FEJSBUK I GRAD

FEJSBUK I GRAD: Fejsbuk je dobar za čovečanstvo

MediaSfera

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Marija Ćalić

 

 

Večeras mi je Fejsbuk poslao anketu. Na izjavu: „Fejsbuk je dobar za čovečanstvo“, trebalo je da označim da li se a) slažem u potpunosti; b) uglavnom slažem; c) delimično slažem; d) delimično ne slažem; e) uglavnom ne slažem; f) nimalo ne slažem. Obeležila sam prvi odgovor. Slažem se u potpunosti, a objasniću i zašto.




Pre nešto više od deset godina, jedan prijatelj me je obavestio o međunarodnom umetničkom projektu koji je bio  u toku, a realizovao se preko ove društvene mreže koja je osnovana 2004. godine, ali je tek tokom 2008/9. počela da se širi kao požar među svim uzrastima i socijalnim grupama. Učešće u tom projektu je bilo razlog zbog koga sam otvorila profil. Ideja mi se dopala na prvi pogled. Napravila sam blog na kome su se nalazili književni radovi na temu projekta, kako moji, tako i od svetskih umetnika koje sam odabrala. Ostvarenja svih učesnika su postavljena na internetu, a svečano otvaranje u virtuelnoj galeriji realizovano je preko Fejsbuka, preko koga smo i komunicirali među sobom.  Na otvaranju su umetnici iz celog sveta primali posetioce iz celog sveta, razgovarali među sobom. Na postavljena pitanja sam odgovarala uglavnom na engleskom, ponekad i na drugim jezicima na kojima se sporazumevam, a da sam znala još koji, nema sumnje da bih ga upotrebila. To je bio najsvečaniji događaj na kome sam ikada bila, i to kao učesnik! Ispred svog kompjutera, sa čašom „proseka“ u levoj ruci i mišem u desnoj. Ne sećam se šta sam imala na sebi (nismo uključivali kamere). Bila sam, jednostavno, radosna. Srce mi je poigravalo od sreće zajedno s mehurićima u mojoj čaši.

 

Da ne bude zabune – bivala sam ja i to neretko gost na raznoraznim feštama i prestižnim mestima koja zahtevaju određenu vrstu i ponašanja i garderobe. To bi me uvek jako zamorilo; osećala bih da sam upakovana u lutku iz koje mi samo oči vire, baš kao i svi ostali prisutni. Neučešće na takvim skupovima jedan je od benefita koje su mi donela invalidska kolica. Svaki fizički hendikep komplikuje život i donosi mnogo nevolja ali i neke koristi, a za mene, ovo je jedna od njih. Dakle, možete da pretpostavite koliko radosti stvaraocu donosi mogućnost da predstavi svoj rad celom svetu i koliko je još ta radost uvećana ako taj stvaralac ne voli šminku, a peglu drži u podrumskoj ostavi. Fejsbuk mi se tako, u prvom kontaktu, predstavio kao komunikaciono sredstvo koje prevazilazi prostorne granice u trenu (a Blizanci vole brzinu) i istovremeno kao jedino komunikaciono sredstvo koje ne umanjuje kvalitet poruke koju iznosim i ako je ne propratim urednom frizurom i dizajniranim cipelama.

 

Nikada posle nisam nisam imala priliku da učestvujem u nečem sličnom, ali taj jedan projekat je bio dovoljan da steknem mnoga nova poznanstva i proširim krug prijatelja i saradnika – onih, sa kojima redovno razmenjujem informacije, tako da mi je Berlin ponekad bliži od Karaburme.

 

Oko dve godine kasnije, još uvek sam zahvaljujući tom projektu sticala nova poznanstva i neprestano širila interesovanja, kad me je povreda privremeno vezala za krevet. Skoro mesec dana nisam mogla da stanem na nogu. Verovatno bih se ubila od dosade, da nisam mogla da pratim onlajn vesti iz celog sveta. Šta li rade ljudi koji nisu bilingvalni, pitala sam se. Jer, sporazumevati se na nekom jeziku, čak i koristiti ga u poslu – to je jedno; ali, da bi čovek mogao da uživa čitajući ili slušajući neki tekst, potrebno je da mu taj jezik bude blizak kao maternji. Zato sam odlučila da ono što me među vestima iz celog sveta u jednom danu najviše obraduje, prevedem na srpski i objavim, tako da bude dostupno svima. Otvorila sam nov Fejsbuk nalog sa korisničkim imenom „Lepa Strana Sveta“ i na njemu počela da objavljujem svoj dnevni izbor. U skladu sa imenom naloga, tu nije bilo mesta ni za tragedije ni za ljudske bedastoće pa ma kako aktuelne bile, već samo za ono što ovaj svet čini lepšim, od umetničkih preko naučnih pa do sportskih novina. Bilo je veoma važno da nalog bude anoniman, jer nisam želela da bilo koga privuče ili odbije moja ličnost, već da napravimo zajednicu lepog, u ljubavi prema lepom. Zato nisam stavljala svoje fotografije, nisam odgovarala na poruke poslate u sanduče. Ničeg ličnog, privatnog na tom nalogu nije bilo. Eksperiment je uspeo. U početku sporo, a zatim sve brže, broj prijatelja širio – broj ljudi koji su mi se pridruživali isključivo zato što su im se dopadale lepe vesti iz sveta, jer drugog razloga nije bilo.

 

Pre nekoliko godina, Fejsbuk je shvatio da „Lepa Strana Sveta“ nije lično ime pa sam, ako želim da nalog ostane privatni, morala da ga potpišem svojim pravim imenom, što sam i učinila. Ionako sam već bila umorna od svakodnevnog ažuriranja, bilo je došlo vreme za promenu. Ali, to je i dalje mesto na kome se može videti samo ono što smatram lepim.

 

A onda sam shvatila da mnogi među profilima koje najčešće pratim pripadaju ljudima koje uopšte ne poznajem. Iako živimo na različitim delovima globusa, različitih nacionalnoti, družimo se svakodnevno i jedni druge obogaćujemo. Ujutru, pre nego što pregledam vesti u domaćim i stranim medijima  koje pratim, prvo pogledam izbor koji mi daju moji prijatelji na Fejsbuku. Zato, ne mislim već znam, da Fejsbuk jeste dobar za čovečanstvo – širi vidike i briše prostorne granice. Onima koji to žele, naravno. Svaka roba ima svoga kupca, a Fejsbuk svakom svom korisniku nudi ono što on najčešće otvara.  Ima ljudi koji misle da su važni i veliki ako svemu nalaze manu; ima onih koji se osećaju srećno ako su deo male i ekskluzivne grupe; a ja, ja sam ja ako sam deo čovečanstva, šarenog čovečaanstva u kome ima i dobrog i lošeg, ali u kome i ja imam pravo izbora.

 

 

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE

 


 

Milica Cincar-Popović

 

Milica Cincar-Popović je majstor stila, što nije neobično jer dolazi iz porodice više generacija tvoraca pisane reči. Odrasla u ogromnoj porodičnoj biblioteci, svoje kniževno znanje počela je da stiče već u ranom detinjstvu. Danas ga prenosi dalje, zajedno sa Tamarom Lujak, polaznicima književne radionice „Reč i glas“.Uz brojne predgovore i eseje o književnosti, hermetizmu i radu na sebi (Self-development), objavila zbirku priča „Mač savršenog viteza“ i romane „Mala knjiga o početku“ i „Kako ugristi vampira“.

 

 

 

Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije