Дејан Ристић: Србија је у болном мањку визије и храбрости

Дејан Ристић: Србија је у болном мањку визије и храбрости

MediaSfera

 

 

 

Пише: Гордана Радисављевић – Јочић

Фото: Милорад Стокин

 

 

 

Дејан Ристић, један од наших најугледнијих историчара, у јавности је препознат као интелектуалац од интергритета, са јасним ставовима о битним питањима наше културе, историје и друштва. Његове речи су одморене, бритке, а својом појавом и стилом подсећа нас на помало заборављене грађанске вредности.




Један је од водећих стручњака у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем, истраживања и меморијализације Холокауста, као и културе сећања. Био је управник Народне библиотеке Србије, државни секретар за културу, иницијатор и реализатор бројних пројеката под покровитељством УНЕСКО, национални координатор обележавања стогодишњице Првог светског рата… Утемељио је Национални дан књиге (28. фебруар), Фондацију Народне библиотека Србије, Националну награду у области библиотекарства ,,Јанко Шафарикˮ… Аутор је више десетина научних радова и књига међу којима се посебно истиче научна монографија под насловом ,,Кућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838-1941ˮ (објавЉена 2016. године) на основу које су ,,Филмске новостиˮ снимиле документарни филм ,,Сећања из пепелаˮ (2016. године).

 

За портал МедиаСфера говори о важним питањима за Србију данас као што су грађански протести, заштита културне баштине и однос политичких елита према културном наслеђу и изговорима власти за неулагања у културу.

 

  Наставници и сарадници Филозофског факултета у Београду недавно су упутили саопштење да пружају подршку протестима грађана Србије. Како Ви као историчар видите српско друштво и политику данас?

 

-Јавно обраћање наставника и сарадника Филозофског факултета у Београду доживљавам као етички чин велике групе истакнутих универзитетских професора и интелектуалаца којим су указали на главне аспекте изузетно дубоке и сложене друштвене, политичке, економске, културолошке и моралне кризе у којој се већ више година налази наша земља.

 

Као историчар који се бави националном прошлошћу XX века, пре свега, желим да изразим велику забринутост због карактера, сложености и озбиљности кризе у којој се као друштво и држава налазимо.

 

Изнова се показује да смо друштво замрлих институција, озбиљно нарушеног демократског амбијента, свеприсутног насиља који се из политичке сфере прелило и на друге облике јавног деловања. Демонстрирали смо и то да смо друштво које карактерише склоност ка монологу, а не дијалогу, као и да смо држава која је у недовољној мери заснована на поштовању закона…

 

Србија данас је држава са недовољно снажним институцијама које треба да представљају гарант демократског устројства, поштовања законитости, поделе власти и гарантовања људских и грађанских права.

 

Рекао бих и то да је наша држава од почетка овог века доживела својеврсну озбиљну имплозију, можда и једну од најтежих у својој историји. Стиче се и утисак да се она, пред нашим очима, постепено урушава као каква кула од карата. Страхујем да смо у периоду након 5. октобра (2000. године) пропустили историјску прилику да Србију устројимо као истински демократску, правну и просперитетну државу свих њених грађанки и грађана.

 

По мом мишљењу, највећу одговорност за то имају припадници владајућих политичких елита у раздобљу између 2000. и 2012. године. Услед очигледног мањка визије, знања, компетенција, храбрости и хтења да делују искључиво у јавном интересу они су, вољно или невољно, свесно или несвесно, на одређени начин наставили са разарањем државе и друштва које је отпочело током аутократског и антидемократског режима Слободана Милошевића.

 

Зашто кажете “историја нас учи како народи и државе без културе и просвете немају будућност. Можда ће неко рећи да је време великих идеала занавек прошло и да живимо у добу, када виртуелно прети да надвлада реално, када се пред нама налазе нова, досад, непозната искушења”.

 

-Морам признати да ми већ постаје непријатно и мучно да, заједно са својим уваженим колегиницама и колегама, до у бескрај понављам древну мудрост која нам казује како је ,,историја учитељица животаˮ.

 

Прошлост нас учи како је та ванвременска мудрост заиста тачна и пажње вредна, али ми се чини да живимо у друштву које је у тој мери обесмислило и обезвредило културу, просвету, науку и уметност да упорно апеловање на свест припадника политичких елита, али и нас грађана, полако почиње да поприма обележја својеврсног мазохизма.

