MediaSfera
Piše: dr Aleksandra Kuzmić
Foto: Duško Vukić
Ona se u svom prvencu, knjizi znakovitog naslova Sidro, prvo otkriva kao poetesa: njeni su stihovi jasni i jednostavni, slikoviti, gotovo dečje iskreni i naivni. Kad jezgrovito i s blagošću izreknu suštinu, kao da sledbenica Desanke Maksimović razotkriva svoje tanane svetove i zagreva srce ljubavlju prema čoveku.
Teši,
Greje,
Ušuškava.
Nadom umiruje.
Bliskošću leči.
Mekom čvrstinom čuva.
Smirajem obavija.
Razumevanjem pridržava. (Nežnost)
Lirski junaci i junakinje Tatjane Stepić Stošić strepe i vole, postavljaju pitanja, sebi pre svega, no daju i odgovore: nekad vrcave, nekad blage, nekad gorke, ali uvek nedvosmislene i direktne. Ispredajući na motovilu zrelih godina i životnih iskustava pređu od stihovanih pouka i poruka, autorka se poigrava rečima poput veštog žonglera, dok dočarava personifikovana osećanja, stanja, pojave (Strah, Tuga, Samoća, Tišina…). Tako predstavljeni ne samo što poznato odjekuju u čitaocu nego postaju i nekako prihvatljiviji.
Kad dušu raskopča Alava je.
Kad srce ščepa Čudo je ta tužna muka!
Očajem raskopa Pokušaš da je zamaješ.
Čemerom začini Pričaš joj.
Gorčinom zalije Ona ne sluša.
Patnjom izgrebe
Ožiljak ostavi. A opet
Kako bez nje?!
[…] Ako joj domaćin nisi bioKako ćeš sreću prepoznati. (Tuga)
Mnoge su pesme njene ljubavne, obojene snovima i žudnjama, razbuktalom a zatomljenom strašću, priželjkivanom sutrašnjicom, jednim možda i kad bi (Jastuk, Baš ničeg tu nije bilo, Bajalica…). Ali ljubavi ne manjka ni kad u stihovima prevlada misao ili pronicanje u prijateljstvo, majčinstvo, kad se progovori o usnama, rukama, očima. Jer poetsko ja koje izrasta iz pesama Tatjane Stepić Stošić voli život i kad strepi, kad se razočarava, kad sve stane, kad istinu progovori ili u laži se obuče, kad iščekuje, lovačke priče tka, vrda, dušu previja, kad teši, pravda i razume. Naročito zbog toga, ali i zato što ljudske nespokoje i zebnje prihvata bez osude, prožeta spoznajom koliko je važno biti svoj i slobodan, poezija iz ciklusa Iglice i bujice može se porediti sa poetskim svetom Mike Antića.
Drugi deo ove trodelne knjige sazdan je od raznorodnih elemenata: pomešani su u njemu lirski zapisi u prozi (Ne pitaj ako ne znaš šta ćeš sa odgovorom, Noćne razbrajalice, Smrt je ženskog roda), kratka promišljanja predstava, filmova, ali i autopoetička poigravanja stvaralačkim procesom (Papirnati životi) i prozne minijature (Još jedna cigla u zidu, Semaforska zavirivanja). Dvema celinama koje su poslednje pomenute, iako nisu vezane isključivo za završne stranice Slika i prilika, najavljuje se omnibus pripovedaka iz Duša i ljuštura. Povezuje ih način pripovedanja, kao i plastično, upečatljivo karakterisanje likova i situacija kroz koje su predstavljeni.
