MediaSfera
Piše: Snežana Pavlović
Autor programa „Beograd – Mihailov grad“
„ Kada su posle primanja grada topovi na beogradskom gradu i zvona beogradskim crkvama objavili, da je Beograd slobodan srpski grad, ponesen velikon narodnom radošću, Stojan Živković se, pred svojom radnjom, „Tri košnice“ na Terazijskom sokaku, popeo na jedno bure, raširio je ruke i sakuplјenoj omladini oko sebe uzviknuo je: „Deco, slavnog serbskog naroda, čuvajte naš herojski beli grad, branite ga uvek od njegovih dušmana i budite dostojni njegove istoričeske slave. To vam je amanet nas, stari, koji odlazimo sa ovih kratkih životnih staza“
Poleksija D. Dimitrijević-Stošić
Aprilske svečanosti 1867. godine
Prateći navedeni citat, a osećajući potrebu za stvaranjem novog koncepta učenja, utemelјenog na integrisanim sadržajima humanističkih i umetničkih displina, program “Beograd-Mihailov grad“ bila bi pokazna vežba nove paradigme obrazovanja, koja ukazuje na potrebu celovitog sagledavanja jedne epohe i svih činjenica koje boje njen karakter, zatim aktivnom učestvovanju prisutnih u procesu učenja i ukoliko je moguće realnom ambijentu koji pomaže da putujete kroz istorijski period sa osećanjem punog prisustva u svim sadržajima i događajima.
Po naslovu programa, pretpostavka se nameće, da je reč o programu koji govori o političkoj i vojnoj istoriji srpske države i Beograda u periodu od pre 150. godina, međutim, ideja je da kvalitet i odlike jedne epohe, sagledamo u svetlu svakodnevnog života svih slojeva društva, naučnih i kulturnih dostignuća, životnih navika, privrede, sporta, dokolice….
Imajući bojazan, da jedna priča o Beogradu, koja govori o jednom vremenu unazad 150. godina, možda za današnje mlade lјude, na pragu polaska u srednju školu, može da bude anahrona i nedovolјno privlačna, autor ovog programa pristupa integraciji zanatskih i umetničkih veština kao pokretača kreativnosti, uz priče o najednostavnijim životnim navikama stanovništva tog vremena.
Knez Mihailo Obrenović III, u kontekstu priče o Beogradu, je istorijska ličnost u kojoj se prepoznaju vrednosti jednog doba, stremlјenja srpskog društva da posle teškog viševekovnog ropstva, traži izlaz i put ka evropskoj stvarnosti, imajući istovremeno teret i prisutnost svih tekovina Osmanske imperije.
Napisano je u literaturi, da izgled vara, a i izgled vremena naročito, odnosno, program „Beograd –Mihailov grad“ jeste spona između dva vremena koja su na prvi pogled međusobno udalјena, ali istovremeno liče u mnogim pojedinostima.
Beograd za njegovog vremena, na samom početku vladavine, bio je grad od jedva 20.000 stanovnika, sa četiri kaldrmisane ulice, nekoliko kuća sagrađenih po ugledu na zapadnoevropske građevine, jer je neprestano pretila opasnost da Turci bombarduju sa Kalemegdana, jednom zdravstvenom ustanovom koja je bila „kuća sumašedših“ ili dom za mentalno obolela lica, prilično oskudnom privredom uz nepostojanje razvijenih službi i institucija koje su inače odlika uređene države.
Po uzimanju klјučeva grada i odlaska turskog stanovništva , sasvim prirodno, dolaze nove prilike, koje bude prestonicu i Srbiju i usmeravaju ka zapadnoevropskim vrednostima, načinu života i uređenju privrede i društva.
Beograd će i tada, kao i sada, biti mesto gde „orijent gleda Zapadnu Evropu“, ali sa jednim posebnim kvalitetom, da će upravo on biti mesto, susreta i ukrštanja dva velika sveta sa svim odlikama koje imaju dve velike imperije.
Posebnost i lepotu izvođenja ovog programa daje realan ambijent, ili Konak kneginje Ljubice, u kojoj je Mihailo proveo jedan deo svojih dana u detinjstvu, odnosno imao je godine, koje su imali i naši gosti, učenici Osnovne škole „Petar Petrović Nјegoš“, Baletske škole „Lujo Davičo“ i Škole za negu lepote.
Pažlјivo odabrani tematski sadržaji i raznovrsne aktivnosti (izrada kostima, nakita, ličnih stvari, ordenja, mačeva, maketa) vodio nas je u pojedinosti beogradskog života sredinom devetnaestog veka. Posela i balovi, sport i takmičenja, medijska kultura koja se razvija kroz čitanje Beogradskih novina i pojave litografije, raskošni talenti slikara Pere Todorovića i Anastasa Jovanovića, prehrambene navike i kultura odevanja su oblasti koje su nam pomogle da stvorimo najverodostojniju sliku te epohe.
Muzeji i ustanove kulture, su pored toga, što čine naše kulturno nasleđe i svojevrsne ambijentalne učionice. Muzej nije dovolјno posetiti, on je mesto gde se uči, stvara, promišlјa prošlost, sadašnjost i budućnost, gde se razvija kulturni identitet ličnosti i umetničke vrednosti.
Učenici Baletske škole „Lujo Davičo“ izveli su spletom građanskih igara i valcera simučaciju pravog posela i bala kakve je priređivao knez Miloš a kasnije i knez Mihailo.
Svoj talenat i umeće u pravlјenju frizura pokazali su učenici Škole za negu lepote i dokazali da zanatsko obrazovanje itekako može da bude u funkciji razvoja kulture i umetnosti, i da njihovo prisustvo u aktivnostima ovakvog tipa daju posebnost i vidlјivu lepotu.
Najlepši i najvredniji utisak su zadovolјstvo, aktivnost, zainteresovanost i ushićenje učenika na kraju dvočasovnog programa, koji su potvrdili da osećaju potrebu da nastava bude organizovana upravo na isti način, i da to značajno utiče na njihovu motivaciju da dalјe istražuju i uče.
Kao zaklјučak bi mogli da istaknemo, da bi bilo dobro da se pokrene diskusija, dijalog i temelјnija saradnja ustanova kulture i obrazovanja, i da paradigma obrazovanja u kojoj svako suvereno vlada u svojoj fioci je već ispraćena u zaborav i pokazuje nemoć pred novim generacijama koji svet realnosti i ideja posmatraju drugačijim očima, otvoreni i spremni ne samo da ga proučavaju već da aktivno učestvuju i menjaju svet u kom žive. Kao što je, u meri svoje snage, činio i knez Mihailo Obrenović.
Dodaj komentar