 

Друштво и држава која не препознају фундаментални значај ових област осудили су сами себе на болно и дуготрајно, али зато сасвим извесно одумирање и нестајања са историјске сцене. Таквих примера у прошлости има и више него довољно.

 

Потпуна естрадизација и политизација јавног простора, толерисање и суштинска некажњивост  криминала, корупције, лажирања свега и свачега довели су до тога да је Србија данас потпуно располућена, усудио бих се да кажем и на одређени начин слуђена, вредносно и етички дезорјентисана.

 

Наше друштво је поларизованије као ретко када до сада. Отворено се пропагира насиље сваке врсте и облика, селективно се санционишу неприхватљиви и законом забрањени облици понашања… Ријалитији су се, са малих екрана, пренели у сферу политике и друштвеног живота… Обесмишљавају се истинске вредности и врхунски интелекуалци. Промовише се и подржава осредњост, испразност, спремност да се безпоговорно служи уистину непостојећим ауторитетима зарад јасне материјалне користи…

 

Све су то појаве које ме, као грађанина, родитеља и историчара, веома брину. Србија је држава која не брине о својој деци, а самим тим ни о својој будућности… Нашој деци се, као пожељни модели понашања, нуде наводне естрадне уметнице, криминалци, особе никаквих или крајње сумњивих моралних карактеристика.

 

Тешко ми је и да изговорим, али Србија данас представља друштво темељно загледано у међуножје самозване естрадне диве. И док читава нација у невероватном заносу и са ретко виђеном заинтересованошћу из дана у дан прати дешавања у области естраде и криминала, највећи део грађана наше домовине није ни свестан разорних последица свеопштег суноврата за који смо, највећим делом, сами одговорни.

 

А какав однос савремена српска држава има према очувању културног наслеђа? Имало ли ми као појединци довољно свести о његовом значају?

 

-Србија не препознаје наслеђе као непресушан и необновљив ресурс у области културе, просвете, науке, уметности, привреде, туризма… Ми се исувише често неодговорно и бахато односимо према највећем благу које нам је дато на стручно чување, обогаћивање, управљање и одговорно коришћење. Свеопшта друштвена криза своје најразорније последице остварила је управо у области културе (просвете и науке).

 

Очигледно је да већ деценијама наше политичке елите немају потребу за образованим грађанима са изграђеним културним потребама. Јасно је и зашто је то тако. Много се лакше влада и манипулише друштвом које није утемељено у знању, култури и моралу. И управо је стога, чини ми се, та располућеност нашег друштва највидљивија у области културе и односу бројних политичких елита према њој.

 

Припадници наших политичких елита, у вишедеценијском континуитету, упорно беже од културе, просвете и науке јасно их уочавајући као чиниоце који суштински могу да допринесу јачању правне државе, њених демократских капацитета, ограничавању њихове моћи и утицаја, као и успостављању наше домовине као уређене земље засноване на поштовању прописа и општеприхваћених моралних вредности.

 

Занемарујући, уништавајући и одбацујући значајне сегменте сопственог културног и идентитетског наслеђа савремена Србија чини онај последњи, а самим тим и најпогубнији корак у правцу понора пред којим се управо налази. Да ли ћемо начинити и тај последњи застрашујући корак зависи искључиво од нас, наше свести и осећаја одговорности према својој домовини, суграђанима, према своме потомству и заједничкој будућности.

 

Чини ми се да се у последње време јавност са све већим интересовањем окреће ка питањима у вези са истраживањем очувањем, презентацијом и коришћењем културног наслеђа и то уистину буди наду.

 

Но, последице нашег вишедеценијског занемаривања те област, које се граниче са његовом свесном девастацијом, од нас захтевају изузетно залагање, знање, одговорност и спремност на хитно деловање.

 

 

Како гледате на најаву министра Вукосављевића да ће страница Мирослављевог јеванђелистара из Русије бити враћена до краја године? Реч је о некој врсти размене у којој бисмо ми дали седам слика руског уметника Николаја Рериха, који је у Русији скоро култна личност и има велики значај.

