MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Marija Ćalić
Čitam da je upotreba droge među mladima sve masovnija. Među onima koji su rođeni u gradskoj sredini posle 1990, skoro i da nema nekoga ko nije probao marihuanu bar jednom, onih koji su probali neku sintetičku drogu je više nego onih koji to nisu učinili, a broj zavisnika od teških droga svakog dana je sve veći. Roditelji i vlade bore se protiv toga na razne načine, ali princip im je svuda isti, tj. svodi se na kaznu. Dete ima da bira, pa šta preovlada – radoznalost ili strah. Ili – ili.
Sama ideja, da se samo strahom od kazne deca čuvaju od droge i alkohola, podrazumeva da je lepše biti drogiran ili pijan, nego trezan. Jeste da je lepše igrati se nego učiti, ali ako ne učiš posledice će biti gadne; zato ću ja da ti pripretim nečim neprijatnim, pa će ti svest o kazni pomoći da izabiraš ono što je, gledano dugoročno, za tebe bolje. Ista takva logika se primenjuje i kad su u pitanju sredstva koja menjaju nivo svesti. Lopta i heroin su tu u istom košu.
Jeste li čuli za „park pacova“? Više od sto godina su se ispitivanja sklonosti sisara ka zavisnosti radila tako što se pacovu u kavezu ponude dva pojila: u jedno dolazi čista voda, a u drugo voda s morfijumom, prijatnog slatkastog ukusa. Zatvoreni pacov od prvog dana izabira vodu s morfijumom; kako vreme odmiče, uzima je sve češće i ubrzo umire. Smatralo se da ovaj eksperiment pokazuje brzinu kojom nastupa zavisnost, koja je veća od nagona za samoodržanjem. Tako se mislilo, sve dok psiholog Brus Aleksander, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, nije uvideo da se siroti pacovi drogiraju namerno, upravo zbog nagona za samoodržanjem.
Život u malom kavezu je neprekidno mučenje, umiranje. Pacovi su namerno birali prolazak kroz vrata koja im je morfijum otvarao. Život u koji su tako ulazili je bio kratak i lažan, ali bolje i takav, nego nikakav. „Šta bi pacovi učinili kad bi imali kao alternativu drogi pravi, lep život“, zašitao se Aleksander. Sagradio je ogroman kavez u koji je stavio jednak broj mužjaka i ženki, gomilu igračaka, napravio im zgodna mesta za parenje, svakodnevno ubacivao gomilu sveže hrane. Kao što je i očekivao, članovi ove sretne pacovske zajednice su birali česmensku vodu, a ne onu s morfijumom. Iako bi probali obe, ne bi se, da se izrazim žargonski, „navukli“.
Pristalice stare teorije koja kaže da je droga ta koja, zbog svog hemijskog sastava, izaziva neizlečivu zavisnost možda bi prigovorile kako ovaj eksperiment nije validan jer se ljudi razlikuju od pacova. Eh, ali nisu to mogli, jer je civilizacija sama sprovela jedan test, na ogromnom broju ljudskih uzoraka, u okviru projekta koji se zove Vijetnamski rat. U užasnim uslovima Vijetnamskog ratišta, ogroman broj američkih vojnika je konzumirao drogu koja je bila lako dostupna, iz više izvora. Američki državni aparat je praktično održavao vojnu spremnost svojih mladića time što su im droge, od heroina do LSDa, bile lako dostupne. Morbidnost i strahotnost tog ratišta, sa koga se nije moglo pobeći, i to u ratu koji je zapravo bio savim besmislen, gurnule bi svakog normalnog čoveka u depresiju i suicid. Na jednoj strani se nalazilo pomračenje uma i duše, a na drugoj strani droga. Očigledno da je u tom trenutku droga bila bolji izbor, i za vojnike i za američku vladu, koja je krajem rata počela da otvara rehabilitacione centre i psihološka savetovališta na svakom koraku, kako bi se pripremila da dočeka svoje povratnike narkomane. I, znate li šta se desilo? Kada su se vratili u normalan život, u svoje porodice, a stare ambicije ponovo postale ostvarive, 92% vojnika-narkomana je prestalo da konzumira drogu bez ikakve stručne pomoći.
Ovo što ovde prenosim saznala sam slušajući TED govor Johana Harija. Kad čovek teoretiše, može da prilagodi stvarnost svojoj viziji, ili da se zabavlja sholastičkim pitanjima. Hari je, međutim, imao vrlo konkretan problem – želeo je da pomogne osobi iz svoje porodice, osobi koju voli, a ta osoba je bila zavisnik. Nije tržio teoriju koja bi ga oslobodila odgovornosti, već rešenje. Proučavajući problem zavisnosti pomno i godinama, došao je do neopozivog zaključka da je od droge jače samo jedno, a to je život. Ne bilo kakav, već pravi život; život koji je upravo za tu osobu, u kojoj njeni duh, duša i telo imaju smisla. Postojanje u kome neko od jutra do večeri glumi da je drugi, da je nešto što nije – to nije život. Životna sila, ona koja održava pravi život, zove se ljubav – prema bližnjima, prema nekom radu ili materiji… Ono što nju ejdž zove „ljubav prema sebi“. (Ta sintagma je besmislena – ako ja volim sebe, ko je tu subjekat, a šta je objekat – ali nju ejdž je pun besmislica). Ljubav postoji i može da postoji samo u životu u kome sam ja ona koja jesam. Kada živim tuđ život, onda nisam. Šta drugo da radi čovek koji glumi umesto da živi; čiji duh, duša i telo postoje u nekom budžaku i trpe udarce, dok se ovi koji se ispoljavaju uklapaju uspešno ili neuspešno u zadate modele; šta drugo da radi, nego – da postane bipolaran, ili da se drogira, napija, šta god. Da prolazi kroz vrata sveta koji možda nije stvaran, ali u kome on jeste, za razliku od ovog stvarog sveta, u kome on nije.
I eto – broj zavisnika se, dakle, povećava od 1990. godine. Da li se povećava i broj bipolarnih ljudi ne znam, ali zato svi znamo da se zasigurno povećava broj autističnih – onih kod kojih su vrata prema svetu u kome su samo odškrinuta. Šta vi mislite, da li je onda svrsishodnije decu zaplašivati i kažnjavati, ili ih voleti? Biti odgovoran za svoje potomstvo? Otvarati im puteve?
I to baš od 1990. godine. Pitam se, da li je neko ovde kod nas probao da izmeri da li se i koliko u tom periodu uvećala upotreba onog: „Ćuti, biće bolje“? I da li se iko ikad zapitao, kako se oseća onaj kome je takva „mudrost“ upućena, kad mu se kaže da treba da ćuti, da bude nevidljiv, i tako do nekog nepostojećeg trenutka? Ili bi mnogo korisnije bilo kad bismo sada, u ovom trenutku, jedni drugima manifestovali i rekli jedno istinito: Volim te.
Milica Cincar-Popović
Milica Cincar-Popović je majstor stila, što nije neobično jer dolazi iz porodice više generacija tvoraca pisane reči. Odrasla u ogromnoj porodičnoj biblioteci, svoje kniževno znanje počela je da stiče već u ranom detinjstvu. Danas ga prenosi dalje, zajedno sa Tamarom Lujak, polaznicima književne radionice „Reč i glas“.Uz brojne predgovore i eseje o književnosti, hermetizmu i radu na sebi (Self-development), objavila zbirku priča „Mač savršenog viteza“ i romane „Mala knjiga o početku“ i „Kako ugristi vampira“.
Dodaj komentar