FEJSBUK I GRAD: Odin, Ipolit Rimski i Čarls Dikens, ili: Da li je Marlijeva Avet Božićni Duh?

FEJSBUK I GRAD: Odin, Ipolit Rimski i Čarls Dikens, ili: Da li je Marlijeva Avet Božićni Duh?

MediaSfera

 

Piše: Milica Cincar-Popović

 

 

 

 Ako ćitate ovaj tekst u nedelju, 6. januara, treba da znate da ste noćas preživeli pomračenje Sunca, koje se desilo između 2 i 3 ujutru. Niste mogli da ga vidite, jer je kod nas u to vreme noć, ali ako ste tokom jučerašnjeg dana bili slabi, umorni, više pospani nego budni, a takvi ste i danas, sad znate razlog. Ove godine nas i nebo priprema za Božić. Za Badnji dan je čak i priroda tiha, da bi za Božić slavila rođenje svetla.




Zapravo, nije sigurno zašto ovaj praznik slavimo baš u ovo vreme. U Bibliji o rođenju Isusa govore Matej i Luka, ali nijedan ne kaže kad se događaj odigrao, čak ni u koje doba godine. Matej pominje trojicu mudraca koji su ugledali čudesnu zvezdu koja će kasnije dobiti ime Vitlejemska Zvezda, koja je najavila rođenje Mesije, ali koja je to zvezda bila, ili možda kometa, ne zna se. Pretpostavlja se da je Božić datirao Ipolit Rimski početkom 3. veka, tako što je na osnovu Marijine posete Ani, majci Jovana Krstitelja, odredio okvirno datum Marijinog začeća. Uz to, kad bi čudesna zvezda mogla biti najprimetnija i najsjajnija, ako ne u najdužoj noći – na zimski solisticij?

 

Osim toga, ljudi su već bili navikli da praznuju dane nakon zimskog solisticija. Svaka kultura na svoj način, uz veselje i gozbu dočekuje novo Sunce, izvor života. Dobiju pri tom i milost svog zaštitnika, na primer Odina, koji na svom konju sa osam nogu jaše tako brzo, kao da leti. Neki čak misle da to i nije konj, već irvas, ili elk. A zar ne bi bilo zgodnije, umesto tog jednog osmonogog, imati čitavu zapregu četvoronogih, ali letećih? Njih ne mora da kroti moćni Odin, dovoljan je i živahni dekica koji deci stavlja poklone u čarape koje vise na kaminu, baš kao što je jednom i sv. Nikola ubacio osirotelom ocu zlatnike kroz dimnjak, a oni upali pravo u čarape. Dekica najčešće nosi crveno odelo, mada ponegde ide i obučen u zeleno, što je ionako mnogim ljudima svejedno, jer je nerazlikovanje, tj. brkanje crvene i zelene boje najčešći vid slepila za boje kod ljudi.

 

Kako civilizacija odmiče i čovek ima sve više vremena za nerad, pogotovu kada je dan kratak a temperature niske, tako se i praznici umnožavaju, pa sad uz Božić proslavimo i Novu godinu, a mi Srbi uz to imamo i sve one „dodatne“ praznike koji pomažu da se smisao Božića bolje shvati i obeleži: Detinjce, Materice, Očeve (Oce) i, naravno, Badnje veče.

 

Ljudi k’o ljudi, lako preteraju kad slave, pa se smisao proslave očas posla zaboravi. Čarls Dikens je zato u Božićnoj priči svom junaku Skrudžu (a Skrudž znači tvrdica, cicija), poslao avet njegovog preminulog poslovnog partnera Marlija, da ga nauči božićnoj humanosti, što ovaj i uspeva uz pomoć tri pomagača: duhova prethodnog, sadašnjeg i budućeg Božića. Dikens je imao veoma važan razlog da napiše Božićnu priču. Upravo u to vreme, u Britaniji se revidirala božićna tradicija; preispitivali su se stari običaji, kao što su božićne pesme i pričice, ali i noviji, kao što je kićenje jelke. Tako je Dikens i to ne namerno, doprineo da se uvede još jedan običaj: pečena ćurka za božićnu večeru. Zapravo, još od vremena Henrija VIII kome je ćureće pečenje bilo omiljeno jelo, na engleskoj trpezi je sve češće (i ekonomičnije) umesto veprova, fazana i pataka mogla da se nađe pečena ćurka, ali otkako ju je stari Skrudž doneo svom nećaku da bi zajedno proslavili Božić, postala je obaveza na proslavi ovog praznika, must-have. Danas čak neke opštine anglosaksonskog sveta dele siromasima zaleđene, za pečenje pripremljene ćurke, kako bi mogli da proslave Božić u skladu sa svojom tradicijom. Onako, kako nalaže duh Božića – termin koji nam je došao, eto iz britanske kulture, baš kao i oni „leptirići u stomaku“.

 

Usvojili smo mi ovaj termin, božićni duh, ali malo smo mu promenili značenje. Kod nas to nije entitet koji se zove Duh Božića i nalaže (jednodevni) altruizam i dobročinstvo (prema svima, osim prema ćurkama). Božićni duh je princip, iskazan time što se rođenje Boga na Zemlji, onoga koji donosi spas i vladavinu pravde, slavi u porodici i kroz negu porodične ljubavi, koja se manifestovala kroz 3 prethodna, „pripremna“ praznika: detinjce, materice i očeve. Ove, 2019. godine, Oci (Očevi) padaju na Badnji dan. Eto, može i to. A što ne bi moglo, kad je Božić proslava ne čovekovih zakona, već Zakona Univerzuma?

 

Zato, nisu bitni datumi, jer datum je onaj koji čovek odredi. Ispravan ni ne postoji. Bitan je smisao. Ko slavi Božji zakon u Prirodi, u čoveku, i ko se tom Zakonu priklanja svakodnevno, neka ga praznuje kad god mu njegva tradicija nalaže, ja ću mu se pridružiti. A ja ga proslavljam 7. januara, jer mi tako poklanja moja tradicija.

 

 

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE


 

Milica Cincar-Popović

 

Milica Cincar-Popović je majstor stila, što nije neobično jer dolazi iz porodice više generacija tvoraca pisane reči. Odrasla u ogromnoj porodičnoj biblioteci, svoje kniževno znanje počela je da stiče već u ranom detinjstvu. Danas ga prenosi dalje, zajedno sa Tamarom Lujak, polaznicima književne radionice „Reč i glas“.Uz brojne predgovore i eseje o književnosti, hermetizmu i radu na sebi (Self-development), objavila zbirku priča „Mač savršenog viteza“ i romane „Mala knjiga o početku“ i „Kako ugristi vampira“.