REČ BEZ ZIDA: Iz kontejnera

MediaSfera

 

Piše: Ljiljana Šarac

Foto: Privatna arhiva

 

 

Ne kuva svaka domaćica jelo da bi ono bilo ocenjeno i ovenčano kulinarskom zvezdicom, ali će je usrećiti pohvala ukućana da je ukusno i slasno.




Ne glumi glumac svaku ulogu očekujući Oskara, Srebrnog medveda ili Sterijinu nagradu, ali će pitati prijatelje, kolege, poznanike, kako im se čini njegovo ostvarenje…

 

Ne piše svaki pisac roman očekujući Ninovu nagradu, jer je svestan da je stvaralaca mnogo, a nagrada se dodeljuje jedanput godišnje, ali će pitati čitaoce: – Kako vam se čini? i – Da li vam se dopada?, jer je u prirodi umetnika da radi najbolje kako u tom trenutku ume, može i zna.

 

I dokle god makar i jedan jedini čovek uživa u delu nečijeg duha ili njegovih ruku, stvaralac ima razloga da bude ponosan i zadovoljan.

 

U Kulturnom dnevniku RTS-a gost je bio član žirija Ninove nagrade. On je izjavio da je od dvesta jednog pristiglog romana na konkurs u širi izbor ušao trideset i jedan, a da preostalih sto sedamdeset može da se baci u smeće.

 

Prošlo je desetak dana od tada. Čekala sam da se bilo ko oglasi povodom takve kvalifikacije, ali zvaničnih javnih reakcija nije bilo.

 

Ne ulazim uopšte u kriterijume izbora, niti imena i naslove onih koji su ušli u taj izbor od trideset i jednog, već govorim o nedopustivoj terminologiji koja je korišćena!

 

 

Ko uzima za pravo da umetnika poništi, ponizi, uvredi, tvrdeći da je njegovo delo za smeće?

Ko je toliko veliki i bitan da i jednu jedinu knjigu baci u kontejner?

Koga on predstavlja?

Sebe ili žiri čiji je član?

 

Da li bi mu Nacionalna televizija dala toliko prostora da u svoje ime vređa sto sedamdeset srpskih umetnika, ili on to čini zaogrnut plaštom najprestižnije nagrade ne samo u Srbiji, nego i u regionu?

 

Zašto reprizirati takvu emisiju i dozvoliti da isti ljudi i njihova dela budu dva puta popljuvani?!

 

Ako među tih sto sedamdeset romana ima makar jedan kvalitetan, dobar, umetnički vredan, ,,koji nije za smeće’’, (a zdrav razum, logika i imena stvaralaca koji su ostali ispod crte mi govori da sigurno postoji, među kojima su recimo: Aleksandar Gatalica, Siniša Kovačević, Nenad Novak Stefanović, Sanja Vukosavljević, Vuk Drašković, Ivan Ivanji, Vanja Bulić… ), nedopustivo je bilo izreći tako pogrdan sud!

 

 

Da li posle svakog šamara treba okrenuti i drugi obraz? I zašto?

 

Gde su tolika udruženja pisaca u zemlji Srbiji da kažu: – Halo, gospodine, prikoči! Malo si se zaigrao! I peterao! U ime svojih članova ulažemo protest protiv omalovažavanja dela i njihovih stvaralaca!

 

Zašto nisu tražili javno izvinjenje?

Zašto svih sto sedamdeset pisaca nije stavilo svoj potpis i uputilo ga medijima, istim tim nemim udruženjima, i Ninu i njegovom žiriju?!

Zašto sami vidamo svoje rane zatečeni, zbunjeni, uvređeni, povređeni, javno poniženi?!

 

Mene je mnogo mojih kolega pisaca zvalo i pitalo jesam li čula, jesam li gledala?

Nemam ništa protiv onoga ko je sve to izrekao, ali imam protiv onoga što je izrečeno!

To nije lepo. To nije kulturno. To nije istinito. To intelektualci ne treba da rade na taj način!

 

Ko nije u stanju da nađe blaži, prigodniji izraz, ne treba javno ni da istupa! Moglo je da se kaže da preostala dela ne zadovoljavaju zadate kriterijume, da su ispod očekivanog nivoa, da… ali upotrebiti reč SMEĆE je nedopustivo.

 

 

Jedan divan poznati autor mi je rekao da pišući kolumne treba da prestanem da razmišljam kao profesor, ali ja to ne želim.

 

Jer da nisam savesni pedagog koji mlade uči samopoštovanju, možda bih dozvolila sebi da skidam pomije i sa svog romana i sa svoje glave. Ovako ne mogu. I neću!

 

Jer čemu bih onda mogla da naučim našu decu, ako sama trpim surovo poniženje?

 

Zato, poštovani pisci, upotrebite svoja pera kada je to najpotrebnije i radite ono što najbolje znate, upotrebite reči u svoju odbranu!

 

Ja ovom kolumnom jesam!

 

I osećaj je divan!

 

Ljiljanu Šarac možete pratiti na:

https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/

Instagram: #saracljiljana_pisac

 


 

Lijiljana Šarac

Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.