesiju jako važno da bude angažovanija i prisutnija u javnom društvenom prostoru o pitanjima koja su bazična za društvo, odnosno iznad-politička.

 

Za advokaturu je vrlo važno da ostane ustavna kategorija, a to znači da Ustav advokaturu određuje kao jedinu slobodnu i nezavisnu profesiju koja pruža pravnu pomoć kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Ovo s toga što je to prvi uslov da se spreči prekomerna komercijalizacija advokature. Mislim da komercijalizacija onoga što rade advokati preti da upotpunosti uništi tradicionalnu suštinu našeg posla. Ta suština je u odnosu poverenja klijenta prema advokatu, i u odnosu posvećenosti advokata klijentu. Takav odnos se ne može sačuvati u uslovima potpune komercijalizacije. Zato, pripadam advokatima koji se protive omogućavanju slobodnog reklamiranja u našem poslu, ukidanju advokatske tarife, izjednačavanju našeg posla, odnosno pružanja pravne pomoći sa komercijalnim uslugama, uslovljavanju bavljenja advokata određenim oblastima prakse formalnom specijalizacijom, i narušavanjem jednakosti i ravnopravnosti svih advokata u obavljanju profesije bilo čime.