Tatjana Stepić Stošić: Potreba da sve skrajnuto po uglovima uma i duše vidim i da se sa sobom sretnem

Tatjana Stepić Stošić: Potreba da sve skrajnuto po uglovima uma i duše vidim i da se sa sobom sretnem

MediaSfera

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Duško Vukić

 

 

„Tatjana Stepić Stošić, sletela je na ovaj svet slučajno, jednog novembarskog dana početkom šezdesetih godina prošlog veka. Po zanimanju je profesor književnosti, a znanju sve i svašta. Učinilo joj se da je pedeset sedam godina pravo vreme da svoje misli i reči podeli sa drugima. Ovo joj je prva knjiga. Nije stigla ranije. Radi, živi i uživa u Beogradu. Ima dva sina jedinca, sestru i njenu porodicu, prijatelje. Nedostajala joj je samo ova knjiga“, ovim rečim Tatjana Stepić Stošić duhovito se predstavila na koricama svog književnog prvenca „Sidro“, triptih satkan od 25 pesama, proznih minijatura i novela.




“Sidro” se čita uz prigušeni treptaj noćne lape, uz čašu vina ili šolju čaja, šta ko više voli. Između njenih korica smešten je jedan mali ženski svet satkan od emocija. Knjiga koju sa podjednakim uživanjem čitaju i žene i muškarci. Tatjana se igra rečima i poput pletilje plete reči u čarobni lavirint poezije i proze.

 

-Sve je počelo pisanjem kratkih statusa na fejsubuku. Čitali su ih moji prijatelji, ovdašnji, ali i u dalekom belom svetu. Dopalo im se. A onda su počeli da stižu komentari da, kada se probude tamo negde daleko, prvo otvore fejs da vide šta sam napisala. I tako su prvi tekstovi nastali inspirisani tim statusima. Od svega toga na kraju nije mnogo ušlo u knjigu. Mesecima je moje pisanje imalo proznu formu. I onda je moja sestra, Irena Tiodorović, inače pesnikinja po rođenju, čitajući jedan moj kratki lirski zapis zaključila da je to zapravo pesma u prozi, da ima poetsku melodiju. I tako sam odjednom, oslobođena sopstvenog proznog ograničenja, napisala 25 pesama, obašnjava Tatjana.

 

Kako ste se odlučili da napišete svoju prvu knjigu?

Ne bih rekla da sam se odlučila. Morala sam. Reči su krenule kao bujica, kao potreba da sve zapreteno, skrajnuto po uglovima uma i duše vidim i da se sa sobom sretnem. Jednostavno sam morala da odbravim i otključam sve te priče, sve neizdrže koji su u meni vitlali, da ih pustim na svetlost dana, pa šta bude!

 

 

 

 

Šta za Vas znači sidro?

Naslov me je sam pronašao. Sidro se iznedrilo kao potreba da se rečima koje sam pisala, uhvatim čvrsto za život, da mu dam novi smisao. Sidro je postalo moje utočište, sigurnost, ali i suočavanje i mirenje sa sobom i onim što jesam, onim što su mi donele zrele godine.

 

Ko je najviše uticao na Vaše pisanje?

Teško da bih to mogla da definišem jednim odgovorom obzirom na to da sam studirala književnost. Mnogo je tu uticaja, Dostojevski najpre. Ali moram da priznam da volim da čitam domaće pisce, Pekića, Selenića, od savremenih Miomira i Gorana Petrovića, od pesnika Disa, Miljkovića, Miku Antića, klasičan izbor.

 

Ako Vaše pitanje shvatim na drugačiji način, onda bih mogla da kažem da je u poslednje dve godine bilo divnih ljudi koji su imali presudan emotivni uticaj na to da oslobodim i podelim ono što nosim u sebi.

 

Kako se “rađa” pesma, a kako priča? Koje su to okolnosti u kojima “dolazi” inspiracija? Da li se češće inspiracija javlja u radosti ili u patnji?

