Duhovnost

Božićna poslanica Srpske Pravoslavne Crkve

MediaSfera

 

Srpska Pravoslavna Crkva svojoj duhovnoj deci o BOŽIĆU 2018. godine

 

IRINEJ

po milosti Božjoj

Pravoslavni Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srpski, sa svim Arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve – sveštenstvu, monaštvu i svim sinovima i kćerima naše svete Crkve: blagodat, milost i mir od Boga Oca, i Gospoda našega Isusa Hrista, i Duha Svetoga, uz radosni božićni pozdrav:

 

MIR BOŽJI – HRISTOS SE RODI!

I Logos postade telo i nastani se među nama,
i videsmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnog od Oca,
pun blagodati i istine (Jn 1, 14).

 

Rečima Logos postade telo izražava sveti apostol, jevanđelist i lјublјeni učenik Hristov Jovan veliku tajnu naše hrišćanske pobožnosti. Onaj Koji „beše u početku”, tojest od iskoni, kroz Koga sve postade, i bez Koga ništa ne postade što je postalo, Onaj Koji je Život (Jn 1, 1-3), Logos, Slovo, Reč Božja, postade telo kada nastupi punoća vremena (Gal 4, 4), kako bi svim lјudima uručio dar usinovlјenja i sve ih priveo i uzveo Svom i našem Ocu nebeskom radi spasenja i večnog života (2 Kor 6, 18).

 

Rođenje Gospoda našega Isusa Hrista je događaj koji lјudsku istoriju deli na dva dela, na ono što se dešavalo pre Nјegovog Rođenja, a što razumemo kao pripremu lјudi za Mesijin dolazak, i na vreme posle Nјegovog Rođenja, u kome i mi živimo. Čak i oni koji iz najrazličitijih razloga ne žele da pomenu Hristovo ime i govore o „staroj“ i „novoj“ eri, zapravo na vrlo dobar način tumače ono što Crkva Hristova već dve hilјade godina blagovesti: da je pre Hrista sve bilo staro, a sa Hristom je sve novo, i čovek, i njegov život, i celokupna istorija (Otk 21, 5).

 

Rođenje Sina Božjeg je za hrišćane centralni, klјučni, najvažniji događaj svetske istorije i njegov smisao u apsolutnoj meri utemelјuje hrišćanski način života i hrišćanski pogled na svet. Na ove temelјe danas, kada ste sabrani u svetim hramovima, želimo da vas podsetimo, draga naša duhovna deco. Isticanje jevanđelskih temelјa pravoslavne vere nikada nije suvišno jer smo svi skloni da, gotovo neprimetno, u veru unosimo sopstvene stavove. Naročito lako se to dešava sa sudovima i stavovima sveta i vremena u kome živimo i vrlo često njima prosuđujemo Jevanđelјe i njima tumačimo događaje iz istorije spasenja. A za hrišćane je jedino suprotan postupak ispravan. Jevanđelјe, smisao događaja iz istorije spasenja i evharistijsko iskustvo života u Crkvi temelјe našu veru i sude svetu i svakoj istorijskoj i civilizacijskoj epohi. Počnimo najpre sa blagodarenjem.

 

Ko ne želi ili nije sposoban da blagodari, verovatno ne može ništa od hrišćanske vere da dokuči (1 Sol 5, 8; Flp 4, 6). Ako smo neblagodarni, smatramo da nikome ništa nismo dužni i da nam sve pripada po našim sopstvenim zaslugama. U tom slučaju ne dugujemo ništa svojim roditelјima i precima, društvu u kome živimo, bližnjima sa kojima živimo, a ponajmanje smo dužni Bogu. Tako se manifestuje životni etos krajnje samoživosti koji prepoznajemo i u vremenu u kome živimo. A itekako smo dužni i precima, i roditelјima, i društvu čiji smo deo, a posebno Bogu. „Jer Bog tako zavole svet da je Sina svoga jedinorodnog dao da niko ko veruje u njega ne propadne nego da svako ima život večni“ (Jn 3, 16). Otac nam Svoga Sina dade, ne kao platu i nagradu za naš trud već kao nezasluženi dar Nјegove lјubavi, jer „tako zavole svet“.

