MediaSfera
I deo: U potrazi za ljubavlju (o kojoj se TOLIKO govori)
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Marija Ćalić, Aleksandar Jočić, Wikipedia
Mada prepuna uvida, izmučena i svakako pametnija no one noći kad je raskrinkala svog ljubavnika, Psiha je i dalje imala istu svest devojke koja sreću poistovećuje sa ljubavlju koju ne poznaje i za koju ne ume da se izbori.
Kako ostvariti ono što ne znaš ni šta je, ni gde je?
Borila se iz sve snage, kako je znala i umela, za to nešto – to što je postalo opsesija, smisao života. Ali ljubav to nije. Ljubav nije smisao života, već sam život. Psiha to tada nije znala. Ipak, slutila je da je njena borba pogrešna, jer nije davala drugog rezultata osim njenog sve većeg jada.
Zato, kad joj je Afrodita predočila da joj nakon svih muka, tek predstoje tri verovatno samo čudom rešiva zadatka, nije se iznenadila. Nije ni mislila kako joj je boginja ponudila toplu kupku iz samilosti. „Uostalom, jadna sam i slaba. Zar bogu može da priliči ovako glupava žena, kao što sam ja?“ razmišljala je, dok ju je lepa boginja odmeravala sa svog trona.
Što ju je duže gledala, Afroditine oči postajale su sve sjajnije, a Psihine sve odsutnije. Boginja je videla šta se odigrava u Psihinoj duši i čekala je da devojka izgubi i poslednju trunku samopouzdanja. Ali, tokom svih dana lutanja, svaki put kad bi Psiha sasvim potonula u jad i samoprekor, odnekud bi doletelo sećanje na Erosov dodir, u noćima kada je bila srećna i kada je mirno tonula u san, ne pitajući se kako izgleda lik tog koji je grli, niti šta će biti sutra; čak ni koliko će taj trenutak trajati. A dodiri nikad ne lažu.
Tako je bilo i sada. I taj dodir, koji je živeo u njenim sećanjima, ulio joj je snagu, kao i uvek. Psiha je podigla glavu i pogledala boginju pravo u oči, spremna da odsluša njen nalog. „Mene možeš da ubiješ, ali njega ne možeš sprečiti da me voli“, rekla joj je nemo, u svojoj glavi, znajući da joj Afrodita čita misli. Psihina snaga nalazila se u njihovoj ljubavi, a prava ljubav ne može da nestane, to ju je naučilo cveće sa Panove livade.
Briga, Tuga i mravi
– O, kako si jogunasta!- uzviknula je boginja. – Utoliko će moja pobeda biti zabavnija – dodala je, slegnuvši ramenima, pa poletela, uskovitlavši vazduh tako, da je poneo i Psihu.
Sletele su na obalu reke, kraj velikog ćupa koji je bio napunjen nekim zrnevljem. Kad ga je Afrodita izvrnula, rasuli su se pšenica, ovas, grašak i sočivo. – Ako si dostojna mog sina, do jutra ćeš razdvojiti ovo zrnevlje po vrstama i sakupiti ga na gomile. Da ne budeš sama, ostavićuti svoje drage sluškinje da ti prave društvo, Brigu i Tugu – dodala je, pre nego što je nestala.
„Kao da su Briga i Tuga potrebne“, pomislila je Psiha, „pa ja ih nosim u sebi neprestano, od one noći kad je Eros otišao!“ Ali, samo što je to pomislila, raspuklo joj se nešto pred očima, kao da je novo svetlo obasjalo njene misli. „Čekaj, nije ni čudo što se borim uzalud i ne nalazim pravi put, kad me Briga i Tuga kao okovi stalno vuku u jad! Mora biti da me bar neki bogovi štite, inače bih se davno pridružila svojim sestrama u Podzemnom svetu. Pa i ova reka, ovako iskričava, možda je to upravo ona ista koja nije htela da uzme moj život, već me je odnela Panu?“ Razmišljajući tako, Psiha je skinula svoju odeću i ušla u vodu. Legla je u plićak. Svaki odbljesak već zalazećeg sunca kojim bi brza voda ćušnula njeno telo, ulio bi joj pomalo radosti, sve dok nije osetila da je, u stvari, sve u redu. Puna nove snage, okrenula se ka zrnevlju da prione na zadatak, kad je imala šta da vidi – mravi su disciplinovano ređali rasuta zrna u gomile, a Briga i Tuga sklonile su se u neko mračno šipražje iz koga su im tek oči provirivale, dalje od vrednih mrava. Ničega se Briga i Tuga ne plaše toliko, koliko vesele pesme uz rad koja vređa njihove bubne opne, čak i kada je za ljudske uši nečujna, kao što je mravlja.