U Dušama i ljušturama pripovedačevo pronicljivo oko sugeriše i oblikuje, meri i sudi, uglavnom blagonaklono, ređe oštro, zaodenuto ponekad humorom, a još češće blagom ironijom. Od Bogosava Mudrinića (Presuda), preko neimenovane prpošne raspuštenice iz priče znakovitog naslova Pa šta? do Vile sa čiviluka iz istoimene pripovetke iskrsava pred čitaocem povorka pitoresknih karaktera, posve uverljivih, kao da su netom iskoračili sa svojih puteva i stranputica da mu se prikažu i kažu šta imaju, razotkrivajući, pre svega, svoj unutrašnji svet. Pripovetke u kojima obitavaju ispripovedane su većinom iz trećeg lica, nekad iz prvog množine, ne uvek iz iste perspektive unutar jedne priče, često kroz doživljeni govor, tek poneke tehnikom skaza (Angelinina Lola, Pa šta?). Međutim, ono što je zajedničko svim povestima iz Duša i ljuštura jeste nesumnjiv i živ pripovedački dar Tatjane Stepić Stošić, umešnost u građenju karaktera, leksička raznovrsnost i metaforičnost koja ne uvodi u hermetičnost, već razigrava slike i naraciju.
Neposrednost kazivanja, kao i povremeno pripovedačevo obraćanje čitaocu čine ovu prozu pitkom i privlačnom. U njoj ima sete i tuge, surovosti i mučnih životnih promašaja, nesmajnika i veselnika, ali i, ako ne i više, a ono barem podjednako, dobrodušnih i čestitih lica, nenadanih srećnih trenutaka, utehe i srećnih završetaka. U većini pripovedaka postoji, kako bi stari rekli, moral ili pouka, da ne kažem naravoučenije utkano u sudbinu lika. Oni među njima, koji su nosioci autentične životne snage i dobrote (Koviljka zvana Cile iz pripovetke Iza pregrade), ili barem naivne iskrenosti u ispovedanju svog shvatanja stvarnosti (Bisa iz pripovetke Foka ili Brkata priča), bivaju nagrađeni srećnim krajem.
Uopšte, životni vitalitet je, uz ljubav prema drugom, vrlina koja u poetsko-proznom opusu Tatjane Stepić Stošić brani čoveka od onečovečenja, omogućava mu da ne potone u malodušnost (Završena priča koja nije pronašla svoj kraj), spasava ga kad greši (Angelinina Lola) ili živi po samo njemu važnim pravilima (Pa šta?). Stidljivo se, tu i tamo, pomalja u redovima ove knjige i čoveku ona tako neophodna ljubav prema samome sebi, naravno ne ona iz koje viče egocentrizam savremenog društva, već ona koja ga podseća da život nisu samo obaveze i smenjivanje događaja već i mogućnost lične sreće. Takve karaktere ljubav zaskoči i iznenadi u kolotečini koja ponekad izgleda kao jedina moguća stvarnost. Ali kad izostane, kad se zacare bojazan i sivilo, kad čovek izabere strah, a zaziranje od davanja sebe postane jedini put, onda je neminovna praznina i zapitanost nad smislom postojanja (Život kao obmana).
***
Ne može se poreći – Tatjana Stepić Stošić voli svoje junakinje i junake, takozvane male ljude čija svakodnevica na prvi pogled odiše običnošću, ali, u stvari, pleni slojevitošću životnih iskušenja i odluka. Tu ljubav ona iskazuje, daruje i brani rečima, čudesnim ključem kojim otključava, otpliće i zapliće tajne duše. Jer ona je pletilja i Pletilja. I ta pletilja ima svoj cilj – da upredajući niti u poetska i prozna tkanja sačini bajalicu, podseti nekog da je bio čovek, da putujući po sebi svoje mesto otkrije, ali i da pobedi strah i suoči se sa prolaznošću i mišlju o smrti, da oslobodi svog čitaoca nespokoja i tišine koji umeju da utamniče čoveka, da ga podseti na želje pratilice, da ga ohrabri u pohodu na ostvarivanje zapretanih snova, koje prvo treba da sagleda i provetri na suncu. A kad pletilja Tatjana Stepić Stošić provetrava svoje snove na suncu, ne dopušta im da se izmigolje i zaodenu lažima, da postanu ušećerena slika malograđanske idile. Zato što su u te snevane i u poeziju i prozu dosanjane snove utisnute slike stvarnosti, upredena životna mudrost, utkana nebojazna ljubav koja ne zazire od istine, kakva god ta istina bila.
Knjigu Tatjane Stepić Stošić možete naručiti OVDE
Dodaj komentar