Lifestyle

Biljana Oljača: Ništa u životu nije sigurno!

MediaSfera

 

 

Iz knjige „Istine i zablude o PR-u“ Biljane Oljače objavljujemo najzanimljivije delove.

Ova knjiga je savršen novogodišnji ili božićni poklon za svakog čoveka, jer svako od nas je svoj lični PR svakoga dana i u svakoj životnoj situaciji.

 

 

Piše: Biljana Oljača

Foto: Dragana Draganović,  Pixabay

 

 

Ceo život tražimo neku sigurnost. Prvo se trudimo da upišemo školu/fakultet koji će nam obezbediti sigurnu budućnost. Pa se trudimo da se zaposlimo u kompaniji u kojoj ćemo imati mogućnost za napredovanje i dobru platu. Zatim, biramo partnera koji je odgovoran, pouzdan, uspešan u svom poslu kako bi bili sigurni da sa njim možemo da zasnujemo porodicu, i naravno skladno živimo do kraja života. I ta naša stalna potraga za sigurnošću, uglavnom se u više navrata završi razočarenjima, jer sigurno ste se i sami u to uverili – u životu ništa, baš ništa nije sigurno.




Na početku svoje PR karijere počela sam da radim u jednoj divnoj, profesionalnoj, kulturnoj televiziji. I samo sam mogla da sanjam (i sanjala sam) da dobijem priliku da svoj PR zanat ”ispečem” u jednoj takvoj uspešnoj kompaniji. 500 zaposlenih funkcionisali su kao jedan. Mnogo novih projekata, mnogo izazova, mnogo rada, uspeha, zadovoljstva… Svega! I naravno da čovek logično pomisli: ”To je to! Ovo je moj posao iz snova. Pronašla sam ga i ovde želim da ostanem do kraja svog radnog veka.” I tako, uživali smo svi mi u divnom poslu i druženju, i mislili da će to večno da traje. Kada smo prvi put čuli da je moguće da se ta televizija zatvori, samo smo se nasmešili i rekli: ”Pa to je nemoguće”. I stvarno smo tako mislili. Jednostavno nismo želeli da poverujemo, da je nešto tako uopšte moguće. Međutim posle višemesečne borbe, taj scenario se ipak ostvario.

 

Bio je to bio trenutak kada smo svi mi koji smo voleli tu televiziju jednostavno naučili da gubimo. I naučili jednu veoma bitnu lekciju – ništa u životu nije sigurno. Mi smo tada izgubili posao koji smo jako voleli, ali ljudima se dešavaju i mnogo gore stvari na kojima nauče ovu bitnu životnu lekciju.

 

I ako malo bolje razmislimo, kada je i životna i poslovna neizvesnost jedino što je izvesno, zašto mnogo ljudi svoj život provedu radeći posao koji ne vole, radeći sa ljudima koji ih iritiraju, radeći za vlasnike kompanija koje preziru…

 

I znam da većina vas sada u glas odgovara: ”Pa moramo da bi sebi i porodici obezbedili egzistenciju.” Jedno moramo svi da znamo: ne postoji ni jedna stvar u našim životima koju moramo. To ”moram” su ograničenja koja sebi sami stvorimo u glavi i kojih se čvrsto držimo kao ”pijan plota.” Naravno da svaki odgovoran čovek misli na egzistenciju svoje porodice, to se nikada ne treba dovoditi u pitanje. Ali, da li mislite da će vaša porodica biti srećna i zadovoljna sa vama koji svakoga dana dolazite sumorni i nezadovoljni sa posla, i posle podne umesto da provedete u druženju sa njima vi spavate, ili prigovarate po kući svakome za svaku sitnicu? Kada niste zadovoljni poslom koji radite nećete trpeti samo vi, nego i mnogo ljudi oko vas.

 

 

U poslu (kao i svakodnevnom životu) kada želite da donesete neku odluku ili učinite neku promenu najvažnije je da budete svesni koliko znate i šta umete. Ukoliko imate dovoljno znanja, samopuzdanja i vere u sebe, za vas neće postojati prepreke. A samopouzdanje se stiče jedino učenjem i stalnim usavršavanjem, i zato smo tu temu više puta dotakli. Važna je, veoma.

 

Uostalom, pomislite samo koliko stotina i hiljada kompanija postoji na ovom svetu, i koliko njih bi želelo baš takvog stručnjaka kao što ste vi!

 

Ako mislite da je ovakav način razmišljanja čista maštarija i da je nerealan, varate se! Vrlo je realan, i sve nas navodi na zaključak da su šanse svuda oko nas, samo ih treba videti i iskoristiti.

 

Poznato je da ljudi ne žele da izlaze iz takozvane ”zone konfora” i da zato pristaju na kompromise, i ne retko se ponašaju veoma mazohistički. ”Drži se ti ovoga što je sigurno, jer ko zna kako će ti tamo biti, i kakvi su tamo ljudi. Ovde si se bar navikao, i znaš šta možeš da očekuješ.” su reči koje obično možete da čujete od ljudi kojima promene bilo čega u životu (pa i posla) nisu baš jača strana. Ali najlakše je razmišljati i postupati linijom manjeg otpora. Držati se onog ”sigurnog” (a rekli smo da sigurnost u bilo kom smislu u životu ne postoji), ma koliko da smo time nezadovoljni i ma koliko da nam je to ”sigurno” odavno dosadilo.

 

Sigurno ne treba donositi odluke naprasno, ali zašto čamiti nesrećan na nekom dosadnom i nekreativnom poslu (kako ja volim da kažem ”trunuti na takvom poslu”) kada možete da imate i dobru platu, i dobar kolektiv, i da na posao odlazite zadovoljni. Najvažnije je da se ne mirite sa sudbinom, da mislite da ne možete dobiti bolje, i da je danas bitno imati bilo kakav posao, jer ”takvo je vreme došlo”.

 

Ja lično nikada nisam imala problem sa promenama u životu. Čak sam ih jako volela, jer svaka promena mi je u život donela neko novo iskustvo, neke nove ljude i proširila moje vidike. Znam da su me ljudi veoma često čudno gledali kada bih dala otkaz na poslu gde sam imala odličnu poziciju, gde sam imala odlične uslove, ali ja na njemu nisam bila zadovoljna. I znam da su takve moje postupke često smatrali hirom, i pomalo luckastim potezom, ali ja se nikada ni zbog jedne takve odluke nisam pokajala. Naprotiv, kada prođe neko vreme nekako sam postajala još ponosnija i zadovoljnija što sam tako uradila.

 

 

Mislim da se mnogo ljudi učauri u svojoj svakodnevici, i ne vidi širu sliku i bezbrojne mogućnosti koje im se pružaju na sve strane. Najčešće nam u detinjstvu naučena ”pravila”, vaspitanje i način razmišljanja ne dozvoljavaju da odemo korak dalje, da potražimo nešto bolje, da se izdignemo iznad onoga što su nas učili da je najbolje-biti prosečan. A možda su vaši potencijali mnogo veći i mnogo širi, i ta prosečnost vas samo guši i vuče unazad. A vi se i dalje držite istog kursa, jer ste naučeni da ne treba štrčati, da ne treba iskakati i da je to najsigurniji put.

 

Ja se sa tim teorijama ne slažem, jer da sam tako razmišljala nikada u životu ne bih odlučila da studiram PR (pre skoro 20 godina, kada samo samo mi koji smo ga studirali i naši profesori znali šta je to :)), a samim tim nikada ne bih napisala jednu ovakvu knjigu. I što je najvažnije, nikada (ni u jednom poslu) ne bih toliko uživala kao što sam svih ovih godina uživala radeći PR. Ako ne pokušamo, nećemo ni uspeti. Ako ne odlučimo da sledimo svoj put, uvek ćemo slediti nečiji tuđi. Izbor je uvek na nama!

 

Vrlo bitna stavka u svemu tome je da se ne obazirete na mišljenje okoline. Uvek će biti i onih koji vas podržavaju (doduše u manjini) ali i onih koji misle da su vaši potezi suludi, ali vas sve to uopšte ne treba zanimati. Mišljenja drugih ljudi i o vama i o vašim izborima u životu ne trebaju imati nikakav uticaj za vas. Dakle, o vašem životu i poslu odlučujete samo vi, i jedino što je bitno je da porazgovarate sa sobom šta vi to želite i da na osnovu toga izaberete svoje zanimanje, svoj posao, svoje saradnike. I koliko god mislili da izbora nema, izbora uvek ima i to u ogromnim količinama. Ograničenja su samo u vašim/našim glavama, i ona nas najviše sputavaju da napravimo neki novi korak, i učinimo naše i životno i radno okruženje lepšim i boljim mestom za život.

 

 


 

Biljana Oljača

Biljana Oljača je diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu, a specijalizirala Public Relations na poslediplomskim specijalističkim studijama na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Svoju PR karijeru započela je na BK televiziji i na TV Avala gde je osnovala službu za odnose sa javnošću. Nakon dugogodišnjeg rada u medijima prelazi da radi kao PR menadžer u auto industriji, a nakon toga i kao Direktor za odnose sa javnošću u marketing i PR agenciji. Autor je knjge “Istine i zablude o PR-u”.

 

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .