FEJSBUK I GRAD: Stoj pravo i zabaci ramena

FEJSBUK I GRAD: Stoj pravo i zabaci ramena

MediaSfera

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Marija Ćaćić, Aleksadnar Jočić

 

 

„Suviše se fokusiramo na ideju sreće. Problem je u tome što nam to skreće fokus sa ciljeva koji bi mogli biti mnogo produktivniji. Mnogo je bolje imati za cilj smisao, nego sreću.“




Ovim rečima započeo je Džordan B. Piterson svoj govor, na jednoj od promocija svoje knjige „12 pravila za život“. Piterson je kanadski klinički psiholog i profesor psihologije na Univerzitetu u Torontu, čija je popularnost za kratko vreme porasla toliko da je preuzeo titulu psihološkog gurua savremenog sveta od Kena Vilbera. Džordanovih 12 pravila su putokaz za ispravan, čestit život čak i u patnji, nesreći, lošim okolnostima.

 

Život je u entropiji, a naša potraga za srećom je zapravo potraga za harmonijom. Ali, ako je zamišljamo onako kako obično sreću zamišljamo, romantičarski, kao trenutak blaženosti – onda to zaista mora biti samo trenutak. Jer, boravak u stalno poznatim okolnostima koje bez napora savladavamo je dosada. Postojanje u stalnom izazovu je nemir i napor. Sreća bi bila negde između, ali gde? Ne možemo je unapred definisati pa težiti k njoj, jer je sreća osećaj ispravnosti, mira, doraslosti svom životnom zadatku u datom trenutku.

 

Zato je besmisleno fokusirati se na nedefinisani pojam sreće; ali ako se fokusiramo na smisao i ako ka njemu idemo u svakom trenutku, osećaj ispravnosti koji pri tom imamo nam omogućava da doživljavamo radost i da nam patnja i nesreća budu lekcije, a ne usudi. Piterson zna o čemu priča, jer se svakodnevno i uspešno bori sa autoimunom bolešću rigoroznom keto-paleo dijetom, koja mu se ukazalaa kao spas tek nakon što je prošao periode teške depresije, alkoholizma i ostalih paklenih puteva na koje autoimuna bolest gurne svoje žrtve.

 

Prvo pravilo Džordana Pitersona glasi: „Stoj pravo, zabaci ramena“. Treće je: „Druži se sa onima koji ti žele najbolje“. Jednostavna pravila, koja zvuče tako logično da bismo rekli kako je i izlišno izgovariti ih. Zato ih ne izgovaramo ni sebi, ni svojoj deci. Ćuteći o njima, unedimo sebe kako je mudrost na drugoj strani: u „pametnom“ izboru društva onih koji nam možda mogu doneti materijalnu korist, ili u obavljanju „isplativih“ poslova koji nam na pleća natovare džak srama pod čijim se teretom ramena ne zabacuju, ili bar kaput dosade i besmisla pod kojim kičma nema snagu da se ispravi. Kada se lažna mudrost iz generacije u generaciju nameće kao vodilja, proizvod je čovek koji više ni ne sluti gde greši. Nervozan je, pun besa i frustriran, sklon separatističkim idejama, materijalno nezajažljiv, jer se cepa – cepa ga iznutra, na froncle, sopstvena praznina neostvarenosti. Ma šta radio u želji da zadobije ličnu sreću, biće sve dalje od nje, jer sreću ne donosi prihod, već je donosi smislen život.

 

Između prvog i trećeg pravila, ima drugo, koje ih povezuje: „Postupaj prema sebi kao prema nekome ko je odgovoran za zdravlje“. Ako imate zdravstveni problem, poruka je jasna. A ako ga ima planeta? Ili vaša država? Ili kraj u kome živite?

 

Vang Inlin je kineski farmer koji je napustio školovanje posle trećeg razreda osnovne škole da bi se pridružio svom ocu i dedi u ratarstvu. Kada je izgrađena hemijska fabrika koja je zagadila vodu u njegovom selu, Vang Inlin je znao da je to zlo. Nije postavljao pitanje može li protiv njega da se bori, već je to jednostavo učinio. Tužio je fabriku. Pošto nije imao novca ni za advokate ni za pravnu literaturu iz koje bi se sam informisao, vrećama kukuruza je plaćao dozvolu lokalne knjižare da u njoj sedi i uči iz knjiga za pravni fakultet. Dobio je svoju parnicu 2017. godine, nakon 16 godina suđenja.

