MediaSfera
I deo: U potrazi za ljubavlju (o kojoj se TOLIKO govori)
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Marija Ćalić, Aleksandar Jičić, Pixabay
Dok je zaneseno i zaljubljeno posmatrala lik svog ljubavnika, Psiha nije ni primetila kada su joj 2-3 kapi ulja iz lampe pale na njegovo rame. Eros se trgao iz sna. Shvativši šta se desilo, brzo je poleteo, ali Psiha se čvrsto okačila o njegove noge, pokušavajući da ga vrati, sve dok se zanemoćala nije srušila na pod. Eros je, i sam skrhan bolom, sleteo kraj nje i zagrlio ju je.
– Pogledaj šta si učinila – rekao joj je, ljubeći njene usne, verovatno poslednji put. – Prevario sam svoju majku, najosvetoljubiviju među boginjama! Umesto da te, po njenom nalogu, vežem za najnedostojnijeg, ranio sam sam sebe svojom strelom, kako bih ti ostao veran kroz svu večnost. Noćnom tamom sam sakrio svoj lik od tebe, a tvoju lepotu od mojih očiju, da bi ti bila bezbedna, da moja majka, koja može da vidi sve što pogledi ljudi dodirnu, ne bi saznala za nas. A šta si ti učinila? Poverovala da sam čudovište! I – reče, opazivši nož na postelji – htela si da me ubiješ! Zar bi monstrum mogao ovako da te grli? Kao što te je moja ljubav štitila, tako neka te moje prokletstvo od danas prati! – dodao je, zagrlivši je snažno, pre nego što će je odgurnuti i nestati u trenu, nošen svojim krilima.
Psiha je ostala da leži na podu, skrhana i pusta. Jutro ju je zateklo nepomičnu, zanemelu od bola koji joj je isušio i srce i suze. Kada su prvi zraci zore obasjali reku koja je zapljuskivala ostrvo na kome se nalazio njihov zamak, u Psihi se probudio trun snage, dovoljan da se pridigne na noge, ode do obale i baci se u vodu, da završi sa životom koji je postao bezvredan. Ali reka, koja je bljeskavim odsjajima sunca krila Psihu od Afroditinog oka, blago je ponela lepoticu. Ostavila ju je na jednoj obali posutoj cvećem. „Ne plači“, zašumele su travke i latice, svijajući se oko tela Psihe kao najmekša postelja. Prava ljubav ne može da nestane, učinilo se Psihi da joj šapuću. Iako nije bila sigurna je li zaista čula te reči ili to ona, u svom ludili, samu sebe teši, grč u grudima malo je popustio i Psiha je zaspala, sa likom Erosa na svojim kapcima i osećajući njegov zagrljaj umesto pokrivača.
Probudio ju je zvuk frule. Pan, bog čobana i životinja, sa kopitima umesto nogu i ovnujskim rogovima, sedeo je na kamenu blizu nje i svirao neku šeretsku pesmicu na svojoj svirali.
– Hej, dobrodošla Psiho – rekao joj je kad je otvorila oči. – Reka te je donela u moje kraljevstvo. – Spazivši da se začuđena Psiha sprema da progovori, dao joj je znak da ćuti: – Nemoj da trošiš reči, čuvaj snagu. Već svi bogovi znaju šta se desilo, čak i Afrodita, iako je reka pokušala da te sakrije, jer je boginju o svemu obavestio njen mezimac galeb. Inače, Eros se nalazi u njenom zamku. Leži bolestan. Tri kapi ulja koje su pale na njegovo rame napravile su mu duboku i bolnu ranu koja se dala na zlo i ne zaceljuje. Afrodita mu spravlja melem od roga jednoroga i rose sa četvorolisne deteline, ali ništa ne pomaže.
Kad je čula kako je Eros teško bolestan, Psiha oseti zebnju u srcu i bol u plućima, ali istovremeno i neki topal mir duboko u sebi, jer je shvatila da je ta neizlečiva bolest dokaz njegove ljubavi.
– Kao što vidiš, moraš da ga pronađeš – nastavio je Pan. – Afrodita te sada mrzi još više; bacaće prepreke na svaki pedalj tvog puta, ali neće moći da pobedi, ako budeš uporna. Ništa nije tako snažno kao ljudska ljubav, čak ni magija bogova, samo ne smeš da posumnjaš u nju. Zato, odmori se kod mene, prikupi snagu, pa na put!
Psihi se zaista kod starog Pana snaga brzo vraćala, jer on joj je telo krepio kozjim mlekom, a dušu nadom. Već sutradan je bila spremna da nastavi svoje putovanje. Prvo odredište joj je bio grad u kome su živele njene sestre. Čovek sopstvenu krivicu za svoj bol retko vidi, pogotovu dok je rana sveža. To slepilo je dar neba. Kad ne bi bilo tako, griža savesti bi uvećala teret na duši već posustalog čoveka i dokusurila mu ako ne život, a ono bar um. Vreme i spremnost za samoanalizu nastupaju kasnije, ako nastupe. Ali zato tuđa krivica pali buktinju osvete – što je čovek više skrhan, to je njegova snaga da se osveti veća. Psiha je smislila plan i sprovela ga u delo: ispričala je svojim sestrama ko je njen ljubavnik i šta se desilo, ali je promenila kraj. Kazala je kako ju je Eros izbacio pošto mu je bila neposlušna i da on sada želi da mu dođu njene sestre, koje su joj jedine ravne po lepoti.