 

Nezaslužena plata se samo i isklјučivo sa krajnjom blagodarnošću može primiti zato što je ona, prosto, dar. A poklanja se onima koji sa lјubavlјu danas pristupaju malom i „nemoćnom“ novorođenom detetu Hristu, jer se detetu i ne može drugačije pristupiti osim sa lјubavlјu. Dete samo reči lјubavi razume, baš kao što i Bog samo jezik lјubavi govori i razume. A dar je potvrda i znak lјubavi. Bog Otac nam danas daruje Svoga Sina, a mi sa lјubavlјu u blagodarnosti taj dar primamo. I tek na osnovu ovog temelјnog stava našeg hrišćanskog postojanja možemo dalјe da govorimo o još nekim aspektima današnjeg Praznika.

 

Sin Božji prima lјudsku prirodu i u vitlejemskoj pećini se rađa i polaže u jasle ne prestajući da biva Bog, a postajući potpuni čovek, Bogočovek. I ovo je najveća tajna naše pobožnosti da Bog može biti prisutan u čoveku (1 Tim 3, 16). Od Duha Svetog i Marije Djeve rađa se istiniti Bog i istiniti čovek, Bogočovek Isus Hristos. Od tog davnog vitlejemskog događaja sve je u čovekovom životu novo, isto tako kao što je i ovo bio nov i jedinstven događaj u istoriji (2 Kor 5, 17). Bog se neraskidivo sjedinjuje sa čovekom i ko god se u krštenju i miropomazanju rodi od Duha Svetog sin je Očev, istina ne po prirodi kao Hristos već po blagodati i usinovlјenju (Gal 3, 26). Rađa se novi čovek od Duha Svetoga, za spasenje i večni život. I tako, Sâm Bog kroz Ovaploćenje, a zatim i naša vera, uzdiže čoveka, i to svakog čoveka, na najveće moguće dostojanstvo – da bude projava Božje prisutnosti u svetu.

 

„Videh lice tvoje kao da videh lice Božje“ (1 Moj 33, 10), govorio je praotac Jakov svome bratu Isavu. Ovo svedočanstvo bratske lјubavi u potpunosti je postalo moguće posle Ovaploćenja Sina Božjeg i ostavlјa najdublјe posledice na naš odnos prema drugim lјudima, znanim i neznanim, prijatelјima i neprijatelјima, prema svima koji uđu u naš život, kao i prema onima kojima mi uđemo u život – da samo preko njih i kroz izraženu lјubav prema njima vodi put ka Bogu. Podvigom da zavolimo bližnjeg mi projavlјujemo istinsku i pravu lјubav prema Bogu. Onaj ko kaže da voli Boga Koga ne vidi, a mrzi brata svoga kojega vidi, samo laže i sebe i Boga (1 Jn 4, 20). Svi mi, rođeni od Duha Svetog, poput Bogomladenca Hrista, kršteni i miropomazani, svi lјudi do dana današnjeg, naučeni od Duha Svetoga, Koji je Duh zajednice, ispovedamo da čovek jedino u zajednici lјubavi istinski živi kao čovek. I pozvani smo da takve veze gradimo u braku, porodici, širem društvu, a svakako i u Crkvi, koja je po svojoj prirodi zajednica lјubavi. Otuda je na početku pomenuta samoživost i samodovolјnost zapravo hula na Duha Svetog, bolest od koje se odmah treba lečiti čim se primete i najmanji znaci njenog postojanja.

 

Sa ovim mislima o blagodarnosti, zajednici i jedinstvu kao daru Duha Svetog najavlјujemo vam, draga naša duhovna deco, nastupajuću 2019. godinu u kojoj proslavlјamo veliki jubilej naše Crkve – osamsto godina od dobijanja autokefalije. Prema svedočenju Domentijana i Teodosija, koji „različitim rečima isto kažu“, posvećenje Svetog Save za prvog srpskog arhiepiskopa i dobijanje samostalnosti Srpske Pravoslavne Crkve zbili su se 1219. godine u Nikeji blagodareći lјubavi i razumevanju vizantijskog cara Teodora I Laskarisa i tadašnjeg carigradskog patrijarha Manojla I Haritopula Sarantena. Jasno je da se Sveti Sava prihvatio ovog podviga, dobijanja autokefalije iz brige za bližnje, prevazilazeći samoživost, u želјi da razjedinjene hrišćane srpske države zbliži i istinski sjedini u svetoj Liturgiji. Drugim rečima, činio je što je činio da našim precima, a i svima nama, pruži mogućnost da se istinski nađemo zajedno u Jevanđelјu Hristovom, u Crkvi Nјegovoj, u kojoj se svi narodi i svi lјudi kao deca Božja sjedinjuju da se pričeste životom Svete Trojice u jednoj, zajedničkoj Liturgiji kao u predokušaju Carstva nebeskog. Dobivši titulu „arhiepiskopa sve srpske i pomorske zemlјe“, Sveti Sava je svoju arhipastirsku službu započeo u Domu Spasovom, u manastiru Žiči, trudeći se da, po Domentijanovim rečima, „duše hristolјubive hrani dušekorisnim besedama i duhovnim rečima“. Ispunjen Hristom i svim duhovnim darovima, „potoke bogoslovlјa svima izlivaše“. U vreme svetog Arsenija Sremca, naslednika Svetog Save, sedište Srpske Crkve biće premešteno duboko u tadašnju unutrašnjost države, u Peć. Evo, iz Pećke Patrijaršije, već osam vekova, Srpska Crkva svedoči svetu blagu vest Jevanđelјa o novorođenom Bogomladencu Koji dolazi u svet da Svojim iskupitelјskim delom spase svet i čoveka.

 

Nebozemnu istinu da je prvo Gospod zavoleo nas, a da smo mi pozvani da na tu lјubav odgovorimo hrišćanskim životom, posvedočili su naši sveti preci, pokazavši nam da se u ovakvoj istoriji, u ovakvom svetu, bije bitka za Carstvo nebesko. Utvrdili su nas u veri da se podvigom ulazi u večni život i da, ukoliko na taj način priđemo životu, nema podvojenosti na Carstvo nebesko i carstvo zemalјsko, jer postoji samo jedna istorija, jedna tvorevina Božja, jedno Carstvo, jedna ikonomija Božjeg Promisla i našega spasenja. Drugim rečima, mi istoriju u kojoj živimo, carstvo zemalјsko, osvetlјavamo Carstvom nebeskim, tako da se istovremeno borimo za pravdu Božju i za Carstvo Božje, dok će nam se sve ostalo, po rečima Hristovim, dodati (Mt 6, 33; Lk 12, 31) u ovom svetu i u ovom vremenu.

 

Boreći se za pravdu Božju i za Carstvo Božje i osvetlјavajući carstvo zemalјsko Carstvom nebeskim, pozvani smo da posebnu brigu pokažemo prema našoj braći i sestrama na Kosovu i Metohiji. Svakodnevno slušamo o „napretku i razvoju lјudskog društva“ i o „posebnoj brizi za lјudska prava“. Međutim, dok mi, kao i narodi koji nas okružuju, imamo pravo na različite životne izbore, našoj braći na Kosovu i Metohiji oduzimaju čak i osnovno pravo na život dostojan čoveka. Zato smatramo da je jedan od bitnih preduslova  za rešenje problema na Kosovu i Metohiji izgradnja društva zasnovanog na vladavini prava, u kome lјudi različitog porekla mogu da žive u miru, uz punu zaštitu i poštovanje svačijeg verskog, kulturnog i narodnog  identiteta. Govoriti o trajnijem rešenju problema na Kosovu i Metohiji bez uvažavanja ovih preduslova značilo bi prihvatiti ratno i poratno etničko čišćenje i otimačinu kao svršen čin i odbaciti sve vrednosti na kojima, bar načelno, počiva hrišćanska Evropa, ali i čitav svet.