 Pesma je trenutak, izleti, grune iz vas, probudi vas u sred noći, ili vas natera da stanete dok vozite, jer je baš tad rešila da se iskobelja iz vašeg srca. Priča se priča, teče, menjate je, dodajete, oduzimate, glancate. Ona se krčka u vama, izmišljate je, domišljate, prisećate se nekih ljudi, situacija, događaja… Inspiracija je sve što ste doživeli. A često i ono što niste, ali biste voleli da jeste. To su ljudi koji vas okružuju, njihove životne priče prelomljene kroz lični osećaj, slučajni (da li?) novinski članak, vest, neke note, nežni glas koji peva…

 

I radost i patnja donose inspiraciju. Svaka na svoj način. Mislim da sam to jasno definisala u svojoj poslednjoj priči Pletilja: „Neke je reči pisala suzama, neke smehom. Pisala neke da zagrcnu, neke da zalude, neke da uteše… Pisala je i one koje čekaju, one koje pitaju, one koje odgovaraju… Pisala reči dobre, lepe, lake, lepršave, nasmejane, vrcave, one koje imaju rep; ali i one teške, tužne, gorke; one kao bič, i kao mač.

I sve su bile njene, a svačije. ”

 

 

 

Ako bi reči vaših pesama pretvorili u boje, kako bi one izgledale? Koji kolorit bi dominirao?

Svakako, rumene. One koje gore, plamte. Kao prasak! Tek ponekad, neka plava i nijansa smeđe, da umiri…

 

Knjiga je ilustrovana fotografijama Duška Vukića. Kako je nastala ova nesvakidašnja simbioza književne reči i fotografije?

Ta simbioza se zove prijateljstvo. Duško Vukić je moj drug iz „Krsmanca”. To je dugogodišnje druženje. Duško je u zrelim godinama počeo amaterski da se bavi fotografijom. Ali taj amaterizam je vrlo brzo prerastao u viđenje sveta na jedan nov, poetski način uz ozbiljno profesionalno posvećivanje. Od kada sam zaronila u svet Duškovih fotografija, činilo mi se da ono što on vidi okom, ja doživim rečima. Iz svake njegove fotografije je disala neka priča. I eto to duhovno prepoznavanje se prvo našlo u naslovima kojima sam „krstila“ Duškove slike na njegovoj prvoj izložbi. Nekako je posle toga bilo neizbežno da on moje reči u boju i oblik pretvori. Mislim da oboje uživamo u toj igri i prepletu viđenog i doživljenog, i da će i naredne moje priče biti obojene Duškovim bojama.

 

Kada ste počeli da pišete?

Teško pitanje. Ne bih mogla da Vam kažem da znam. To nije trenutak. Niste ni svesni da pišete. Sad mi se čini da sam ceo svoj svesni deo života pisala. Da je to sve vreme bilo pisano u meni. Samo je čekalo da nađe pravi oblik i formu. Ako bih da Vam dam objektivan, realan odgovor, onda moje pisanje traje nešto više od godinu dana.

 

S obzirom da ste tek pre dva meseci objavili “Sidro”, kakve su prve reakcije?

Priznajem da sam malo zbunjena i zatečena. Zapravo, ne znam ni šta sam očekivala. Nisam o tome razmišljala ni dok sam pisala, ni dok sam se bavila tehničkim stvarima oko objavljivanja knjige. Knjiga je već “otputovala” kod prijatelja /i njihovih prijatelja/ u Ameriku, u Kanadu, čitaju je u Firenci i Luci, Zagrebu, Londonu, Parizu, Cavtatu… Reakcije su svuda iste… pričaju čitaoci da ih dodiruje toplina kazanog. Zaista me pogodi kad mi kažu da je drže kraj uzglavlja i da je ne čitaju, već iščitavaju, da ih i zasmeje i rasplače, da pesme glasno govore, da se prepoznaju… malo je reći da sam srećna zbog toga što moje reči nekome toliko znače da knjigu čitaju i drugi i treći, a neki i četvrti put.

