Kako preživeti život

KAKO PREŽIVETI ŽIVOT: Sve je to zbog prokletih romantičarskih romana (2)

MediaSfera

 

I deo: U potrazi za ljubavlju (o kojoj se TOLIKO govori)

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Marija Ćalić, Aleksandar Jočić, Pixabay

 

 

Jedna jevrejska pouka kaže: Ono što učiš prvi put, ostaje ti u umu uredno i čisto, kao slova na novom, neupotrebljenom pergamentu. Kada koriguješ već usvojen nauk, novo ti se razliva i deformiše kao mastilo na palimpsestu (pergamentu sa koga je prethodno grebanjem skinut stari tekst).

Pa da – eto zašto je danas čoveku lakše da spozna zakone atomske fizike, nego lice ljubavi!




Ne samo oni duhovni učitelji iz prethodnog nastavka, već i lepi, nasmejani motivacioni govornici blještavo-bisernog osmeha (koji treba da ukaže na pune džepove) poručuju: voli; ljubav će te spasti, isceliti, podmladiti… I, mada mi je uvek bilo savršeno jasno da lepota, osmeh i beli zubi mogu biti lažni, isto tako sam jasno osećala da su te reči istinite. Toliko jasno, da sam od njih smesta potonula u još dublju depresiju i sa još većom odlučnošću počela da ih ponavljam, pretvarajući se da su moj posed; iza osmeha koji pokazuje zube, ali ne i oči. Jer, bilo me je sramota što ne osećam tu pravu ljubav i bilo me je strah da je nikada neću ni osetiti, a oči su ogledalo duše, a moja duša se stidela svoje patnje i zato se krila.

 

Neki put, usred beznađa suviše duboke filozofije i suviše frivolnog koučinga, pojavile bi se neke, nečje, mudre reči. – Naravno! – pomislila bih u tim trenucima, – To je to!

 

 

Da. Reči koje bi me ponele uvek bi bile istinite i stvarno je to – to. Jedini problem je što ta istina nije mogla da me približi željenoj ljubavi ni za korak; ma, ni za delić koraka. Naprotiv, udaljavala me je još i više, kad bih pokušala da je primenim. Razlog je bio vrlo jednostavan – tuđ uvid koji bih prepoznala kao istinit uvek je posledica autentičnog iskustva ostvarene ljubavi, a ne početni korak na putu kojim se do tog ostvarenja stiže.

 

Kakvo vrzino kolo, zar ne?! Koliko sam se reči naslušala, o tome kako treba da budem srećna, jer imam primernu decu, jer sam poštovana u svom poslu, jer imam iskrene prijatelje… A koliko sam ih tek sama sebi rekla! Da sam mogla, istukla bih samu sebe, da se opametim! Ali, efekat svih tih pouka bio je samo da se još više stidim sebe bezosećajne, a ne da se u meni rodi nova, isceljujuća ljubav. Naravno da je dobar deo mene bio srećan i ponosan. Naravno da sam beskrajno volela i volim svoju decu, a zatim i prijatelje i posao. Ali, kad počneš da toneš u san, slika koja te čeka na jastuku ne predstavlja ni decu, ni prijatelje, ni posao. Na mom jastuku nije bilo nikakve slike. Moj san, dubok kao rudnik dijamanata, bio je isto toliko i taman. Svetlo koje bi učinilo da stene podzemnih hodnika zasvetlucaju, zove se ljubav – tako kažu Ali ne kažu gde da je nađem. Svet je pun ljudi koji tako žarko žele da vole, ali nemaju koga. Blizanački plamenovi i srodne duše prolaze jedni pored drugih, svako zagledan u sopstvenu bolnu ranu ljubavne praznine, i ne ugledaju se, ne prepoznaju se.

 

 

Sve je to zbog prokletih romantičarskih romana. Tako sam osećala i tako sam videla. Vrzino kolo. I sve vreme znala da mi nešto promiče. Što sam više posmatrala prazninu u sebi i prazninu u drugima, to mi je sve više izgledalo kao da su ljudi omađijani. Kao pod amom masovne hipnoze, prolaze jedni pored drugih, žive jedni s drugima, slepi jedni za druge. Tako mnogo ljudi koji čeznu za ljubavlju umesto da se, jednostavno, vole. Tu nešto nije u redu, zar ne?

 

 

Skrenula sam pogled sa svoje praznine na druge ljude. Na žene koje se nadaju novom matrijarhatu, jer kriju svoju potrebu za zaštitom i sigurnošću i od sebe samih. Na muškarce koji svojim mačoizmom kriju potrebu za toplinom i nežnošću. Svako iza svoje maske, u grču isušene duše. „Ali, zašto?“ mislila sam, „Zašto svi čvrsto zaključavaju katance svojih zagušljivih gvozdenih maski, kad je jasno da time sebe osuđuju na otuđenost i neispunjenje; a i ja tako činim, zajedno s njima?“

 

Verovatno se ja ne bih ni bavila ovakvim razmišljanjima – sigurno ne bih – već bih lepo izabrala iluziju u koju bih uskočila onako, kao Meri Popins i Bert u sliku na pločniku, kao što to svi normalni ljudi čine, da me Baštovan mudrosti nije pelcovao protiv odustajanja rečenicom koja nepozvana dođe da mi buši glavu i uvrće stomak kad god od nekog problema poželim da dignem ruke, a glasi: Pravi odgovori uvek su jednostavni, „bodu oči“, a mi gledamo umom; zato ih i ne vidimo.

 

Nastaviće se

 

 




Kategorije