KLOT-FRKET

KLOT-FRKET: Surčinski gospodin

MediaSfera

 

Piše: Jasmina Vujadinović

 

 

Proleće u novembru. Idealno za pijačni dan u Surčinu. Tamo su svi od sabajle – iz Rume,  Šapca, Novog Sada,  Gornjeg Milanovca,  Zlatibora…  Ma,  cela Srbija.




Na početku,  najpre nailazite na drvene kutlače i ostala kuhinjska pomagala i ako ste pazarili neku kašiku,  poželećete da se odmah snabdete i ajvarom teta Rozalije: “Sine,  domaći je,  ovogodišnji,  upržen sa paradajizom i paprikom”.

 

Na susednoj tezgi, čika Mihelj se isprsio sa svojim mesnatim “trofejima” –  pršutom,  pečenicom,  mesnatom slaninicom i kobasicama,  duvan čvarcima.  Ne zna čovek gde pre da pogleda,  a očima bi sve da pojede.  Isto kao i kuca iz komšiluka,  koja se uspravila na dve šape,  molećivo zureći u izložene đakonije.

 

Nešto dalje, nailazimo na umiljate zečeve,  zatim na pregršt peškira mekih i radosnih boja,  te pidžame skladnih šara.  Reka ljudi se tiska,  uvlačeći nas u “brzake”. Jer,  ovde je sve kao na berzi.

 

Drugim rečima,  ne toleriše se neodlučnost. Ko ne zna šta hoće,  začas ostane praznih šaka. Ne zato što robe nema dovoljno. Naprotiv. Već zato što, jednostavno “ispadate iz igre “. I dok se vi presaberete,  sat je otkucao podne.

 

Tačno u minut, zemljoradnici neprodato voće, povrće, garderobu i sredstva za higijenu, začas potrpaše u kamione i odoše kud koji mili moji.

 

Zadovoljan lepo provedenim pijačnim danom u Surčinu,  naročito mesnom degustacijom,  gospodin se nigde ne žureći,  uputio ka stanici da sačeka autobus 601. Posle nepunih dvadeset minuta,  prevoz je stigao.

 

Gospodin je strpljivo pustio sve putnike da udju,  a onda se neopaženo provukao između njihovih nogu,  smestivši se pored prozora.

 

Na svakoj sledećoj stanici je ušlo više ljudi,  nego što je napustilo autobus. Jedino je oko gospodina ostajao prazan prostor,  čitav krug. Niko nije hteo da ga uznemirava. Iz poštovanja.

 

Malo-malo, pa su svi okretali glavu u njegovom pravcu, kako bi se uverili da ga ništa ne uznemirava. Onda bi se zadovoljno nasmešili,  nastavljajući da gledaju kroz prozor ili u svoj mobilni telefon.

 

Gospodin je vrlo brzo zaspao,  verovatno ga je toplota opustila.  Dugo se nije, čak ni pomerio. Samo je moglo da se vidi njegovo ujednačeno disanje.

 

U jednom trenutku,  ulazi bučan starac,  koji štapom lupa u sve ispred sebe. Sve dok ga “prva gospodinova odbrana” nije zaustavila kod prvih sedišta,  tako što su napravili “živi zid”.

 

“Tiše!  On spava!”,  rekoše mu prekorno.

Starac zastade k’o ukopan: pogleda u gospodina,  nasmeši se uz znak odobravanja i pokorno se uhvati za šipku.

 

Opet svi,  već po inerciji, iskrivismo vratove u njegovom pravcu. I, baš tada, on je otvorio oči, par puta se lenjo okrenuo sa jedne na drugu stranu i potom polako ustao sa poda.

 

Prelepi žuto-beli negovani mešanac je stao u red kod srednjih vrata,  na koja je i ušao. Kada se autobus zaustavio kod Studentskog grada,  gospodsko kuče je strpljivo sačekalo da svi putnici izađu,  a onda je hitro iskočilo i sigurnim korakom, razdragano je krenulo ka društvu,  koje ga je čekalo kod bandere.

 


 

Jasmina Vujadinović

Prvi tekst u listu “Mladost”  objavljen mi je 1983.godine. Ko se tako rano zarazi novinarstvom, spasa mu nema.  Tu ogromnu ljubav,  koja je nekada itekako bolela,  uvek su podgrevale po mnogo čemu interesantne ljudske sudbine.

Tehnika je, već stvar izbora.  Za portal “MediaSfera” često “špijuniram”  ljude u prolazu i, naravno sa uvek spremnom “vunicom i iglama –  štrikam”.  Bitna je misija –  zagrejati ljudske duše.




Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije