MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Foto: Anđelo Vasiljević, Duško Vukić
Povod za razgovor sa Klarom Sentđerđi, direktorkom Mađarskog kulturnog centra Kolegijum hungarikum (Collegium Hungaricum) su vrlo intenzivne akivnosti Hungarikuma i brojni umetnički i kulturni događaji sa istaknutim mađarskim umetnicima koji su obeležili kraj godine u okviru nedelja mađarske kulture.
Kolegijum hungarikum godinama važi za jednu od najvrednijih spona mađarsko-srpskog prijateljstva. Mađarska je ovu nekada zapuštenu zgradu banke u Gračaničkoj ulici renovirala i pretvorila u modernu staklenu palatu 2014. godine, dok je enterijere prilagodila ambicioznim umetničkim sadržajima.
Sa Klarom Sentđerđi osim o poslu koji obavlja, razgovaramo i o mađarskoj tradiciji, kulturnim stremljenjima, budućim planovima.
Odlično govorite srpski. Kako to?
Odrasla sam u Raju, koji se tada zvao Subotica. Tamo sam stekla i sva znanja o svetu koja su mi ostala kao merilo sve do današnjeg dana. Roditelji su nam bili Mađari poreklom iz Sombora. Oboje su studirali u Beogradu i postali profesori srpskog jezika. Moj brat i ja smo išli u mađarske škole, a kod kuće smo govorili srpski. Subotica je dala sve što treba jednom detetu: leti smo se kupali na Paliću, zimi smo se tamo klizali, išli smo u muzičku školu, vozili se otvorenim tramvajem i šetali se u Dudovoj šumi. Moje najbolje drugarice su bile Marta (kasnije sam saznala da je Bunjevka), Ildiko (poreklom Nemica), a moj najbolji drug je bio Zoran (Srbin). Kao što se ja sećam Subotice, naši roditelji su se sećali Beograda.
Obožavali su ga. I zante, kao u Tri sesre kod Čehova, koje su maštale o Moskvi, naši roditelji su maštali o Beogradu. Slušali smo dirljive priče o tom gradu, o lepotama okoline, o naročitim ljudima. Naša mama je imala lep glas, uvek je pevala dok je radila po kući, tako sam ja naučila od nje mnoge srpske pesme koje i danas znam i isto tako pevušim. Otac nam je pričao bajke, govorio stihove i uveče nam je čitao novine dok i mi nismo naučili ćirilicu. Posle smo sami čitali Politikin Zabavnik, njemu treba da zahvalim interesovaje za prirodne nauke i crtane romane.
Na studije sam otišla u Mađarsku, u Segedin, tome je skoro pola veka, i život me je zadržao u Mađarskoj. Desilo se da sam upoznala jednog Beograđanina, poreklom Mađara iz Sombora – da li je to sudbina? – udala se za njega i doselili smo se u Beograd. U Beograd! Za nekoliko godina provedenih ovde otkrila sam sve lepote ovoga grada, prvenstveno ljude i shvatila zašto su naši roditelji toliko čeznuli za ovim gradom. I ja sam se u njega zaljubila.
Nažalost, izbio je rat na Balkanu i mi smo se vratili u Mađarsku. Ne mogu da kažem da se u Budimpešti nisam osećala srećnom! Ako ste bili tamo i videli lepote i bogatstvo toga grada, onda vam je jasno zašto je to moja druga ljubav. Protekle su dve decenije od rata i meni se ukazala prilika da se poslom vratim u Beograd. Nisam mnogo razmišljala da li da prihvatim ponudu. Radila sam šest godina kao ataše za kulturu u Ambasadi Mađarske.
Klara Sentđerđi: otvaranje izložbe Imrea Saba
Krajem prošle godine kulturne scene širom Srbije, bile su bogate programima koje je Odeljenje za kulturu Ambasade Mađarske pripremilo i od oktobra kontinuirano predstavljalo publici u Srbiji, a sve kao deo projekta Nedelje mađarske kulture. Počeli ste sa Mađarskom feštom, a potom predstavili čitav niz sjajnih umetnika i ansambala, uključujući i Asambl Ligeti, Trio Lukač i mnoge druge koji su mahom izvodili i predstavljali dela mađarskih autora. Molim Vas da nam kažete nešto više o konceptu ovog projekta.
U jesen prošle godine je krenuo niz mađarskih manifestacija pod zajedničkim naslovom Nedelje mađarske kulture u Srbiji. Taj program će da traje do kraja ove godine. Cilj nam je da publika Srbije upozna savremenu Mađarsku u kojoj je važno očuvanje tradicija, a možda još važnije da svet upozna savremena dostignuća, u najširem smislu te reči.
Imali smo do sada gostovanje modernog baleta iz Segedina u Ateljeu 212, pa je sledila Mađarskom fešta na ulicama Beograda, a potom smo predstavili čitav niz sjajnih umetnika i ansambala, uključujući i Asambl Ligeti u Beogradskoj filharmoniji, Trio Lukač na Beogradskom jazz festivalu i mnoge druge koji su izvodili i predstavljali dela mađarskih, kao i savremenih svetskih autora poznatih ovoj publici. Umetnički filmovi su bili na beogradskom Festu i po raznim gradovima Srbije, izložba o lekaru Igacu Semelvajsu u Kragujevcu, a evo, pre nekoliko nedelja je abasador Mađarske otvorio izložbu o dvema najboljim vaterpolo reprezentacijama na svetu: srpskoj i mađarskoj. Divota!