Male, slabašne bube obavljale su bez problema posao koji je za čoveka nemoguć. “Sigurno da imam još neki kvalitet, osim telesne lepote”, zaključila je Psiha “čim mi bogovi pomažu”. Ali, nije se bavila tim mislima. Osećala se sigurno, zaštićeno, ušuškana u bešumnu mravlju pesmu i meku travu. Kada ju je jutarnje sunce probudilo, prvo što je ugledala, bile su uredno naslagane gomile zrnevlja. Mravi se nisu povukli u mravinjak, već su okružili i Psihu i zrnevlje, verovatno pevajući, tako da Briga i Tuga ne mogu da im priđu.
– Hvala vam – rekla je psiha glasno svojim malim prijateljima. Jako je želela da učini nešto lepo za njih, kako bi im se zahvalila, ali kako obradovati mrave, ko bi to znao? No, izgleda da su mravi mogli da osete njena osećanja, jer su joj doneli neke mirisne bobice za doručak. Kada se Afrodita pojavila, zadatak je bio obavljen, a Psiha odmorna, naspavana, okupana i sita.
Antonio Kanova: Eros i Psiha, Luvr
– Hm – izustila je boginja nakon što je Brigu i Tugu izvukla iz njihovog skloništa i poslala ih natrag u palatu. – Vidim da ti se sviđa ovde i da si našla nove prijatelje. Pa dobro onda, ostani tu i donesi mi sutra malo runa zlatorunih ovaca, da izatkam zlatnu gazu svom sinu i previjem mu onu strašnu ranu koju si mu napravila! – rekla je, a potom nestala.
Psiha ništa nije znala o zlatorunim ovcama, osim da su opasne i da ne vole ljude. Zato nije vredelo mnogo da razmišlja. ipak, ni brige je nisu morile. Znala je da je sada sve u rukama njenih pomagača, pa ma ko to bio ovaj put. Ako joj pomognu – rešiće zadatak. Ako to ne učine – zlatorune ovce će je ubiti. U svakom slučaju neće postati Afroditin sužanj, a to je najvažnije. Ne, nije – podjednako važno je bilo da ne izgubi ono zbog čega se Eros u nju zaljubio. Kako bi strašno bilo, kad bi savladala sve zadatke, a njemu postala mrska, puna strahova, brige i patnje! Ušla je u reku, da joj njen brzi tok osnaži telo. Ali, tek što je kročila, reka joj se obratila ljudskim glasom:
– Budi mirna, Psiho – rekla je. – Zlatorune ovce jesu opasne, ali u sumrak, kada dođu ovde da ugase žeđ, već su umorne i neće dirati nekoga ko im ne prilazi. Tvoj zadatak je da otplivaš na drugu obalu, tu im je pojilo. Ja ću umiriti svoj tok, da bi ti bilo lakše, a ti sedi u ono šipražje u hladovini vrbe. Komadići runa ostaju zakačeni za šiblje kroz koje ovce prolaze. Sačekaj sumrak. Kada ovce krenu, pođi za njima i sakupi zakačene komade vune. Biće ih sasvim dovoljno da se izatka veliki gomad gaze.
Psiha je tako i učinila. Pitala se kako će otplivati natrag, da joj se sakupljeni pramenovi vune ne razminu u vodi, ali se dosetila. Od svoje haljine je napravila zavežljaj u koji je čvrsto umotala svoj tovar, pa ga svezala sebi oko struka. Čim je stigla na drugu oblu, snažno je iscedila vunu i raširila je preko jedne stene. Kada je sledećeg jutra Afrodita došla, zatekla je Psihu kako je čeka naspavana i ozarena, sa balom već osušene zlatne vune u rukama.
Boginja se nije začudila kad je videla da je i drugi zadatak uspešno rešen. Već posle prvog, bilo joj je jasno da je Psiha otkrila tajnu ljubavi, iako je još nije osvestila. Tajna je tako jednostavna, ali ostaje nevidljiva, jer se čovečje oči radije okreću ka komplikovanom šareniliu. Ljubav je život. Borba za ljubav je borba za život. Ne za ljubav nekog čoveka, čak ni nekog boga, već borba za ljubav. Ko postane sveštenik ljubavi, postaje sveštenik života i ceo život ga podržava i otvara mu puteve. Sveštenik ljubavi nije štićenik jednog boga, već samog života. “Psihino biće je otkrilo tajnu”, razmišljala je Afrodita, “ali u kojoj meri ju je spoznala i njena svest? Hm. Pa, videćemo.”
– U redu – rekla je naglas. – Vidim da si rešila i drugi zadatak. Ostao ti je još jedan.
Nastaviće se…
Dodaj komentar