Biljana Oljača: Koristite svoje izbore

Biljana Oljača: Koristite svoje izbore

MediaSfera

 

 

Iz knjige „Istine i zablude o PR-u“ Biljane Oljače objavljujemo najzanimljivije delove.

Ova knjiga je savršen novogodišnji ili božićni poklon za svakog čoveka, jer svako od nas je svoj lični PR svakoga dana i u svakoj životnoj situaciji.

 

 

Piše: Biljana Oljača

Foto: Dragana Draganović, Aleksandar Jočić, Pixabay

 

 

Ono na šta sam najviše ponosna kada posle svih ovih godina pogledam unazad je što sam imala hrabrosti da u svakoj poslovnoj i životnoj situaciji koristim svoje izbore. Nikada nisam razmišljala po sistemu: ‘‘Pa život je težak, teško je vreme i ne mogu ja sada da tražim hleba preko pogače”.




Mirenje sa sudbinom, i traženje u prosečnosti je siguran put ka nezadovoljstvu. Ja ipak mislim da je svako od nas rođen da bi ovaj svet učinio boljim mestom za život, a to možemo samo ako odstupimo od te prosečnosti, i pokušamo, svako na svoj način, da ostavimo traga u svetu u kome živimo. Zato mislim da je promena neophodna da bismo mogli videti kako stvari funkcionišu i na drugim mestima i kako bi sva svoja iskustva na kraju mogli uporediti i odlučiti šta je za nas najbolje.

 

Ja sam tako razmišljala i pre mnogo godina kada sam počela da radim. Rekla sam sebi da želim da promenim više poslova da bih negde u poznijim godinama stavila sva ta iskustva na vagu i rekla: ”Ovo je moj konačan izbor”. Znam da je taj stav za mnoge ljude čudan, hrabar, i pomalo lud ali ja se nikada zbog njega nisam pokajala. Naprotiv. Uvek sam bila jako zadovoljna sobom kada sam imala snage i hrabrosti da se nekim poslodavacima ljubazno zahvalim na saradnji jer, bez obzira što je ljudima sa strane izgledalo da imam savršen posao, ja se na tom istom poslu nisam ispunjeno osećala. I nije bilo uvek lako doneti takve odluke (iako sam ih ja donosila brzo, takoreći preko noći) i nekada su i mene samu te odluke itekako koštale, ali je vredelo jer sam se uvek osećala preponosno što imam snage i hrabrosti da sve ono što mi ne odgovara ostavim za sobom.

 

 

Važno je da svojim odlukama ne ugrožavate druge ljude. Ako vaše odluke imaju posledice (pozitivne ili negativne) samo na vaš život, onda imate apsolutno pravo da ”lomite preko kolena”, i da svojim životom upravljate na svoj način. I to je moja topla preporuka. Mišljenja drugih (sem nekolicine vama bliskih ljudi) ne treba da vas zanimaju, jer život koji nam je dat je samo naš. Najbolje ćete to osetiti kada dođete u neke lošije situacije u životu (što je takođe normalno jer život čine usponi i padovi). Tada svih onih koji su vam ”solili’‘ pamet kada je bilo sve u redu neće nigde biti. I zato je dobro što svakome od nas u životu ne ide uvek kao po loju. Teže životne situacije su savršena provera svega i svakoga u našim životima. A rezultati takvih provera su nam dragoceni za godine koje su pred nama. Jer skloni smo ponekada da ljude i situacije idelizujemo, i da ih ne vidimo i ne doživljavamo na pravi način. Zato služe padovi da nas nauče pameti, i otvore oči kao nikada pre.

 

Promenu treba napraviti i ponekad kada je sve u redu. Tada je još teže doneti odluku, i takve odluke mogu, zaista, doneti samo hrabri ljudi. Kada pogledam naše roditelje koji su po 40 godina radili u istoj kompaniji mene obuzme jeza. Svaki dan isti ljudi, svaki dan isti posao, iste situacije… I to nije najgore. Nekako bi se čovek na tu jednoličnost i navikao. Najgore od svega je što svih tih godina vi tapkate u mestu. Najbolje što može da vam se desi je da dobijete neko unapređenje, ali ni unapređenja ne mogu ići u nedogled. To naravno ne treba da znači da posao menjate svakih 6 meseci, ali poštovanje globalnih trendova da posao treba da se menja na svakih 3-5 godina je sasvim u redu. Različiti su motivi za promenu posla, od plate, radnih uslova, okruženja i sl. ali ja mislim da je naveći benefit kod svake promene posla to što ćete mnogo štošta novog naučiti, za šta nikada ne biste imali prilike da ste na istom poslu ”čamili” godinama. Ako nemate hrabrosti da menjate (a mnogo ljudi nema) onda nemate pravo ni da se na bilo šta žalite ni danas, ni jednoga dana. Takvi ljudi će vam uvek navesti 1000.000 razloga zašto treba da ostanu baš tu, iako uvek postoji bar 1500.000 onih zbog kojih treba da naprave promenu. Ali oni ne smeju!

 

 

Niko od nas ne zna koliko dugo će trajati život koji nam je dat. Pa kada je tako zašto onda ne živeti život baš onako kako smo ga mi u svojoj glavi osmislili, a ne po nekim ustaljenim pravilima i ne onako kako je ”normalno” i uobičajeno. Ne treba od života i od posla praviti cirkus, i otići u neke druge krajnosti, ali živeti na svoj način a ne onako kako nam društvo i ljudi oko nas nameću je sasvim u redu.

 

Nikada nemojte da ostajete na poslu gde vidite da naređeni nema dobar odnos i dobru komunikaciju sa svojim zaposlenim, ili gde ne vladaju harmonični međuljudski odnosi. Bilo kako bilo, razlog što su oni ljuti na ceo svet neka oni traže u svojim životima. Vi ne tražite razloge za njihovo ponašanje, vi potražite drugi posao. I to odmah. Tamo gde ne postoji elementarno poštovanje nadređenog prema radnicima, i gde se odluke donose po sistemu ”Biće kako ja kažem’‘ treba se samo nasmešiti i ljubazno zatvoriti vrata sa duge strane. Mada, moram priznati da sam od takvih nadređenih mnogo naučila. Prvo kakva nikada ne želim da budem u komunikaciji sa ljudima sa kojima radim. Kao drugo, čovek posle ovakvih iskustava počne mnogo više da ceni korektne ljude, jer vidi da se ljudskost i korektnost ne podrazumevaju. Za neke ljude su te osobine izgleda ipak presedan.

 

 

Radila sam sa ljudima koji su godinama odlučivali da napuste svoj sadašnji posao, jer ih guši, nervira i ne ispunjava. Odličivali su, tražili druge poslove, išli na intervjue, dobijali čak i ponude, ali nisu smogli snage da naprave promenu. To je prosto neverovatno koliko se ljudi boje da promene bilo šta u svom životu, čak i po cenu svog višegodišnjeg nezadovoljstva. I tada sam im govorila, i sada kažem da bih najviše volela da ti ljudi počnu više da cene i vole sebe, jer tada ne bi dozvolili da toliko njihovog dragocenog životnog vremena prođe čameći tamo gde 8 sati dnevno provode sa grčem u stomaku. Ali ni jednom čoveku ne može niko drugi pomoći do on sam sebi. Dok ti ljudi sami u svojim glavama ne prelome da nema potrebe ni smisla da im tako prolazi život, niko od ljudi oko njih neće uspeti da im skrene pažnju na to. Iz ove perspektive nekoga ko je za to vreme prošao mnogo toga, video mnogo dobrog i mnogo lošeg, upoznao neverovatno mnogo ljudi, shvatam da je to tapkanje u mestu (i to u mestu gde ne želiš da budeš) jedna od najgorih stvari koja vam se u poslu može desiti. Čak i kada ste bez posla, očekujete neku promenu i očekujete da ćete naći posao koji vam odgovara. Ovako, ne možete baš ništa novo i bolje da očekujete jer ste se sami zakopali u svoju ”mišiju rupu” i odlučili da vam tako nesrećnim i nezadovoljnim prođe dobar deo vašeg radnog veka.

 

I sada već čujem mnoge koji se bune i kažu: ”Pa lako je tebi bilo lomiti preko kolena kada si sigurno imala druge alternative. Kako ja u ovoj situaciji …” Kao prvo mnogo puta nisam imala alternative. Dala bih otkaz bez da imam bilo kakav drugi posao u najavi. Dakle, potpuna neizvesnost. I nisam imala ni sponzore, ni bogate rođake u inostranstvu, ni … kako bi me bilo baš briga šta će biti sutra. Bila sam i ja ponekad zabrinuta šta mi to sutra donosi, ali se ni do današnjeg dana nikada nisam pokajala što sam otišla odnade gde nisam pripadala, i gde se nisam dobro osećala. Mislim da je to najmanje što čovek može sebi da priušti, da se oseća dobro u svom radnom i životnom okruženju. Neko to radi možda mudrije, tako što nađe drugi posao pa onda sa starog neadekvatnog ode. Svako ima svoj način, i svaki je na svoj način i dobar i loš. Mi nismo stvoreni da trpimo, i stalno nalazimo opravdanja za sve loše stvari koje nam se u životu dešavaju. U nalaženju opravdanja smo najbolji na svetu. Te to je zbog ovog, pa nije on kriv, pa život ga nije mazio… I ko zna šta još! Sve to nekada zaista stoji, ali niko nikome ne daje za pravo (ma kakav život imao) da se ponaša bahato, nepristojno i neljudski. Izgovori za to ne postoje.

 

I zato, da i danas počinjem iz početka ponovo bih donosila hrabre odluke, jer posle svega nikada mi neće biti žao što nešto nisam uradila. A to je, verujte mi, velika stvar.

 

Knjigu “Istine i zablude o PR-u” možete naručiti OVDE

 


 

Biljana Oljača

Biljana Oljača je diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu, a specijalizirala Public Relations na poslediplomskim specijalističkim studijama na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Svoju PR karijeru započela je na BK televiziji i na TV Avala gde je osnovala službu za odnose sa javnošću. Nakon dugogodišnjeg rada u medijima prelazi da radi kao PR menadžer u auto industriji, a nakon toga i kao Direktor za odnose sa javnošću u marketing i PR agenciji. Autor je knjge “Istine i zablude o PR-u”.