Gojko Božović: Poezija kao potreba savremenog čoveka

MediaSfera

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

„Poezija je jedan od neuporedivih načina da postavljamo pitanja i, potom, tragamo za odgovorima koji će, makar za trenutak, obasjati naš svet kako to čini humor u Kočićevim pričama. Mnogo toga što prepoznamo, naslutimo ili izgovorimo u poeziji ne možemo ni izgovoriti ni otkriti ni u jednom drugom žanru, mediju ili socijalnom izboru modernih vremena“, rekao je pesnik, esejista i glavni urednik Arhipelaga  Gojko Božović, u svojoj besedi na uručenju nagrada „Kočićevo pero“ i „Kočićeva knjiga“ za knjigu pesama „Mapa“.

Prvu zbirku poezije objavio je još kao devetnaestogodišnjak 1991. O poziji, njenom značaju za savremenog čoveka govori za MediaSferu i otkriva zašto je jedan od retkih izdavačka koji kontinuirano objavljuje pesnike.

– Poezija je potrebna savremenom čoveku iz istih razloga zbog kojih je bila potrebna oduvek. Poezija je stara antropološka potreba i jedno od najstarijih ljudskih umeća. Ne treba brinuti toliko za budućnost poezije koliko treba brinuti za budućnost u kojoj za poezijom ne bi bilo potrebe, niti bi bilo njenog pravog razumevanja. Potreba za poezijom jeste potreba za glasom, za drugim, za smislom, za preispitivanjem prvih i poslednjih pitanja. Prvih pitanja zato što ona neprestano iznova potvrđuju svoju važnost i aktuelnost. Poslednjih pitanja zato što njima stremimo makar ih često i izbegavali, jer nemamo uvek snage da se suočimo s njihovim licem. Poezija je taj sabrani glas koji u buci svakodnevice razdvaja večno i prolazno, važno i nametljivo, presudno i propadljivo, objašnjava.

 Šta za Vas znači nagrada koja nosi ime Petra Kočića?

– Petar Kočić je imao nesrećnu i uzbudljivu sudbinu. Čitav njegov život je borba sa silama nemerljivim u ličnom životu i porodičnom okolnostima, u književnosti i u političkoj javnosti. Kao da osim borbe za sami opstanak ničeg drugog u njegovom životu nije ni bilo. Kočićev primer govori i danas ono što je oduvek govorio. Pisac u uređenom društvu i u redovnim istorijskim okolnostima može da oblikuje samo svoje delo. Ali u neuređenom društvu i u dramatičnim okolnostima lične i istorijske egzistencije pisac mora sa jednakom snagom da oblikuje i vlastitu biografiju. Nagrada koja nosi ime Petra Kočića skrenula je pažnju na moju knjigu pesama Mapa i nadam se da je obradovala njene dosadašnje i možda i neke njene nove čitaoce. U tome i jeste uloga nagrada.

Nagrađena knjiga Mapa propituje suštinu nekih fenomena današnjice.

– Pesme u knjizi Mapa pisao sam nešto više od pet godina. Pesme u ovoj knjizi čine celinu sa dve moje prethodne knjige pesama, sa Elementima i sa Obližnjim božanstvima. U ovoj pesničkoj trilogiji bavio sam se hronikom kao pesničkom formom govora kako o svakodnevici tako i o pitanjima „dugog trajanja“. Ali ključno pitanje u Mapi i u dvema knjigama koje joj prethode jeste prisustvo mitskog jezika i mišljenja u modernim iskustvima svakodnevice, kao i preispitivanje onih izraza savremenog iskustva za koje se može pretpostaviti da ne ostaju samo u horizontu današnjeg trenutka.

Ima li poezija danas onu jačinu, snagu i moć, kao nekada kada su pesme bile inspiracija mladim generacijama?

– Karakter jednog vremena može da se određuje i prema statusu poezije u tom vremenu. Poezija nije bila jednako važna u svim vremenima, mada u modernoj eposi nikada nije bila manje javno vidljiva nego što je to danas. Ona danas svakako nema uticaj koji je imala pre samo nekoliko decenija, kada je bila kraljica svih književnih i kulturnih disciplina. To ne govori ništa o vrednosti poezije koja danas nastaje, ali govori mnogo o kulturnom i socijalnom kontekstu savremene poezije.

Duh modernih vremena je po mnogo čemu suprotan duhu moderne poezije. Duh modernih vremena u jednom važnom segmentu obeležavaju grozničava brzina, površnost i beskrajna zabava. To su sve odlike koje su potpuna suprotnost prirodi poezije. Ali u tome treba uočiti i paradoksalnu snagu poezije. Upravo zbog svoje današnje marginalizacije, poezija, za razliku od mnogih drugih književnih i javnih žanrova, ne mora da pravi nikakve kompromise sa trendovima ili sa bilo kojim tokovima moći. Otuda ona može da bude inovativna, podsticajna i subverzivna. Danas je najteže biti slobodan i nezavistan, a poezija je forma koja nam to u najvećoj mogućoj meri omogućava.

Šta želite da poručite čitaocima vaših pesama?

– Čitajte pesme. Osluškujte glasove. Nikako samo jednu pesmu. Nikako samo jedan glas. Svaka dobra pesma je najmanje jedno otvoreno pitanje. Pitanja su nam često potrebnija od odgovora. A pesma je način da razumemo sebe, da razumemo svoj svet i da dovedemo u pitanje svaku veliku priču kako bismo bili u stanju da izgovorimo svoju priču, da čujemo sopstveni glas u mnoštvu glasova stvarnog sveta.

 Sećate li se svoje prve objavljene pesme?

– U šestom razredu osnovne škole objavio sam prvu pesmu u Dečjim novinama iz Gornjeg Milanovca. Više se ne sećam same pesme, niti o čemu je ona govorila, ali se sećam uzbuđenja sa kojim sam dočekao izlazak te pesme. I uopšte strasti s kojom sam čitao knjige. Mislim da me je to uzbuđenje trajno vezalo za medije, a ta strast me je vezala za knjige. Tada su Dečje novine bile veliki izdavač knjiga i štampe za decu i mlade. Uvek sam mislio da je njihov nestanak jedan od najgorih događaja u srpskom izdavaštvu poslednjih decenija. Objavio sam dosta pesama u tinejdžerskim i potom omladinskim listovima i časopisima. I, eto, kako tada, tako i danas.

Kako vidite Arhipelagovih jedanaest godina?

– Jedanaest Arhipelagovih godina vidim kao uzbudljivo vreme u kome smo uradili mnogo posla, objavili mnogo knjiga, stekli podršku velikog broja čitalaca, predstavili jedan pogled na književnost i na izdavaštvo. Radili smo u okolnostima krize, ekonomske, društvene, političke, globalne, uza sve to, i krize ukusa, ali nismo želeli da se solidarišemo s krizama već da svoj posao radimo najbolje što umemo. Bilo bi nam lakše u boljim vremenima, ali druga vremena nemamo ni mi ni naši čitaoci. Od najveće je važnosti što je naš koncept vrhunske književnosti podržan od strane čitalaca, a mi pri tome nismo pravili kompromise, niti udovoljavali zahtevima trendova.

Nekoliko stvari vidim kao ključne u ovih naših jedanaest godina. To je objavljivanje dela Danila Kiša, naš izbor iz savremene srpske književnosti, objavljivanje edicije 100 slovenskih romana, pokretanje Beogradskog festivala evropske književnosti, kao i srpska izdanja knjiga i nesvakidašnji susreti sa čitaocima nekih od vodećih svetskih pisaca kao što su David Grosman, Klaudio Magris, Čarls Simić, Adam Zagajevski ili Havijer Serkas.

Vi ste jedan od retkih izdavača koji ima stalnu ediciju poezije.

– Ne bih video smisao svog posla kada ne bih objavljivao pesničke knjige u Arhipelagu. Ne samo zato što sam ja pesnik, ali svakako i zato. Poeziju čitam, poeziju pišem, o poeziji pišem preko dvadeset pet godina, priredio sam dve antologije srpske poezije. Ne bi bilo prirodno da iza poezije ne stanem i kao izdavač, naprotiv, delovalo bi kao da samo delimično stojim na strani poezije. Ekonomski nije racionalno objavljivati pesničke knjige: to nam pokazuju izveštaji o prodaji iz knjižara, kao i drugi odgovori sa tržišta knjiga. Ali to nije jedini razlog zbog kojeg se knjige objavljuju. Za izdavačku scenu, a pogotovu za savremenu književnost i kulturu od izrazitog je značaja da poezija bude javno vidljiva i da postoji prostor u kome ona jeste dostupna čitaocima.

