MediaSfera
Piše: Uroš Jovičić, Nedeljnik
„Mnogi kažu da Stefan Nemanja zaslužuje bilo kakav spomenik. Naravno da zaslužuje spomenik, ali zbog njegovog značaja za srpsku istoriju, važno je kako taj spomenik izgleda i ne može da bude ‘kakav god’. Postoji veliki broj estetskih i simboličkih problema sa usvojenim rešenjem spomenika“, kaže istoričar Dejan Ristić
U martu 2018. godine objavljeno je pobedničko rešenje za spomenik Stefanu Nemanji koje je predložio ruski arhitekta Aleksandar Rukašnjikov. To je bila samo jedna u nizu najava ili namera u vezi sa izgradnjom spomenika nekoliko istaknutih ličnosti srpske političke istorije. Nedavno je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić govorio o tome kako će izgledati Savski trg kao „novi centar Beograda“. On je naglasio da će prostor ispred nekadašnje Železničke stanice postati pešačka zona i da će u centru tog trga biti spomenik Stefanu Nemanji visok 28 metara.
„Očekujemo da spomenik bude postavljen tokom jeseni. Na taj način obezbedićemo spoj starog i novog, spoj Beograda na vodi, kao nagoveštaj novog Beograda, sa starim delom grada i dobićemo potpuni preobražaj Savamale i ovog dela grada“, rekao je Vesić, dodavši da će Savski trg biti prostorno veći od Trga Republike.
Kao i za neke od prethodnih spomenika ili predloga za njihovu izgradnju, postoji neslaganje javnosti o estetskom, ali i simboličkom izrazu koji bi taj spomenik mogao da donese. Istoričar Dejan Ristić kaže za Nedeljnik.rs da je inicijativa za podizanje spomenika bila veoma dobra, ali da rešenje koje je ponuđeno to nije.
„Kao građanin i kao istoričar smatram da je veoma važno da osnivač srpske srednjovekovne države dobije spomenik. Saglasan sam i sa kriterijumima koje je žiri postavio – figuralna kompozicija u stajaćem položaju, a ne apstraktni prikaz. Ipak je u pitanju istorijska ličnost iz 12. veka. Međutim, smatram da je sve što je usledilo nakon toga pogrešno. Upitan je kredibilitet žirija u kome su samo dva vajara i nema istoričara koji se bave srednjim vekom. Nakon konkursa, ostavka Miodraga Živkovića i njegovo otvoreno pismo pokazuju i način na koji je taj žiri funkcionisao“, ističe Ristić.
„Možda je bilo bolje odrediti lokaciju koja makar hronološki korespondira sa epohom kada je živeo utemeljivač srpske države, a to je kompleks Beogradske tvrđave. Ovako, izbor platoa ispred divnog zdanja glavne prestonicke železničke stanice – graditeljskog nasleđa 19. veka – može da implicira i to da je veliki župan, ustvari, bio mašinovođa ili kondukter“
Vajar Miodrag Živković bio je deo žirija za podizanje spomenika Stefanu Nemanji, ali je zbog nezadovoljstva podneo ostavku.
„Još na prvom zasedanju posle pregleda konkursnih radova, žiri je jasno i nedvosmisleno iskazao nezadovoljstvo veoma niskim umetničkim i idejnim nivoom dela prispelih na prvi stepen konkursa za spomenik rodonačelniku srpske države. Bilo je glasnih predloga da bi možda konkurs trebalo poništiti i raspisati novi. Pod pritiskom autoriteta predstavnika društvene zajednice u žiriju, pristali smo na izbor pet rešenja koja je trebalo da učestvuju u drugom krugu izbora za najprihvatljivije rešenje“, napisao je Živković u otvorenom pismu.
On je naglasio da je tokom rasprave o izgledu spomenika bilo reči da rešenje Aleksandra Rukašnjikova podseća više na cara Dušana Silnog, a da je odgovor na to bio da su obojica Nemanjići i da to nije važno.
Upravo takav pristup kritikuje i Ristić.