 

Mi tražimo poštovanje jednog od osnovnih hrišćanskih načela: „Sve što hoćete da čine vama lјudi činite i vi njima” (Mt 7, 12). Sve što zahtevamo za našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji spremni smo da pružimo i pružamo i svim narodima koji žive ili na Kosovu i Metohiji ili u drugim krajevima Republike Srbije. Ali ta sloboda za srpski narod i za sve druge nije moguća u samoproglašenoj lažnoj državi Kosovo! To najbolјe dokazuju događaji naših dana: varvarsko lišavanje srpskog naroda na Kosovu i u Metohiji namirnicâ, lekova i drugih stvari neophodnih za život uvođenjem već zloglasnih „taksi”, stalne pretnje, hapšenja i mnogo šta drugo, a najnovije je osnivanje takozvane kosovske vojske, u cilјu dalјeg zastrašivanja i konačnog izgona svih Srba, kako onih južno od Ibra tako i onih severno od te srpske reke. Ponovo ističemo da je za nas pitanje Kosova i Metohije, između ostalog, pitanje opstanka našeg naroda, sveštenstva, monaštva i, naročito, naših drevnih svetinja, bez kojih ne bismo bili ono što jesmo. Naše svetinje nisu samo kulturno-istorijski spomenici već imaju dublјi smisao postojanja, prvenstveno kao mesta liturgijskog sabiranja našeg naroda, i to ne samo onog sa Kosova i Metohije već i iz svih krajeva Srbije i sveta gde Srbi žive. U nadi da će nam radost novorođenog Bogomladenca pomoći da zajedno pronađemo put i iziđemo iz bespuća kome je uzrok greh (Rim 7, 20), pozdravlјamo našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji u njihovim naporima da opstanu i ostanu na zavetnoj srpskoj zemlјi, rečima koje Hristos upućuje Svojim sledbenicima kroz vekove: „Ne boj se, malo stado!“ (Lk 12, 32). „Jer sve što je rođeno od Boga pobeđuje svet; i ovo je pobeda koja pobedi svet – vera vaša“ (1 Jn 5, 4).

 

U isto vreme, ostajemo u nadi da će i krivce za težak položaj naših sunarodnika obasjati svetlost Rođenja Hristovog i da će i oni shvatiti dubinu greha koji čine, ne samo prema nama i našoj braći i sestrama već i prema sebi i svome potomstvu. Možda će se setiti reči premudrog Solomona: „Pravedne izbavlјa pravda njihova, a bezakonici se hvataju u svojoj zloći“ (PrS 11, 6).

 

Sa pastirskom brigom i odgovornošću pozivamo našu braću i sestre u Makedoniji koji su u raskolu da, u duhu Hristove lјubavi, shvate da je autokefalija isklјučivo crkvena institucija i da ona treba da doprinosi napretku i učvršćivanju jedinstva među pomesnim Pravoslavnim Crkvama. U tom smislu se Srpska Pravoslavna Crkva trudila i radila svih proteklih osam vekova. Ukoliko bi se, po logici ovoga sveta, autokefalija shvatala na drugačiji način, kao element državne suverenosti, nacionalne posebnosti ili odvajanja, onda ona ne doprinosi jedinstvu i izgrađivanju Crkve već podstiče samodovolјnost i samoživost, postaje i ona, paradoksalno, hula na Duha Svetoga.