Arhipelag nastoji da očuva taj prostor i da učini koliko može da se taj prostor ne smanjuje. Poezija je vitalno važan žanr književnosti i kulture. Mnogi uvidi do kojih možemo doći samo posredstvom poezije, mnoga jezička otkrića, mnogi poetički prodori ostali bi nemogući bez poezije koja nastaje u savremenom trenutku i bez mogućnosti da savremena poezija ostane deo književne i kulturne scene. Za tako nešto svako treba da učini koliko može. Najmanje toliko.

Šta je danas posao izdavača? Kako vidite svoju izdavačku misiju?

– Izdavaštvo je jedan od poslova koji se najviše i najbrže menjaju. Samo u poslednjih tridesetak godina promenio se način na koji se pišu knjige, promenio se način na koji se knjige pripremaju i štampaju, promenili su se načini na koji knjige dolaze do čitalaca. Neki od tih načina promenili su se u međuvremenu više puta. I nema sumnje da nas mnoge promene tek čekaju. Samim tim menja se i uloga izdavača. Ono što je nekada bio čitav posao izdavača – da prepozna i objavi dobru knjigu – sada je najviše trideset posto izdavačkog posla. Neki od glavnih izazova počinju kada je knjiga objavljena: za svaku knjigu potrebno je stvoriti javni prostor i vidljivost. Bez toga nema ni čitalaca. Ali ako se menja posao izdavača, vrednosti se ne menjaju, niti se menja suština misije.

Izdavaštvo je lep i uzbudljiv posao zato što u njemu možete da sopstveni ukus podelite sa drugima, zato što sopstvena uverenja neprestano proveravate u susretu sa čitaocima, zato što, uprkos tome što je to sve ređi izdavački izbor, možete da povežete kriterijume visoke kulture i okolnosti realno postojećeg tržišta. Zastupam autorski koncept izdavaštva i verujem da je izdavač najpre odgovoran prema svojim čitaocima, a tek potom prema svojim ekonomskim interesima.

Kako vam izgleda izdavačka scena u Srbiji?

– Ima mnogo knjiga i ima mnogo izdavača. Ima ozbiljnih uredničkih zamisli i ima prilagođavanja trendovima. Ima entuzijazma i ima inercije. Ima dobre organizacije i ima otpora novim medijima. Ima prilične nepreglednosti. Ima začuđujuće vitalnosti, uprkos svemu. Drago mi je da ima i novih i zanimljivo osmišljenih izdavača.

Kako objašnjavate svoju izjavu da „društvo koje nema potrebu za kritikom nalazi se u dubokoj krizi?“

– Kritika je nužan uslov razvoja, slobode i kritičke samosvesti jednog društva. Populistička epoha, čiji smo svedoci i savremenici, potiskuje kritičko mišljenje kao strano i neprijateljsko. Populizam je nemoguć bez jednodušnosti u javnom mišljenju, bez nekritičkog prihvatanja zvanične verzije stvarnosti i slepog obožavanja nepogrešivog vođe. Ali tamo gde svi misle isto, misli, zapravo, samo jedan, a to onda nije istinsko mišljenje nego masovna manipulacija i autokratska uprava. Društvo mora da pronađe snagu da obnovi kritičko mišljenje i javni dijalog kako bi obnovilo političke slobode, smenjivost vlasti i ideju odgovornosti u javnim poslovima.

Bes

Bes se valja ulicama.

Lako zauzima nebranjene obale reka.

Plavi gradske četvrti redom,

Od siromašnih ka još siromašnijim,

Sve do najbogatijih gradskih mesta,

Prelazi preko brežuljaka

Na kojima se nekada utvrdio grad.

Nema više praznih mesta.

Ni u polju ispod gradskih zidova,

Ni u glavnom gradskom parku

U kome ljudi trče bez razloga,

U kome razlozi čekaju svoje ljude,

I pri tome se umnožavaju i uzimaju

Jednu po jednu tačku otpora,

Jedan po jedan kutak sabranosti.

(Iz knjige Mapa, „Povelja“, Kraljevo, 2017)