„Mnogi kažu da Stefan Nemanja zaslužuje bilo kakav spomenik. Naravno da zaslužuje spomenik, ali zbog njegovog značaja za srpsku istoriju, važno je kako taj spomenik izgleda i ne može da bude ‘kakav god’. Postoji veliki broj estetskih i simboličkih problema sa usvojenim rešenjem spomenika. U estetskom smislu, veličina spomenika nije u duhu srpske umetnosti, već više podseća na rusku tradiciju. Veličina vladara ne ogleda se u metrima, nego u delima. Ovo je, po svemu sudeći, neki ‘prepakovani i reciklirani’ knez Vladimir, knez Aleksandar Nevski ili knez Igor koji nam je, da prostite, uvaljen kao veliki župan Stefan Nemanja.
Postament na kom župan stoji – raspolućen vizantijski šlem – takođe je neprimeren. Stefan Nemanja je bio delimično uspešan, čak i zarobljen u borbama sa Vizantijom, ali ako je time trebalo da bude prikazana njegova sposobnost i uspesi koje je ostvario kao vojskovođa, moglo je da bude pronađeno i drugačije rešenje. Recimo, spomen kosturnica vojnicima poginulim 1915. godine u Velikom ratu.
Na kraju, tu je i nelogičan izbor lokacije. Treba li inicijatore podizanja ovog ,spomenika podsetiti na to da Stefan Nemanja nikada nije nogom kročio u Beograd, kao i da naša prestonica tada nije bila deo njegove države? Prvi vladar koji je Beograd priključio srpskoj državi bio je Stefan Dragutin, praunuk velikog župana. U tom smislu, možda je bilo bolje odrediti lokaciju koja makar hronološki korespondira sa epohom kada je živeo utemeljivač srpske države, a to je kompleks Beogradske tvrđave. Ovako, izbor platoa ispred divnog zdanja glavne prestonicke železničke stanice – graditeljskog nasleđa 19. veka – može da implicira i to da je veliki župan, ustvari, bio mašinovođa ili kondukter“, naglasio je Ristić.
„Spomenik knezu Mihailu delo je italijanskog vajara, a iako je star više od 130 godina i dalje izaziva ista pozitivna osećanja kao i kada je postavljen. U tome i jeste svrha. Ne da se ispoštuje forma i podigne bilo kakav spomenik, nego da on i posle više decenija izaziva pozitivna, zašto ne reći i rodoljubiva osećanja“
O temi lika Stefana Nemanje ranije je za Nedeljnik govorio i istoričar umetnosti Marko Stojanović.
„Stvar je umetničke slobode kako će autor prikazati lik određene ličnosti, naravno pridržavajući se makar njegovih crta i crta lica njegovih predaka, zapisa o njegovom izgledu… Na spomeniku Stefanu Nemanji izgleda kao je prikazano sve, od scena iz njegovog života, njegove zadužbine, vizantijsko žezlo, težilo se da se sa što više simbola i detalja prikaže ideja o tom vremenu, a ne samo lik Stefana Nemanje. To je praksa i u svetu. Na primer, ta vrsta umetničke slobode davana je autorima spomenika Fridrihu Barbarosi, Karlu Velikom, budući da su opisi njihovih izgleda zabeleženi u nekim spisima, knjigama“, rekao je Stojanović.
Takođe, objasnio je da je prema urbanističkom rešenju zamišljeno da čitav trg u tom smislu bude podređen spomeniku i zgradi stare železničke stanice koja bi trebalo da bude pretvorena u muzej posvećen upravo Nemanjićima.
Dugogodišnji kustos Narodnog muzeja u Beogradu i istoričar umetnosti Nikola Kusovac, nazvao je tada idejno rešenje za spomenik Stefanu Nemanji „pristojnim rešenjem“.
„Mislim da se ipak malo preteralo sa detaljima, tim narativnom. Od svega je najvažnija sama skulptura i u svemu mera“, naglasio je Kusovac.
Upravo je o meri reč.
„Spomenik knezu Mihailu delo je italijanskog vajara, a iako je star više od 130 godina i dalje izaziva ista pozitivna osećanja kao i kada je postavljen. U tome i jeste svrha. Ne da se ispoštuje forma i podigne bilo kakav spomenik, nego da on i posle više decenija izaziva pozitivna, zašto ne reći i rodoljubiva osećanja. Uveren sam da će i spomenik Stefanu Nemanji izazivati emocije, samo je pitanje koje vrste“, zaključio je Ristić.
Izvor: Nedeljnik
Dodaj komentar