 

Baš prema drugom pravilu Džordana Pitersona, Vang Inlin je postupio prema sebi kao prema nekome ko je odgovoran za zdravlje – u ovom slučaju, zdravlje svog sela i svoje reke. Kad sam pročitala priču o njemu, pala mi je na pamet jedna ideja; zapravo, pitanje: ako je jednom čoveku bilo potrebno 16 godina da zakonski odbrani zdravlje svoje reke, koliko je za istu stvar potrebno grupi od 40.000 ljudi? Čak i ako upotrebimo drugi merni sistem, u kome se 40.000 računa kao 5.000, koliko bi grupi od 5.000 ljudi bilo potrebno da zakonski odbrani reku, ako je pojedincu bilo potrebno 16 godina? Ma kakvu računicu da upotrebimo, odgovor mora biti: onoliko koliko je potrebno da sud tužbu procesuira, i ni dana više, pod uslovom da tužioci, tj. branitelji reke, primene drugo Pitersonovo pravilo i pod uslovom da se u zadatak ne uključe nove nepoznate, tj.ako podrazumevamo da sud radi svoj posao.

 

 

Nego, da se vratim na Pitersona. Kroz ceo dvadeseti vek, ljudi čije je ideje svet prepoznavao, morali su najpre da privuku pažnju tog sveta nekom vrstom ekscentričnosti. Piterson je sušta suprotnost tome. Elokventan i obrazovan, sa porukom koja dolazi iz sinkretizma njegovog visokog obrazovanja i uspešnog savladavanja neizlečive i teške bolesti. Uvek u odelu i pristojne ali ne i previše nameštene frizure, Džordan Piterson je osoba koja otelotvoruje smisao vrednosti građanskog društva. Davno se na svetskoj sceni nije pojavio neko „običan“, pomislila sam kad sam za njega saznala. Zatim sam malo razmislila: tih „običnih“, pristojnih ljudi koji se ne obraćaju auditorijumu ni nekom ekscentričnošću, niti neprirodno usavršenim fizičkim izgledom već samo svojim duhom i obrazovanjem, a postali su svetske zvezde, sve je više; kao npr. Igudesman i Đoo. Građansko društvo je ponovo vodeća snaga čovečanstva, pomislila sam, i skoro istog trena tu misao dopunila: zaista građansko, a ne malograđansko! Fore i fazoni marketinga su se toliko bahato nametnuli da više nikome ne zamazuju oči, već samo još vviše ukazuju na laž.

 

Kada su u pitanju globalne promene, tu važi pravilo 101. majmuna: kada kritična masa jedne grupe prihvati novu ideju u svoj život, ta ideja počinje da se širi i u drugim grupama, iako one nemaju kontakt sa prvom. Tako nastaju epohe i pravci. Ne postoje ni cenzure ni sankcije koje mogu da spreče širenje nove ideje, pravca ili zakonitosti, jer promena nije lokalna, već se dešava u svesti celog čovečanstva. Baš kao što postoje i centri kulture koji to ostaju u svom delu sveta, bez obzira na trenutne političke i ekonomske okolnosti, kao što su Pariz, Berlin, Beograd…

 

Verujem da će moji unuci učiti kako je ovo vreme u kome je ideja zajedništva s planetom pa dakle i s drugim ljudima, konačno nadvladala agresivni strah malograđanštine. Uz Džordanovu poruku da život zaista teče u dobrom pravcu, ako kao cilj imamo smisao, a ne (naivnu i kič) predstavu lične sreće.

 

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE


 

Milica Cincar-Popović

 

Milica Cincar-Popović je majstor stila, što nije neobično jer dolazi iz porodice više generacija tvoraca pisane reči. Odrasla u ogromnoj porodičnoj biblioteci, svoje kniževno znanje počela je da stiče već u ranom detinjstvu. Danas ga prenosi dalje, zajedno sa Tamarom Lujak, polaznicima književne radionice „Reč i glas“.Uz brojne predgovore i eseje o književnosti, hermetizmu i radu na sebi (Self-development), objavila zbirku priča „Mač savršenog viteza“ i romane „Mala knjiga o početku“ i „Kako ugristi vampira“.