Lakomislene žene nisu časile ni čas. Ni ne pomislivši na svoju decu i muževe, pohrlile su na brdo sa koga će ih, kako im je Psiha objasnila, Zefir poneti i odneti u Erosov zamak, kao što je to učinio i prošli put. No, bacile su se u prazno. Zefir je mirno posmatrao kako Psihine sestre propadaju u ponor, ni ne pokušavši da ih uhvati. Pravda je zadovoljena. Sa istom mirnoćom kao i Zefir, Psiha je gledala kako se tela njenih zavidnih i pohlepnih sestara rasipaju po oštrom stenju podnožja. „Ali, kuda sad da krenem?“, razmišljala je. Trebalo je da stigne do Afroditinog zamka u kome je Eros.
„U domove bogova ne vode ljudski putevi“, zaključila je, pitajući se u kom pravcu da pođe. Shvatila je da joj je neophodna pomoć bogova, pa se zaputila ka najbližem hramu, posvećenom Demetri. Ali, u tom hramu, kao i u svima koji su usledili, Psihu je dočekao samo muk sveštenika i sveštenica. Bogovi nisu želeli da se zamere Afroditi, pa su svojim sveštenicima naložili da ne razgovaraju s Psihom. Ipak, pomno su pratili putovanje lepotice zbog koje je neuhvatljivog Erosa ranila sopstvena strela i divili se njenoj upornosti. Hermes je svud po svetu objavio Afroditin bes, te da će svako od smrtnika ko pomogne nesretnoj lepotici navući na sebe njenu kaznu, ali bi zato onaj koji je uhvati i preda, bio bogato nagrađen. Ipak Apolon, bog lepote, nije mogao da gleda tako besomučnu hajku na najlepšu od svih smrtnica, pa ju je na vreme upozorio da se kloni ljudi i da krije svoj lepi lik. To skoro i da nije bilo potrebno, jer je u umornoj i izgladneloj Psihi bilo teško prepoznati lepoticu. Kosa joj je bila sva umršena i raščupana, haljina u ritama izbledelim od sunca i kiše, a stopala ogrubela i ispucala. Hranila se bobicama i korenjem koje je nalazila na svojim lutanjima od jednog do drugog hrama.
Tako su prošle tri godine. Samo je noć Psihi donosila mir. U san joj je dolazio Eros. Tu, u snu, bio je sasvim drugi život, u koji je Eros ulazio kao što je nekada doletao u njihovu palatu. Ništa od dnevne jave nije dopiralo do njihovog zajedničkog sna u kome su bili srećni. Dok se budila, Psiha je još uvek osećala toplinu Erosovog zagrljaja na svojoj koži i često bi, u svojoj glavi, čula Pana kako joj govori: Ništa nije tako snažno kao ljudska ljubav, čak ni magija bogova; samo ne smeš da posumnjaš u nju. Ipak, na javi joj se snaga sve više tanjila. Iako mlade, njene oči više nisu mogle da opaze vaši na listu niti da razaznaju obrise u daljini, a noge su joj tako klecale, da se sve češće dešavalo da se spotakne na neki kamen i padne.
„Bogovi mi neće pomoći i ovo što radim ne vodi nikud“, zaključila je jedno veče dok se, šćućurena u pukotini stene, krila od kiše. Čim je sunce svanulo, uputila se pravo u hram Afrodite, da se preda boginji i suoči s njom. No, dok se približavala hramu, naišla je na grupicu bezzemljaša, onih ljudi – ako su to ljudi – kojima ništa nije svetije od sopstvenog zadovoljstva. Kiša je bila sprala tragove zemlje i prašine s njenog lica, a čvrsta rešenost da se suoči s boginjom vratila je sjaj njenim očima i jedan od muškaraca ju je prepoznao. – Hej, pogledajte, dolazi nam besplatna gozba! – povikao je. Znajući da ni za kakvo zlodelo neće biti kažnjeni već, naprotiv, još i bogato nahrađeni ako je isporuče Afroditi, huligani su se bacili na nju. Uzimali su i tukli njeno telo, na smenu, sve dok nije sasvim izgubila svest. Prestali su tek kad su se uplašili da bi Psiha mogla da umre, a njima da izostane nagrada. Tako polusvesnu, predali su je Afroditi, vukući je za kosu.
– Dakle, lažna lepotice, imaćeš tu čast da doživiš moju moć – rekla je Afrodita Psihi koja je, zgužvana kao krpa, ležala na kamenom podu njenog hrama. Dok su bezzemljaši srećno, sa sjajem u očima tovarili puna kola dragocenosti koje su dobili, i još svaki po jednu lepu devicu pride, Afrodita je Psihu bacila u tamnicu, u baru ledene vode, da po njoj gamižu zmije i škorpije. I ko zna da li bi lepotica tu skončala ili bi je snašle još neke muke, da se Afrodita nije uplašila kako joj sin Eros nikad neće oprostiti, ukoliko njegovoj izabranici ne pruži šansu.
– Imaš sreće što sam ne samo najlepša, već i beskrajno milostiva – pozdravila je jednog jutra boginja Psihu, otvarajući poklopce od tamnice, da zraci ranog sunca rastvore vlažni mrak.
Afroditine sveštenice su mladu ženu okupale, namazale uljima njene uboje a melemima ugrize insekata i rane i dovele je pred boginju. Podsmešljivo je prelepa boginja, okićena i blistava, posmatrala to siroto, mršavo biće pred sobom:
– Da si tvrdoglava i ne poštuješ bogove, u to smo se uverili. Ali moj sin je, iz meni neznanih razloga, baš tebe izabrao, a kakva bih ja majka bila, ako ne bih uvažila njegovu želju! Zato, pokaži da si ga dostojna i biće tvoj. Postaviću ti tri zadatka…
Nastaviće se…
Dodaj komentar