 

-Искрено и свим срцем подржавам сваки, на струци, знању и прописима, заснован труд да се у нашу земљу трајно врати оно што је део нашег националног, културног и идентитетског наслеђа.

 

Када говоримо о трајном повраћају у домовину неких од јединица покретног културног наслеђа онда пре свега треба да имамо у виду начин на који су се оне нашле изван државних граница данашње Републике Србије. Најчешће се радило о отуђењу током оружаних сукоба или периода окупација, али и о крађама почињеним у мирнодопским раздобљима.

 

Два су основна, али не и једина, међународна документа која државама стоје на располагању када је у питању трајни повраћај јединица покретног културног наслеђа. У питању су Конвенција о мерама забране и спречавања недозвољеног увоза, извоза и преноса власништва културних добара, као и Конвенција о заштити културних добара у случају оружаних сукоба (познатија и као ,,Хашка конвенција из 1954. годинеˮ). Поред ова два стратешки важна међународна документа треба навести и тзв. Хашке конвенције из 1899. и 1907. године, као и тзв. Вашингтонски пакт из 1935. године.

 

Када је, конкретно, реч о трајном повраћају недостајућег листа из Мирослављевог јеванђелистара треба, најпре, подсетити на то да је он био исцепан и украден од стране истакнутог руског епископа Порфирија (Успенског) у самом Хиландару, током његовог боравка у том српском светогорском манастиру у раздобљу између 1845. и 1846. године. Доцније је тај лист доспео до Националне библиотеке у Санкт Перерсбургу где се и данас налази.

 

Дакле, у питању је крађа до које је дошло у мирнодопском раздобљу.

 

Пошто се несумњиво ради о сегменту највреднијег сачуваног српског ћирилског средњовековног рукописа сваки напор да се украдени лист трајно врати у Србију заслужује нашу искрену подршку и захвалност.

 

Но, уместо да министар културе и информисања покрене процедуру за његов трајни и безусловни повраћај у домовину, сведоци смо једне необичне и, страхујем, потенцијално лоше замисли која се огледа у томе да нам Русија врати украдени лист из Мирослављевог јеванђелистара, док би ми заузврат дали седам слика Николаја Рериха које су већ деценијама део збирке Народног музеја у Београду.

 

Другим речима, како би нам било враћено нешто што је наше, ми смо спремни да заузврат дамо нешто што је, такође, наше!

 

Наиме, слике Николаја Рериха које се налазе у Народном музеју у Београду представљају део збирке те наше најзначајније националне музејске установе и, што је најважније, оне су стечене на легалан начин.

 

 

Може ли се, стога, поставити питање зашто је српска страна посегла за трампом уместо да, на основу релевантних међународних конвенција, покрене уобичајену процедуру за трајни повраћај украденог листа Мирослављевог јеванђелистара.

 

-Питање је: зашто давати нешто што је наше да би нам било враћено нешто што је, опет, наше, а раније украдено? Признаћете да ту нема ни мало логике, а могуће дугорочне последице једног таквог чина могу бити веома негативне по нас.

 

Министар културе и информисања је у више наврата истицао како слике Николаја Рериха нису наше (будући да је аутор Рус), као и да никада нису ни излагане у Народном музеју што је чињенично демантовано.

 

Покушаћу да на једном примеру покажем могућу погубност једне такве замисли и њене реализације.

 

Замислите ситуацију у којој би се Италија званично обратила Француској са захтевом да Лувр врати Леонардову ,,Мона Лизуˮ само зато што је њен аутор био италијанског порекла?!

 

Такво размишљање, по коме поједине јединице културног наслеђа припадају одређеној држави искључиво на основу етничког порекла његовог творца, изазвало би свеопшти хаос у свету јер би државе међусобно почеле да потражују на стотине хиљада прворазредних артефаката.

 

По тој логици нашег министра културе и информисања ми би већем броју држава требало да ,,вратимоˮ читаву збирку стране уметности у Народном музеју у Београду, као и бројне изузетне јединице покретног културног наслеђа у другим националним установама културе (Музеј савремене уметности, Народна библиотека Србије, Етнографски музеј, Музеј Југославије, Архив Југославије, Југословенска кинотека, Филмске новости и многе друге).

