REČ BEZ ZIDA

REČ BEZ ZIDA: Zaboravljena srpska Čarobnica

MediaSfera

 

Piše: Ljiljana Šarac

 

 

Navikli smo da lako praštamo, uzimamo stvari zdravo za gotovo i prebrzo zaboravljamo.

Sve nam je tuđe slađe.




Spremni smo da se divimo podvizima drugih, a da umanjujemo svoje.

Rado se delimo, imajući potrebu da branimo jednu i ružimo drugu stranu.

Tako ispod taloga pepela ili prašine ostaju ličnosti i dela koji takvu sudbinu ne zaslužuju.

 

Našoj javnosti ostala je gotovo nepoznata jedna blagorodna, raskošno lepa, plemenita i humana princeza – Jelena Karađorđević. Njena biografija je tako zanimljiva da bi se po njoj dao snimiti sjajan film, a pokazala se kao fantastična građa za hit roman ,,Zid tajni”.

 

 

Podatke je lako izguglati i naći. Zato evo podataka koji kazuju koliko je Jelenin život bio neobičan i uzbudljiv.

 

Bila je Srpkinja koja je na tlo Srbije kročila tek sa devetnaest godina nakon što joj je otac Petar Prvi  Karađorđević 1903. proglašen za kralja.

 

Ostala je rano bez majke. Knjeginja Zorka umrla je sa samo dvadeset šest godina. Siročićima su ljubav i pažnju pružili čuveni deda i baba knez Nikola i Milena Petrović, kao i brojne tetke (majčine setre) koje su se udale za evropske prinčeve.

 

Stariji brat Đorđe bio je prestolonaslednik koji se prestola odrekao 1909. zbog povređenog sluge koji je od njegovog udarca preminuo. Mlađi brat Aleksandar postao je regent i komandat srpske vojske 1914.

 

Cetinje su sve troje napustili 1894. i otputovali s ocem u Švajcarsku. Kako nije mogao da pokrije troškove njihovog školovnja, Petar ih šalje u carsku Rusiju u internate, pri čemu ga finansijski pomaže tast Nikola.

 

 

Za Jelenu je od presudnog značaja bila pažnja Anastasije i Milice Petrović koje su bile udate u Rusiji za unuke cara Nikolaja Prvog. Tetke su se starale o njoj dok je pohađala čuveni Institut Smoljni u koji su išle naslednice plemenitog porekla iz čitave Evrope.

 

Nakon majskog prevrata 1903. Jelena je iz škole prešla u Beograd da pomogne ocu oko vođenja Dvora.

 

Često posećuje rođake na Cetinju i tetku Jelenu Savojsku, italijansku kraljicu u Rimu. Ona će je i upoznari sa Ivanom Konstantinovičem Romanovim, unukom ruskog cara Nikolaja Prvog.

 

 

Ono što je mogao da bude politički brak, bio je zapravo brak iz ljubavi. Ivan, koji je bio odlučio da ide u monahe, odrekao se te svoje odluke kada je upoznao srpsku princezu Jelenu. Stasitu, krupnooku, vrane guste kose i belog lica.

 

Venčaće se 1911. godine, a svadbi će u Sankt Peterburgu prisustvovati car Nikolaj Drugi Romanov i kralj Petar Prvi Karađorđević.

 

Jelena Petrovna  je bila dobra prijateljica velike kneginje Olge, najstarije ćerke cara Nikolaja. Srpska princeza će osvojiti srca svih članova svoje nove porodice. Oni će joj zbog vedrine, dobrote, živahnosti i izvanrednog smisla za humor dati nadimak Čarobnica.

 

 

Izuzetno preduzimljiva u Sankt Peterburgu upisuje medicinu. Studira sve do 1914. kada rađa svog prvenca Vsevoloda koji će biti, kako se kasnije ispostavilo,  poslednji muški Romanov rođen na tlu carske Rusije. Godinu dana kasnije 1915. dobija ćerku Jekatarinu.

 

Tokom Prvog balkanskog rata ona iz Rusije dolazi u Srbiju u vozu punom sanitetske opreme, lekova, bolničkih kreveta, posteljine i svega što je potrebno za poljsku bolnicu koju otvara u Vranju, a sve od priloga koji je dala ili prikupila porodica njenog supruga. Jelena nekoliko meseci ostaje u bolnici i leči srpske ranjenike. Sa sobom je dovela ruske doktore i milosrdne sestre koji joj u njenoj misiji pomažu. I kada se Jelena vrati za Rusiju, bolnica nastavlja s radom nekoliko narednih godina.

 

 

 

Nakon Oktobarske revolucije muž i sva njegova rodbina su prognani. Jelena dobrovoljno kreće s mužem u izgnanstvo. Odlaze prvo u Kirov, pa u Jekaterinburg i najzad u Alapajevsk. Na insistiranje muža da se vrati i pobrine za decu, koja su ostala kod njegove sestre Tatjane, Jelena se vraća uz mnogo peripetija i problema sa boljševicima u Moskvu, pa odlazi za Sank Peterburg, odakle joj pomažu srpski i norveški diplomati da brodom pređe za Švedsku.

 

Kada je zauvek napuštala Rusiju ona se izborila da spase živote i pomogne da izbegnu njena družbenica Johana i upravnik njihovog dvora S. N. Smirnov.

 

Njenog supruga, dan nakon egzekucije članova carske porodice Romanov, ubijaju sa još petoricom rođaka i bacaju ga u rudarsko okno u Alapajevsku.

 

Iz Švedske odlazi u Francusku.

 

U rodnu Srbiju nakon izgnanstva došla je samo jednom na očevu sahranu 1921. godine.

Zaboravila ju je njena rodbina, zaboravili smo je mi. Ali ona nikada nije zaboravila voljene Srbe kojima je pomagala i dok je živela u Mramornom dvorcu na obali Neve i u skromnim uslovima u Nici.

 

U Nici živi povučeno, odgajajući i školujući decu, ali i pomažući i svojoj zaovi i njenoj deci zahvaljujući novcu koji je dobijala prodajom svoje srpske imovine.

 

Svoga voljenog Žana, kako je zvala supruga, nikada nije prežalila i nije se ponovo udavala.

 

 

Sahranjena je u Nici.

 

Prošlo je sto godina od njenog bekstva iz domovine njenog voljenog muža.

Ceo jedan vek.

Rekao bi čovek mnogo vremena.

A opet nedovoljno da nestane priča o jednoj ovakvoj blagorodnoj ličnosti.

Nađe se uvek neko ko će je sačuvati od zaborava!

Jelena Karađorđević, srpska Antigona, to sigurno zaslužuje!

 

Ljiljanu Šarac možete pratiti na:

https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/

Instagram: #saracljiljana_pisac

 


 

Lijiljana Šarac

Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.

 

 

Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .