MediaSfera
Iz knjige „Istine i zablude o PR-u“ Biljane Oljače objavljujemo najzanimljivije delove.
Ova knjiga je savršen novogodišnji ili božićni poklon za svakog čoveka, jer svako od nas je svoj lični PR svakoga dana i u svakoj životnoj situaciji.
Piše: Biljana Oljača
Foto: Privant arhiva
Ovo je tema o kojoj bih mogla pisati beskonačno dugo. Zato što je tako životna, tako neiscrpna i tako moja.
Kada sam posle završenog Ekonomskog fakulteta počela da radim u struci shvatila sam da sam promašila fakultet. I zanimanje. Jer ni u snu nisam sebe videla u bliskoj ili daljoj budućnosti kao nekoga ko radi neki dosadan posao od 8-16 h, ispija kafe i jede za doručak burek (to je moje viđenje kancelarijskog posla).
PR me oduvek privlačio, iako nisam o njemu mnogo znala. Čak i u našim fakultetskim knjigama o marketingu PR je bio spomenut samo u nekoliko rečenica. Ali, verujem da se ceo svet zasniva na energijama, i neka čudna energija me je privlačila tom meni nedovoljno poznatom zanimanju.
Kada sam shvatila da ne želim da radim ceo život posao koji sam tada radila, nije bilo pametno očajavati nego preduzeti inicijativu i videti šta dalje. PR mi je prvi pao na pamet. Međutim u to vreme nisu postojale poslediplomske studije (čak ni osnovne) za odnose sa javnošću, ali sam dobila informaciju da će za par godina biti otvoren taj odsek na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Sačekala sam 2 godine, i bila prva generacija onih koji su u Srbiji učili PR na akademskom nivou.
I kada sam pomislila da sam problem rešila, izazovi su tek sledili. Kada sam rekla u svom okruženju da želim da upišem PR na poslediplomskim studijama, nastala je opšta grngula. Svi, ali svi su bili protiv! Roditelji koji su me uvek i u svemu podržavali su rekli da razumeju moje ambicije da želim dalje da studiram, ali da ipak izaberem nešto od čega ću imati koristi, jer “taj PR kod nas neće zaživeti za još 100 godina“. Prijatelji i kolege su mi rekli da samo bacam novac, i trošim vreme studirajući nešto što u našoj zemlji nema nikakvu budućnost. I tako dalje, i tako dalje… Ukratko, to su vam one situacije u životu kada ste sami protiv svih. Ali pošto sam uvek verovala da treba slušati samo svoje instinkte, negde duboko u sebi sam znala da je to ono što bih u životu želela da radim.
Zahvalila sam se svima na sugestijama, i rekla da ću da završim te studije PR-a pa makar nikada u životu ni jedan dan taj posao ne radila. To je jedan od mojih životnih principa: Kada nešto jako želiš uradi to! Ako uspeš sjajno, ako ne uspeš neće ti biti žao jer si pokušao.
I krenuh na taj interesantan put. Živela sam i radila u Novom Sadu, studirala u Beogradu. Bilo je više nego “zabavno“. Ali u takvim životnim situacijama uvek se pojavi neko da vas ohrabri, i potvrdi vam da ste na pravom putu. Sećam se jedne situacije kada sam na predavanja u Beograd stigla više nego umorna, i kada me je na hodniku sreo profesor koji je kasnije bio i moj mentor i rekao mi: “Vidim da ti je sada teško, ali izdrži jer ti si rođena za PR“. Ta rečenica je u tom momentu vredela više od svih bogatstava ovog sveta. Nikada mi nije prestala odzvanjati u glavi, i nikada nisam tom mom profesoru mogla dovoljno da se zahvalim za vetar u leđa koji mi je tada dao.
Pošto, verovali mi u to ili ne, u životu sreća uvek prati hrabre, tako se i meni desilo. I pre nego što sam odbranila svoj završni rad na poslediplomskim specijalističkim studijama dobila sam poziv od jedne od tada najgledanijih televizija da radim za njih PR. A nekada sam tu televiziju i njena TV lica gledala samo sa malih ekrana i divila se svemu. I razmišljala: “Bože, blago ovim ljudima koji rade na ovako profesionalnoj televiziji. Kakva je to privilegija i zadovoljstvo! “ Uskoro sam i ja postala deo njihovog tima, i shvatila da je sve ono o čemu maštamo zaista dostižno! Da li još uvek mislite da se trud, upornost i slušanje svojih unutrašnjih želja ne isplati?!