Zanimljivo je da su Vaši programi bili deo značaljnih festivala u Srbiji, kao što su Jazz festivali u Beogradu i Pančevu i realizovani u saradnji sa Važnim institucijama kulture u Srbiji. Čak je potpisan i jedan sporazum o saradnji između Nacionalnog pozorišta iz Budimpešte i našeg Narodnog pozorišta. Možete li nam reći o kakvoj je saradnji reč.
Posle gostovanja Mađarskog nacionalnog pozoršta u beogradskom Narodnom pozorištu potpisan je sporazum o saradnji između te dve institucije. Njihova saradnja nije samo u gostovanjima, nego će se susretati razni stručnjaci: dramaturzi, režiseri, kostimografi. Uskoro će se ovdašnjoj publici predstaviti jedan od najpoznatijih folklornih ansambala Mađarske, nastupaće u Beogradu, Gornjem Milanovcu i Užicu.
U okviru Nedelja mađarske kulture, imali ste i nekoliko programa sa temama iz kulturne diplomatije i kulturnog stvaralaštva nacionalnih manjina Srba u Mađarskoj. Kako vidite to prožimanje manjinskih kultura Srba u Mađarskoj i Mađara u Srbiji. Koliko je važan kulturni identitet i njihovo prožimanje?
Organizovala sam razna kulturna zbivanja i ustanovila da je u Vojvodini sve poznato, tamo svi sve znaju o Mađarima, ali da nije tako na jugu od Beograda. U Mionici ili Kladovu ljudi možda znaju da je mađarska salama dobra, ili da se u Mađarskoj sluša dobra ciganska muzika, međutim, do njih nisu dolazile druge informacije. Ipak su svi bili otvoreni prema meni i mojim projektima, gostoljubivi i željni novih znanja. Nije bilo mesta u Srbiji gde ne bi prihvatili moju ponudu da se organizuje izložba, koncert ili predavanje. Neverovatna publika! Radila sam mnogo, sa divnim ljudima, tako sam postepeno izrasla svoju kancelariju u ambasadi. Tada je došlo do odluke da se u Beogradu otvori kulturni centar koji se danas zove Kolegijum hungarikum.
Dok se Kolegijum hungarikum izgradio, meni je istekao mandat i vratila sam se u Mađarsku. Od tada su protekle četiri godine kada je zazvonio telefon, pitali su me da li bih se vratila u Beograd za direktora Kolegijum hungarikuma. Šta mislite, šta sam odgovorila? Nije teško pitanje, jer sam sada tu.
U voljenom Beogradu, u instituciji koja postepeno postaje centar kulturnih zbivaja ne samo Beograda, nego i Srbije. Znate, teško je u ovakvoj konkurenciji kao što su strani kulturni instituti koji imaju tradiciju od nekoliko decenija, kao što je Francuski, ili Gete Institut, ili Servantes! Ali ima prostora i za nas! Naime, kulture susednih zemalja su slične, ili možda čak i iste. Mi se jako dobro razumemo. Uzmite na primer film Svedok kultnog mađarskog režisera Bačoa. Svima nama je jasno o čemu je reč, svi smo mi u ovom delu Evrope imali ista iskustva u proteklih 100 godina, zar ne? Ko pre, ko kasnije. Ili pogledajmo seriju Vruć vetar koju je cela Mađarksa obožavala i slavila Šurdu kao svog. To zajedništvo treba da bude osnova naše saradnje, to je osnova i moga rada u Kolegijum hungarikumu u Beogradu.
Klara Sentđerđi: otvaranje izložbe Imrea Saba
Deo programa posvećen je i mladima. Božični koncert na kome su nastupili studenti Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, ali i koncert mladog mađarskog pijaniste koji je izveo resital sa delima Franca Lista u gradskoj kući u Zrenjaninu. Koliko Hungaricum otvara vrata za mlade stvaraoce i da li će Vaši programi biti otvoreni za mlade i u narednom periodu?
Veoma nam je važno da okupljamo mlade ljude i kao aktivne učesnike, i kao gledaoce ili slušaoce. Imamo dobru saradnju sa raznim ovdašnjim institucijama, tako da su na našem Božičnom koncertu nastupili studenti Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, a grad Zrenjanin je pružio priliku mladom mađarskom pijanisti Valentinu Mađaru da izvede resital sa delima Franca Lista u gradskoj kući tog divnog vojvođanskog grada. U programu Kolegijum hungarikuma je da organizujemo kamerne koncerte za mlade talentovane muzičare, koje ćemo objavljivati na našem sajtu i u medijima.
Kao osoba sa velikim iskustvom i sjajnim rezultatima koja je na čelu ozbiljnog umetničkog centra, možete li nam reći koliko je kulturna diplomatija važna, koliko Mađarska ulaže u predstavljanje svoje kulture i šta je to što je u fokusu Vaših budućih programa i projekata.
Imamo mi i druge, ne toliko vidljive programe, koji su isto toliko sadržajni. U okviru Nedelja mađarske kulture imali smo i nekoliko programa sa temama iz kulturne diplomatije i kulturnog stvaralaštva nacionalnih manjina Srba u Mađarskoj. Organizovali smo konferenciju za mađarske i srpske istoričare koji istražuju zajedničke istorijske činjenice. SANU i Srpski Institut u Budimpešti organizovali su savetovanje o južnoslovenskom folkloru u zbirkama pesama Bele Bartoka. Objavljena je i zajednička knjiga studija o toj temi. Matematički institut SANU će uskoro započeti zajednički rad sa Mađarskom akademijom nauka.
Mislim da su nam planovi bogati idejama i zahtevaće mnogo rada. Na sreću, pored velike podrške našeg ambasadora u Beogradu imam kolege koji su izvrsni stručnjaci i zaljubljenici u svoj posao. A lista zajedničkih mađarsko-srpskih tema je beskrajna…
Dodaj komentar