 

Čime ste se bavili pre nego što ste postali pisac?

Još sebe ne doživljavam kao pisca. To su neki paralelni životi u meni. Bila sam i profesor u školi, radila sam i u Biblioteci grada Beograda, a posednjih dvadeset i nešto godina radim u farmaceutskoj kompaniji. Mnogo toga raznolikog je prošlo kroz moj život. Možda je sve to tako i moralo da bude. Da mi donese razne životne priče i ljude koji su kroz mene protrčali ili se u meni ugnezdili, pa se sad svi našli u mojoj knjizi.

 

 

 

Šta sad pišete?

Pesme i dalje same iskrsavaju, ali sada to više nije ona strašna bujica. Sada su svedenije, sa manje reči, sa više simbola, izlaze lagano, iz dubine. Pored njih prikrada se i jedno obimnije prozno kazivanje od nekoliko priča koje bi, nadam se, trebalo da se poslože u roman.

 

Koliko dugo ste pisali „Sidro“?

Ono je dugo bilo u meni, ali mogla bih da kažem da je napisano za nekih deset meseci.

 

Kada pišete?

O, ne znam da li ćete verovati! Stalno. Na semaforu, u busu, dok slušam ljude oko sebe, dok spavam… da i to mi se desilo, da me je skoro jedna pesma probudila u pet ujutro… napisala se u snu, pa me probudila da je zapišem… naučila sam sad da odmah ubeležim misao, da ne odleti… Roman je drugačija priča. Uveče, kad se sve stiša i umiri, pravim grafičke prikaze, uvezujem likove i njihove priče, pravim montažu… skiciram, slikam ih sebi rečima, pravim listu njihovih osobina, pa oko toga pletem pričice… Eto, kažem Vam, to je neprekidni proces. Otrglo se kontroli, nešto mi liči da nema kraja…

 

Igrali ste folklor u „Krsmanoviću”. Kakva sećanja nosite iz tog perioda?

„Krsmanović” je moja životna ljubav. Igrala sam petnaest godina, putovala, stekla doživotne prijatelje. To Vam je radost koju je teško opisati. Ta sećanja, na moju sreću, nisu ostala samo sećanja. Mi se i danas divno družimo, sastajemo, igramo i pevamo. Delimo sreću kada nam deca završe škole, kada se žene i udaju, ali i tugu kada nam odlaze bližnji. Bodrimo i podržavamo jedni druge. U organizaciji promocije moje knjige je učestvovao ceo moj „Krsmanac”.  Zaista je sreća imati takve ljude uz sebe.

 

 

Kako biste opisali književni milje u kome ste odrasli i koji Vas je oblikovao?

Drago mi je da ste mi postavili ovo pitanje. Od malih nogu smo se sestra i ja družile sa knjigama. Roditelji su nam čitali i kupovali knjige i oblikovali naš književni svet. Posebno je otac bio taj koji je uticao na nas. On je kao gimnazijalac pisao. Pružio nam je priliku da uplovimo u taj čarobni svet reči. Jedno od najsnažnijih sećanja je kada mi je za deseti rođendan doneo na poklon knjigu „Pod slobodnim suncem”, Franca Finžgara, koja je imala posvetu koju i danas pamtim. Rezultat svega toga je da smo i sestra i ja diplomirale književnost na Filološkom fakultetu.

 

Koja je to knjiga kojoj se rado ‚‚vraćate”?

 Možda malo neobično i neočekivano, ali „Idiot” Dostojevskog. U svakom ponovnom čitanju ove knjige otkrijem novi sloj, novo značenje, a dobrota, samilost i praštanje kneza Miškina me teše da su iskrenost, duhovna mudrost, saosećanje i razumevanje mogući i da je jedino ispravno živeti ako ih u sebi prepoznaš i sačuvaš.

 

Knjigu Tatjane Stepić Stošić možete naručiti OVDE