MediaSfera
Piše: Ljiljana Šarac
Često sam nespremna za situacije koje mi život priredi.
Radeći sa osmacima za prijemni, pre više godina, zadala sam im banalan zadatak da jednu rečenicu prepišu na četiri načina: pisanim i štampanim slovima ćirilice i latinice.
Mila moja majko, čega sve tu nije bilo. Zaboravljenih slova, mešanja pisanih i štapanih slova, pa i samih pisama. Problem je bio generacijski. Nije mogao da se veže samo za učenike sa nižim ocenama.
Ne postoji pravilo, nalog, naredba, kojim pismom kada i kako će pismeni zadaci biti pisani. Ali ja se sećam da smo mi, nekada, đaci prethodnog veka, to radili naizmenično. S obzirom da mi je bilo jasno da je situacija alarmantna, uvela sam pravilo da se priprema i četvrti pismeni u godini pišu pisanim slovima latinice (od V do VIII razreda). Učinak je na kraju osmogodišnjeg školovanja bio znatno bolji.
No to je samo vrh ledenog brega. Ne znam kako i ne znam zašto, ali mnogi đaci preskaču po jedan red između uvoda, razrade i zaključka. Ni opomene, komentari ispod zadatka, pa ni smanjenje ocene ne pomažu. Oni teraju po svome!
O nečitkom rukopisu, žvrljanju rečenica, uprkos savetima da ih samo jednom crtom precrtaju, ili stave u zagradu, dao bi se čitav esej napisati!
I opet na red dođe pravopis! Rekla sam im skoro da je jedini lek da istetoviramo da se ne znam, sa mnom, ni sa kim… pišu odvojeno…
I onda, na kraju, moramo da se vratimo na početak svih sporova i spoticanja, a to je sama tema.
Opet, ne postoji decidirano pravilo koliko i kakvih tema treba dati za pismeni. Rukovodeći se zdravom logikom i savetima iskusnijih kolega, odlučila sam da uvek dajem dve. Jednu, koja će se naslanjati na obrađena književna dela i drugu koju će lako moći da povežu sa ličnim iskustvom.
Na pitanja šta ja volim i kakve zadatke ocenjujem peticom, već u petom razredu odgovrim: pismene, duhovite, sadržajne, one koje daju potpun odgovor na temu!
Nekoliko dana uoči izrade zadatka počne kanonada pitanja koje će teme biti na pismenom. Ne podležući ni šarmu, ni pritiscima, uvek odgovorim opisno – biće jedna deskriptivna, druga lična, ili narativna i vezana za predstojeći praznik i slično… Sve iz predostrožnosti da se kod kuće ne ubijaju od pisanja mame, tetke, starija braća i sestre, pa i nadarene komšinice! I pored toga, deca često uče napamet napisane kućne radove, pa neretko dođu u situaciju da kukavičije jaje ne odgovara temi koja je na drugačiji način koncipirana i formulisana.
Svima je jasno da vokabular, rečenični sklop, iskustvo, logika, način razmišljanja i vrednovanja jednog jedanaestogodišnjaka, dvanaestogodišnjaka… i dvadesetogodišnjaka ili čoveka od trideset, pedeset… godina nisu i ne mogu biti isti, i da se tuđ rad prepozna iz aviona, ali se od pokušaja ne odustaje lako…
Nastavnicima je draži naivan, jednostavan autentičan rad njegovog đaka, nego remek-delo, osobe koja je iz škole odavno otišla.
Svaka profesija ima svoje zamke, koje nalikuju onim koje lovokradica postavlja u šumi. Vremenom se nauče metodi da se u njih ne upada. O ,,posuđivanju“ sa interneta nećemo! Posebno što isti ponuđeni radovi stoje godinama, pa generacije i generacije posežu za njima, a vrlo često i po nekoliko đaka iz istog odeljenja, pa se javljaju ,,blizanci odgovori“ na zadatu temu.
Najljuća polemika, koja traje i trajaće dok je škole i ovog načina ocenjivanja, jeste u vezi sa datim temama.
Otkako radim u školi, nije mi se dogodilo da ih napišem na tabli, a da su đaci rekli da im se sviđaju.
Za njih je svaka dosadna, neinspirativna, glupa…
Učenici kojima sam razredna večito se upoređuju sa drugim odeljenjem u smeni, kome takođe predajem. Moji kažu da lakše teme dajem drugima, a oni drugi, pak, da bolje teme dajem svojima! Ko će im udovoljiti!
I na poslednjem pismenom im se teme, naravno, nisu dopale. Jedna od njih je bila: Iskreno o sebi.
Pitala sam ih koga bolje poznaju od sebe samih? I o čemu bi to mogli i znali bolje da pišu?! Uspela sam da ih nasmejem.
I tako, ovo je jedna od onih priča bez kraja i konca.
Zato me ne čudi ona koju je jednom prilikom dala jedna od mojih koleginica kao poslednju u osmom razredu: Zašto su glupe teme na pismenim zadacima.
Možda treba i ja da pokušam? Možda im se ona dopadne? Volela bih da bar jednom kažu to je to! I da razvale!
Ljiljanu Šarac možete pratiti na:
https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/
Instagram: #saracljiljana_pisac
Lijiljana Šarac
Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.
Dodaj komentar