 

Дакле, питање дефинисање сопственика конкретног покретног културног добра утврђује се на основу више параметара од којих су најважнији они који се односе на иницијално власништво, као и тога у којим је околностима оно настало (ко је иницирао, наручио и омогућио његов настанак), односно да ли је купљено, добијено на поклон или стечено на било који други легалан начин…

 

Елем, још једном наглашавам да подржавам сваки напор да се у Србију врати украдени лист Мирослављевог јеванђелистара, али не и начин који је одабран, а који се огледа у натуралној трампи ,,наше за нашеˮ. То може да отвори својеврсну ,,Пандорину кутијуˮ која би могла да доведе до веома озбиљног и трајног нарушавања целовитости бројних највреднијих збирки покретног културног наслеђа у Србији.

 

Очито је да је министрима културе Србије у претходним деценијама и годинама штошта мањкало у обављању веома значајног посла, а шта, по Вама, понајвише?

 

-Не бих говорио о конкретним персоналним решењима, већ бих пажњу јавности покушао да усмерим на нешто што уочавам као системски, феноменолошки проблем.  Наиме, у Србији постоји око 40 националних установа културе од којих готово четири петине спадају о област заштите културног наслеђа, другим речима у домен културе, а једна петина у област савременог стваралаштва, односно у домен уметности.

 

У Србији постоји Министарство културе, а не Министарство уметности како би се могло закључити имајући у виду да су безмало сви министри културе били истакнути уметници. Овде потпуно занемарујем оне случајеве када су на положај министра културе постављане потпуно некомпетентне личности. Србија деценијама на месту министра културе није имала стручњака из области културе, већ скрајнуте, некомпетентне или у област културе потпуно залутале политичаре, односно истакнуте ствараоце у области уметности. Чини ми се да у томе можда треба тражити узроке релативно скромног учина српских министара културе у претходним годинама и деценијама.

 

Да ли је потпуни изостанак културне и језичке политике само један од показатеља да се као друштво налазимо у дубокој кризи чији се крај не назире?

 

-Сматра се да одговорна држава стратегијски промишља и утврђује приоритете у најважнијим областима. Србија има низ стратешких докумената којима је дефинисала своје основне циљеве у најважнијим областима.

 

Индикативно, стратешки документ у области културе не постоји.

 

Законом о култури из 2009. године дефинисана је обавеза усвајања Стратегије развоја културе. Ни након десет година наша земља нема тај стратешки документ. Истини за вољу, у раздобљу између 2009. и 2019. године начињено је више различитих верзија Нацрта Стратегије развоја културе на чему је био ангажован велики број стручњака, од којих је последња, усуђујем се то да кажем, далеко најлошија.

 

Србија није успела да изнедри документ којим би дефинисала приоритете у области културе, механизме њиховог остваривања, као и неопходне материјалне и друге предуслове за достизање задатих циљева.

 

Зашто наше политичке елите у тој мери занемарују област културе? Да ли је култура остављена да се сама о себи (з)брине?

 

У праву су они који закључују да држава не препознаје вишеструки значај и ресурс културе, као и да је брига о њој у незавидном положају.

 

Основни разлози налазе се у незнању, дисконтинуитетима и у недовољној видљивости и друштвеној тежини ове области. Вредност културе налази се у бескрајној разноликости видова у којима се јавља и у томе лежи њена неисцрпна снага и оплемењујућа улога. Култура повезује. Она не познаје границе. Култура обогаћује. Она је једна од главних брана сиромаштву, како материјалном, тако и духовном. На овом месту не треба заборавити на чињеницу да је духовно сиромаштво знатно погубније од оног материјалног.

 

Истовремено, не треба сметнути са ума да је култура област која истражује, постављаја питања, проблематизује, супротставља се стереотипима и демистификује појаве и процесе. Она захтева стабилност и не постоји без пуне слободе изражавања. Стога постаје јасније зашто политичке елите маргинализују културу. Недовољно знање, страх од преиспитовања ,,истинаˮ и ,,ауторитетаˮ, неспремност да се упусте у отворени дијалог са посленицима у култури јесу неки од могућих мотива због којих наше власти већ сада већ традиционално ,,бежеˮ од културе.