Za mene su na toj televiziji čuli tako što sam ja radeći svoj završni rad na temu: “Kultura nastupa preduzeća u odnosima sa masovnim medijima“ želela da saznam kako PR funkcioniše u praksi, i postoji li zaista ta kultura u komunikaciji predstavnika kompanija (PR menadžera) u odnosima sa predstavnicima masovnih medija (urednicima i novinarima). Pošto sam bila potpuno anonimna u tom svetu, jedini način da dođem do bilo kakvih informacija je bio da kucam na vrata pojedinih kompanija i medija i zamolim da za mene odvoje par minuta vremena oni koji se u toj kompaniji bave PR-om. Bilo je raznih iskustava, ipak na toj televiziji PR menadžer je bio raspoložen da porazgovara samnom. Posle razgovora svoj utisak je ta dama prenela generalnom direktoru koga je zaitrigirala priča o nekoj tamo Biljani koja završava PR na poslediplomskim studijama. Došao je u Novi Sad da se upoznamo i porazgovaramo, i posle kraćeg razgovora mi je rekao: “Vi počinjete da radite kod nas“. Ja sam mu tada rekla da ja živim u Novom Sadu, da tu radim, da mi je tu porodica… On je samo slegao ramenima i rekao: “Ne znam, imate 3 dana da se odlučite!“
I opet teška odluka. Na jednoj strani PR, na drugoj sve drugo. Roditelji su me učili da u takvim životnim situacijama uvek odlučim po sistemu prioriteta. Tada sam shvatila da se takva šansa ne pruža tako često, da je treba iskoristiti, i da mi je sada prioritet da stečeno znanje na studijama negde praktično i primenim.
Spakovala kofere i došla u Beograd. I evo sada posle skoro dve decenije rada u PR-u uvek se nasmešim kada se setim kako je sve počelo, i kako niko sem mene nije verovao da ću se ovim divnim poslom u životu ikada baviti. Ali kada uspete, posle toliko osporavanja, to su najlepši i najslađi osećaji na svetu. Možda ni je nisam u svakoj situaciji bila sigurna da ću uspeti, ali moja velika želja da se u životu bavim PR-om je bila jača od svih strahova i sumnji koji su se na mom putu povremeno javljali.
Jednom prilikom upoznala sam damu koja je radila PR za jednu tada poznatu banku. Kada mi je dala svoju vizit kartu na kojoj je ispod njenog imena pisalo – PR menadžer, pomislila sam: “Bože, koliko je ova žena srećna“. Samo par meseci kasnije i ja sam imala svoju vizit kartu na kojoj je ispod mog imena pisalo isto zvanje.
Snovi se ostvaruju samo kada jako želite i ako radite na njihovom ostvarenju.
I ne očekujte da vas ljudi na tom vašem putu podrže. Biće jako puno onih koji će vas usporavati na tom putu (nekada i iz najbolje namere), i puno onih koji će pokušati da vas uvere na to i nije pravi put za vas… Nekada sam se ljutila na njih, a danas im se zahvaljujem. Jer su mi i oni pomogli da istrajem.
Poučeni mojom pričom nikada u životu (i u poslu) ne dozvolite da neko razmišlja vašom glavom, i donosi o vašem životu odluke umesto vas. Jedino što je sigurno ispravno je da treba da slušate samo sebe i svoje želje. Sugestije dobronamernih koje vas guraju napred su uvek dobrodošle. Sve negativce koji vas po svim osnovama vuku unazad izbrišite sa svih svojih spiskova. Jer toliko je divnih ljudi oko nas kojima biste mogli pokloniti pažnju, i koji uvek brzo popune to neko “upražnjeno“ mesto. Radite posao koji volite jer je to jedini način da u njemu budete uspešni. Ako je vaš motiv za odlazak na posao puko preživljavanje, uspeha i zadovoljstva poslom tu nikada neće biti. Neka vam je ne umu uvek budu dve izreke: “Sreća prati hrabre“ i “Nema nesavladivih tvrđava, ima samo loših napadača.“
Ne zaboravite da je život samo jedan, i da ga treba proživeti najbolje što znamo!
Ja svoj san već živim. To želim i vama! Verujte mi, moguće je!
Biljana Oljača
Biljana Oljača je diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu, a specijalizirala Public Relations na poslediplomskim specijalističkim studijama na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Svoju PR karijeru započela je na BK televiziji i na TV Avala gde je osnovala službu za odnose sa javnošću. Nakon dugogodišnjeg rada u medijima prelazi da radi kao PR menadžer u auto industriji, a nakon toga i kao Direktor za odnose sa javnošću u marketing i PR agenciji. Autor je knjge “Istine i zablude o PR-u”.
Dodaj komentar