FEJSBUK I GRAD: Jedan od 100 miliona

MediaSfera

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Marija Ćalić

Pozovem jutros preko telefona majku (92 godine i 9 meseci, ušla u deseti), da vidim kako je. Hladno je, sneg već danima pada, pitam radi li joj grejanje i ima li u kući sve što joj je potrebno. Ima, naravno. Starim ljudima ne treba mnogo. Ako joj nešto bude trebalo, pozvaće „potrčka“.

– Nemoj da zoveš u poslednji čas, naruči danas za sutra – kažem. – Saobraćaj je u prekidu, ne može ni „potrčko“ da doleti.

– Ne, nije saobraćaj u prekidu – kaže ona, sa stoprocentnim ubeđenjem. – Ekipe gradske čistoće su na terenu i noću i danju, sve je raščišćeno!

– Odakle ti to? – pitam vrlo zaiteresovano, mada slutim odgovor.

– Stalno govore na televiziji! Puštaju i snimke.

E, ako  na televiziji kažu onda, dobro. Na televiziji se samo sušta istina iznosi. Još kad izveštaj potvrde i snimkom (čitaj: video projektom)… Mašala!

Posle razgovora sednem da prelistam vesti, kad vidim kako je Vesić dao intervju za b92. Prebacuje Đilasu što se ovaj izvinjavao građanima zbog nedovoljno očišćenih ulica kad je ono bio pao prethodni veliki sneg, tamo 2012. godine. Vesić je mudriji; ne izvinjava se, nego obaveštava preko beogradskih medija građanstvo kako ekipe za čišćenje rade punom parom. Što da se sekiraju njegovi fanovi među kojima je i moja mama, kad ionako ne mogu da izađu jer bi im se od hladnoće stare kosti razminule? Vesić još zamera Đilasu i zbog nekih 3000 polomljenih lopata. Šta kaže, 3000? To se sada neće desiti. Garantovano.

Kad sam potom nastavila da prelistavam malo raznorazna glasila, malo „fejsbuk“, shvatila sam da više nema nijedne vesti, definitivno, koja nije obojena političkom porukom. Ma šta da se dešava u ovoj zemlji, ako je dobro, to je zato što je tako omogućila politička opcija koja stoji iza tog medija. Ako je loše, to je podlo zlodelo političke opcije koja je suprotstavljena vlasniku medija. I u jednom i u drugom slučaju, i vest i obrazloženje mi vređaju inteligenciju. Šta čovek na sve to da kaže? Ako je duhovit, može npr. da napiše transparent: „Nemoj da mi lažeš babu“ i da izađe na ulicu; ili da napiše neku vickastu objavu na „fejsbuku“, kao što je ova mog prijatelja S. G: „sneg pada, pada, pada… Da l’ će pasti gradska vlada?“ A ako je nervozan, kao što sam ja ovih dana, pa mu sve ide na živce, pogotovu to što poslednjih 30 godina života provodi šetajući se kao da se zaglavio u „danu mrmota“ a sad ga još ni noge ne služe, može da se mane društvenih zbivanja i da se bavi samo sobom; svojom kućom, svojom porodicom, do daljnjeg.

Može i da razmišlja ovako:

Pri svakoj ejakulaciji muškarac izbaci do 100 miliona sprmatozoida. Od svih njih, samo je jedan dovoljan da oplodi jajnu ćeliju i samo jedan to učini. Ako bi spermatozoidi imali svoju civilizaciju, taj jedan bi bio njihov mesija. Ako bi embrion bio mali svemir, mali kosmos, taj jedan bi bio njegov Tvorac. Dakle, taj Izabrani je stvorio mene – jednu jedinu, neponovljivu, Izabranu. A opet, po mnogo čemu i istu kao što su i svi drugi ljudi na ovoj planeti; svi Izabrani, baš kao što sam i ja.

Dakle, ja sam jedna od mogućih 100 miliona. Na 99 miliona 999 hiljada 999 nestvorenih ljudi ja jedna – JEDNA JEDINA – stvorena i živa! A opet, samo jedna – praktično ništavna – od 7 milijardi 714 miliona 576 hiljada 923 čoveka koji su dočekali Novu 2019. godinu na planeti Zemlji. Ako bismo ovaj broj pomnožili sa 10⁹ da bismo našli koliko je tu bilo nerealizovanih mogućnosti, dobili bismo broj koji ne umem da pročitam. Svako od nas, jedinstven i nebitan. Pa, postoji li način, da ipak svako od nas ne bude u svojoj jedinstvenosti sam, niti u svojoj ništavnosti zamenjiv i nepotreban?

Za mene, postoji. Neću da trošim reči; pretpostavljate šta ću reći, a može i ovako:

Naravno da se ne radi samo o izlasku iz gladi i nemaštine. Ko je redovno čitao ovu kolumnu, primetio je da se svaki tekst završavao nekim muzičkim spotom. Izbor muzike nikad nije bio slučajan, već je služio da ilustruje izneto, pa je tako i ovaj put. Zato vas pozivam da otvorite spot indijske grupe Avial koji je dole priložen. Spoj instrumenata i škole Zapada sa indijskom tehnikom pevanja, modernih trendova jednog sveta i tradicije drugog, stvorio je popularnu muziku koja je stvarno popularna među slušaocima različitih kultura.

Sa sličnim usmerenjem, napisala sam knjigu u kojoj mi antička legenda pomaže da iznesem svoje traganje za odgovorom na pitanje koje savremenog čoveka hrišćanske kulture goni na jalovu borbu za večnom mladošću od koje se duša skuplja, a usamljenost raste; na pitanje:  Šta je ljubav?

Oni koji me prate na “fejsbuku” setiće se da sam delove te knjige, dok je bila u nastajanju, objavljivala na strani “Kako preživeti život”.Sada dovršena ali pod istim naslovom, knjiga će u vidu feljton izlaziti ovde, svake nedelje.

Milica Cincar-Popović

Milica Cincar-Popović je majstor stila, što nije neobično jer dolazi iz porodice više generacija tvoraca pisane reči. Odrasla u ogromnoj porodičnoj biblioteci, svoje kniževno znanje počela je da stiče već u ranom detinjstvu. Danas ga prenosi dalje, zajedno sa Tamarom Lujak, polaznicima književne radionice „Reč i glas“.Uz brojne predgovore i eseje o književnosti, hermetizmu i radu na sebi (Self-development), objavila zbirku priča „Mač savšenog viteza“ i romane „Mala knjiga o početku“ i „Kako ugristi vampira“.