FEJSBUK I GRAD: Nije nam potrebno više sna

FEJSBUK I GRAD: Nije nam potrebno više sna

MediaSfera

 

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Marija Ćalić

 

 

Ne, nije nam potrebno još spavanja. Duše su nam umorne, a ne tela. Potrebna nam je priroda. Potrebna nam je magija. Potrebna nam je avantura. Potrebna nam je sloboda. Potrebna nam je istina. Potrebna nam je tišina. Nije nam potrebno više sna; potrebno nam je da se probudimo i da živimo.




Ovo je napisala Bruk Hempton, autor knjige Začarani kedar i protagonista roditeljstva koje je u skladu s valdorfskom pedagogijom, kakva se primenjuje u valdorfskim školama. To su redovne škole, osnovne i srednje, u kojima se intelektualne, umetničke i praktične sposobnosti učenika razvijaju kroz integralan, holistički pristup. To jest, insistira se na sinkretizmu različitih predmeta; ne pristupa se svakom predmetu kao da je izolovan. Znanje stečeno na taj način ne skuplja prašinu u policama magacina našeg intelekta, već je praktično, životno primenjivo.

 

Razliku u načinu razmišljanja između učenika valdorfske i uobičajene zapadne škole jasno vidite ako na Vikipediji uporedite strane posvećene valdorfskim školama na engleskom i na srpskom jeziku. Engleska strana, koju  je priredio neko od valdorfskih pedagoga, počinje definisanjem svrhe i koncepta ovih škola, nakon čega se objašnjavaju osnovne različitosti u odnosu na klasičnu školu i njihov smisao, pa tek potom sledi i istoriografija. Na srpskom jeziku, međutim, čitate o istorijatu, čitate hvalospev osnivaču Rudolfu Štajneru, čitate opis časova bez objašnjenja čemu sve to služi, pročitate na kraju (bez dokaza) da su to najbolje škole i, ako pre toga niste znali šta je to valdorfska pedagogija, nećete znati ni dalje. Jer, srpski autor uopšte nije razmišljao kako da prenese informaciju, već samo kako da ne propusti da pomene i pohvali sve što je jedan dobri pulen dužan da pohvali. Šta će; očigledno ga nije obrazovala valdorfska škola, već neka od ovih naših, uobičajenih.

 

Kada se moj prvi sin rodio, bila sam uverena da će uz redovnu školu pohađati i otvorene internate koje je u Britaniji osnovao Đidu Krišnamurti, uz sledeću poruku, upućenu polaznicima – Ovo je funkcija sveg obrazovanja: treba da ostvarimo dobro društvo u kome svi ljudi mogu da žive srećno i u miru, bez nasilja, u sigurnosti. Vi ste, kao učenici, za to odgovorni.

 

Ni tada, krajem osamdesetih, u Srbiji još nije postojao nijedan Krišnamurtijev internat. Ipak, bilo je skoro izvesno da će se neki uskoro oformiti, jer praktično ni u čemu nismo zaostajali za svetom. Uz to, čak i da ga ne bude, zašto bi mi bio problem da svake godine odem malo s detetom na nekih mesec dana u Englesku?

 

Pa eto, bio je. Umesto slobode Samerhila, dobili smo ekonomsko zatočeništvo embarga i umno zatočeništvo nacionalizma. Umesto da upoznajem dete sa ljudima i običajima po belom svetu, zatvarala sam ga u mali krug mojih istomišljenika, da ga zaštitim od sveta mržnje i osvete. Jedne godine sam napustila slavu svojih roditelja, jer je trpeza bila postavljena ispred televizora, dok je spikerka “Dnevnika” čitala detaljne opise zverstava. Moje tada četvorogodšnje ili petogodišnje dete je otvorenih usta slušalo priču o devojčici koja je umrla od krvarenja, izbodena štrikaćim iglama po vratu. Na moje zahteve da se televizor ugasi jer dete ne treba da sluša takve stvari, niko nije obratio pažnju. Na moje primedbe da se ne slavi slava na takav način, dobila sam komentar kako nisam rodoljub i prava Srpkinja. Zato sam lepo pokupila svoje dete i odvela ga kući da mi proslavimo svetog Nikolu u tišini, dalje od “pravih Srba” kojima običaji nisu jača strana, ali zato zdušno dokazuju svoje rodoljublje mržnjom koju podgrevaju prepričavanjem zlodela druge strane; pa kad se tako,  u svom rodoljubivom žaru uspale, sve bi za svoju zemlju učinili – odrekli se ušteđevina i penzija, poslali rođenu decu na ratište… Ma sve, samo jedno ne bi – prihvatili ličnu odgovornost za životna pitanja za koja se zalažu.

 

U begu od lične odgovornosti, ispoljile su se tada dve struje, koje su prisutne i danas – jedna struja su uspavani koji se, kao zombiji ili marionete, kreću onako kako im se s medija diriguje. Druga struja su oni koji njihove konce povlače i koji takođe spavaju, čvrsto uljuljkani u san svog ega.

 

Svet snova je maglovit, prigušen. Senke posvuda, a jasnog svetla nigde. Britka ideja ili jasan moral bi san rapršili; ne, nije to mesto za njih. U senkama sna caruju strah i slutnja.

 

Bruk Hampton verovatno nije mislila na sociopolitičke posledice života u usnulom stanju, kad nas je pozvala da se probudimo i da živimo. Možda i jeste, ako je svesna sveobuhvatnosti svog uvida. Ali, da vas pitam nešto, šta biste vi želeli svom detetu: da bude odgovorni tvorac boljeg društva, ili da se krije od zahvata života, npr. maskom napravljenom od Vukove diplome koju dobije svaki sedmi osnovac nacije koja je po funkcionalnoj nepismenosti na drugom mestu u Evropi, odmah iza Albanije?

 

Ovaj tekst sam napisala zato što sam dobila primedbu da su teme koje me zanimaju “nižeg reda” i da nisu životno primenjive u našem društvu. Je li? A ja baš mislim da jesu. i mislim da sam to upravo dokazala, bar onima koji znaju i osećaju da smo svi deo ove planete, ovog vremena. Meni su potrebni priroda, sloboda, tišina; uz njih, život je za mene magična avantura. Nije mi potreban novi san; nije mi potreban novi heroj iz sumraka sveta usnulih. A vama?

 

 

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE

 


 

Milica Cincar-Popović

 

Milica Cincar-Popović je majstor stila, što nije neobično jer dolazi iz porodice više generacija tvoraca pisane reči. Odrasla u ogromnoj porodičnoj biblioteci, svoje kniževno znanje počela je da stiče već u ranom detinjstvu. Danas ga prenosi dalje, zajedno sa Tamarom Lujak, polaznicima književne radionice „Reč i glas“.Uz brojne predgovore i eseje o književnosti, hermetizmu i radu na sebi (Self-development), objavila zbirku priča „Mač savršenog viteza“ i romane „Mala knjiga o početku“ i „Kako ugristi vampira“.