MediaSfera
Piše: Ljiljana Šarac
Nekada se svaki slobodan trenutak koristio da se sedne i predahne uz ručni rad.
Vezenje, štrikanje, heklanje, izrada tapiserija, veštine su koje nekako ostadoše iza nas u 20. veku.
Prisetimo se i izrade ikebana od suvog cveća i osušenog lišća kukuruza, korpica od plastičnih čaša od jogurta, kragnica od jelenske kože, prekrivača od krpica, torbi od najlon-kesa… Sve su to rariteti prošlosti.
Danas jedva znamo i dugme da ušijemo…
Feng-šui, koga rado slušamo, savetuje protok energije i izbegavanje gomilanja beskorisnih stvari. Tako ostadosmo i bez tih sitnih radosti, što zbog novog umeća življenja, što zbog nedostatka vremena i manuelnih veština.
Sitnu živinu ne gajimo, njive ne sejemo, bašte ne plevimo, Tomasa Mana ne čitamo, a živce i nervozu i dalje posedujemo. Samo smo mnogo osetljiviji, napetiji, razdražljiviji…
Muška populacija ima lek za sve brige, a to su utakmice, sport, kafane.
Žene pokušavaju da im pariraju u fitnes-centrima,ili trčanjem, ponekad i šopingom.
No, jasno je da to nije dovoljno za pravo opuštanje i resetovanje.
Nekada su kuće mirisale na pečene kolače ili pržene krofne, ali su sada to misaone imenice, što zbog gore pomenutog nedostatka vremena, što zbog viška kalorija koje slatkiši nose, (ko će im odoleti kada ih ukućani slatko sliste za tili čas), a u mnogome i zbog mirisa koji se uvuku u garderobu i kosu, pa je feniranje čisto bacanje para, jer je ponovno kupanje više nego obavezno.
Tako se iz kuhinje polako proteruju gulaši, paprikaši, prebranci, postali su nemoguća misija, jer za njih bez sat-dva-tri ne vredi ni proviriti u kuhinju!
Pegle su srećom evoluirale, pa se ne mora viši skapavati u pogrbljenjenom položaju nad košuljama, posteljinom i kojekakvim tkaninama od prirodnih materijala, koje se baš zainat najviše gužvaju. Sada su to na paru zahuktale mašine, za koje nam više i ne trebaju ni daske za peglanje, već se stvar okači i radnja bude završena očas-posla.
Čitava industrija ide ka tome da se olakšaju ručni poslovi, da imamo više vremena za sebe i za odmor. Tu su pekači hleba, mašine za sušenje veša, usisivači mrvica za hleb, blenderi, fiksirani mikseri… Radi se na automatskim automobilima gde je vozač samo korektivni faktor…
I, tako, smoždeni, umorni, sve nezadovoljniji, stižemo kući.
Televizor nas iritira, za muziku nemamo nerava, prijatelji su prezauzeti, čitanje nas umara…
Za šetnju, koju lekari preporučuju, nemamo snage, a i mrak brzo pada…
Ne želimo čašu u rukama, ni cigaretu, ni šarene lekiće.
Neko uman se dosetio da i nas odrasle obraduje i razonodi. Smisliše sjajnu zanimaciju i za ruke i za um: bojanke za odrasle.
Motiva ima koliko vam duša ište. Putem slika, mozaičke strukture iz hiljade komadića, vode nas u izgubljene vrtove, Amazoniju, neistraženu Afriku, bore se s nama protiv nesanice, izazivaju nas i nagone da se takmičimo sami sa sobom.
Do skoro sam zaticala koleginice kako krišom na radnom mestu, pored otvorenog prozora, mažu nokte, a sada ih vidim kako boje bojanke, što u papirnom, što u virtuelnom obliku.
Na pitanje da li pomažu, listom odgovaraju:
– Još kako! Što ne probaš! Bolje bi bilo i nama i tebi!
Ako je tako, naoružajte se bojicama, flomasterima, rezačima, bojankama i odmorite se na nov i zanimljiv način!
Ljiljanu Šarac možete pratiti na:
https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/
Instagram: #saracljiljana_pisac
Lijiljana Šarac
Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.
Dodaj komentar