 

Непристојно мали буџет за културу чији се износ мери промилима тужан је резултат бега власти од дијалога са сопственом културом. Но, тај дијалог мора да почне. Од њега је немогуће побећи ма колико се наши политичари упињали да то чине. Садашње стање представља можда последњи аларм који актере политичког живота треба да мотивише да прекину са запостављањем културе будући да такав однос наноси искључиво штету.

 

Србија је дубоко подељена земља. По многим основама. Једна од најуочљивијих је болно одсуство друштвеног дијалога чије се средиште налази управо у култури.

 

Време је да неке појаве назовемо правим именом.

 

А то је…

 

У Србији се о култури не брине се на одговарајући начин. Шта више, осим доследне маргинализације, она се ограничава, па чак и девастира. Поврх свега, ми проживљавамо раздобље кулминације свеопштег безнађа чије ћемо последице осећати у годинама које следе.

 

Поставља се питање како зауставити тај негативни процес и преокренути га у позитивном смеру.

 

Убрзан и потпуно демократичан рад на изради новог Нацрта Стратегије развоја културе, стабилан национални буџет за културу који се континуирано увећава, пружање системске подршке стручњацима и ствараоцима, успостављање јавног простора за слободно изношење мишљења, равномеран развој институционалног и ванинституционалног модела стваралаштва и заштите културног наслеђа само су неки од остваривих и преко потребних предуслова за јачање демократских, економских и сваких других капацитета Србије.

 

За то су нам потребни образовани и храбри лидери спремни да се ухвате у коштац са савременим изазовима и сталним унутрашњим трвењима у друштву.

 

За то су нам неопходни људи који неће устукнути пред незнањем, корупцијом, политичким притисцима… Појединци који неће, када затреба, окренути главу на другу страну нити је безбедно забити на сигурно – у песак.

 

Да ли је Србија у недостатку таквих појединаца и ресурса за те подухвате?

Не! Она је само у болном мањку визије и храбрости.

 

Поставља се и питање заштите српског језика и ћирилићног писма?

 

Када је у питању заштита нашег језика и националног писма најпре би требало утврдити шта их то ,,угрожаваˮ како бисмо лакше дефинисали активности на њиховој ,,заштитиˮ.

 

Нисам присталица теорије да је наш језик суштински угрожен, али итекако мислим да су нам језик и писмо запостављени и занемарени и вишедеценијском временском раздобљу.

 

Сматрам да изостанак званичне културне политике, која би обухватала и ону језичку, за своје последице управо и има стање у коме се налази наш језик и ћирилично писмо. Нисам присталица административних мера или некаквих подстицаја који би допринели ,,заштитиˮ српског језика и ћириличног писма. Сматрам да су најављене пореске олакшице за све који у званичној комуникацији користе ћирилично писмо нешто што показује потпуно неразумевање саме суштине језичке политике.

 

Да ли су мени, као Србину, потребне пореске олакшице да бих користио ћирилично писмо?

Дефинитивно не!

 

Чврсто сам на становишту да се темељ сваке успешне језичке политике налази у образовању и култури. Уколико кроз породицу, просветни систем и активности установа културе припадницима савремених генерација не усадимо свест о потреби коришће матерњег језика и ћириличног писма никакве административне мере, подстицаји и санкције, у томе неће помоћи.

 

Пре ће само одмоћи.

 

Срби су привилеговани што, осим свог матичног националног ћириличног писма, користе и оно латинично. Но, услед вишедеценијске небриге за ћирилицу налазимо се у стању да са разлогом стрепимо над њеним опстанком. Сматрам да постоје различите мере које би допринеле већем коришћењу ћириличног писма, али њих треба да дефинишу стручњаци, а не припадници политичких елита како се то данас ради.

 

Потпуни изостанак културне и језичке политике само је један од најочитијих показатеља да се као друштво налазимо у дубокој кризи чији се крај не назире. Самодовољни и самоуверени у свом све бржем ходу ка дну које нам све време бежи, ми чинимо грешке за чије ће исправљање бити потребне деценије.

 

Онда када коначно будемо спознали да се, поред других области, напредак једног друштва темељи на просвети, култури, науци и уметности тек тада ћемо моћи да кажемо да смо зауставили наш стрмоглави пад у провалију и да полако почињемо да из ње излазимо.

 

До тада ћемо, не скидајући копрену незнања са наших очију, наставити да хрлимо ка том бездану који нам упорно измиче.