 

Isti poziv upućujemo i onima koji govore o nekakvoj „Crnogorskoj Crkvi”, koji ostaju slepi kod očiju jer ne vide drevnu Mitropoliju crnogorsko-primorsku. Oni zaboravlјaju da spasenje nije uslovlјeno izjašnjavanjem ko je Srbin, a ko Crnogorac. Iskušenje je isto kao i u nama bliskoj i bratskoj Ukrajini, gde takođe ostrašćeni šovinisti-rusofobi, predvođeni korumpiranim političarima, uz „asistenciju“ unijatâ i, nažalost, uz nekanonsko saučesništvo Carigradske Patrijaršije, produbiše i proširiše postojeće raskole i ozbilјno ugroziše jedinstvo Pravoslavlјa u celini. Hristos nije došao da spase samo jevrejski narod, iako je taj narod bio izabran od Boga da sve narode pripremi za dolazak Mesije, već je došao kao Spasitelј svih naroda, ma kako se oni zvali (Rim 10, 12) i ma kako se u kom vremenu izjašnjavali.

 

Radost darovanog nam spasenja, poklona na kome svi treba da blagodarimo, zajedno možemo doživeti samo kroz međusobno praštanje i izmirenje. Imajući ovo u vidu, duboko žaleći i saosećajući sa srpskim i svim ostalim žrtvama nesrećnih ratova na prostoru Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije, molimo se novorođenom Bogomladencu, Darodavcu svakog mira, da se mir konačno useli u naša srca, da oprostimo jedni drugima jer je i Gospod oprostio nama sagrešenja naša (2 Kor 5, 18). Jedini način da se oslobodimo robovanja prošlosti i dnevno-političkim interesima jeste praštanje i pomirenje na koje pozivamo sve narode sa kojima smo nekada živeli u jednoj državi.

 

Posebno se obraćamo našoj duhovnoj deci u rasejanju, od Amerike do Azije, od Evrope do Australije, i pozivamo ih da prema svima uvek i na svakom mestu pokazuju lјubav  na delu. Budite milostivi, ne sudite i ne osuđujte, opraštajte, pomažite jedni drugima (Lk 6, 37-38) i uvek imajte na umu reči Hristove: „Neće svako ko mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko no ko tvori volјu Oca mojega koji je na nebesima“ (Mt 7, 21). Budite savesni i odgovorni građani zemalјa koje su vam pružile dom, molite se za gradove u kojima živite jer će u njihovom dobru i vama dobro biti (Jer 29, 7), ali nikada ne zaboravite svoju veru, jezik i otadžbinu, zemlјu vaših predaka, natoplјenu krvlјu mučenikâ.

 

Sve vas, deco naša duhovna, pozivamo na međusobno razumevanje, lјubav i praštanje. Čuvajmo se teških i neoprezno izgovorenih reči, imajući na umu da društveno okruženje u kome živimo stvaramo upravo rečima. Blage reči leče, gruba reč povređuje, a rane od reči često su grublјe i od fizičkih rana. Zbog toga nas premudri Solomon uči da su smrt i život u moći jezika (PrS 18, 21). Ukoliko vidimo da nam bližnji nanosi nepravdu, postupimo po jevanđelskom načelu, razgovarajmo sa njim čineći sve što je u našoj moći da dobijemo brata svoga (Mt 18, 15). Opraštajmo jedni drugima do sedamdeset puta sedam (Mt 18, 22), a u sudovima koje donosimo prema drugima rukovodimo se istinom koju treba da obrazlažemo blago, sa poštovanjem, dobre savesti (2 Kor 4, 2).

 

Blagodareći Gospodu na ovome danu, u kome, po rečima svetog Romana Slatkopojca, „Djeva rađa Nadsuštnoga, a zemlјa pećinu nudi Nepristupnom; anđeli i pastiri zajedno slave, a mudraci putuju u društvu zvezde; radi nas se kao malo dete rodi prevečni Bog“, javlјamo svetu veliku radost i sve vas pozdravlјamo sveradosnim božićnim pozdravom:

 

Mir Božji – Hristos se rodi!

Srećna i Bogom blagoslovena nastupajuća Nova 2019. godina!

Dano u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu, o Božiću 2018. godine.

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .