Marija Gojković: Mediji su moćno sredstvo, ali imaju dve oštrice

Marija Gojković: Mediji su moćno sredstvo, ali imaju dve oštrice

MediaSfera

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Privatna arhiva

 

 

Marija Gojković rođena je 1983. godine u Beogradu. Ona je pisac, scenarista, tekstopisac, novinar. Autor je romana “Prodata”(Evro Book, 2012) i “Beleg na duši” (Evro Book, 2015), a u novom romanu “Smrt u belom mantilu” (EmotionBooks, 2018) piše o korupciji u srpskom zdravstvenom sistemu.




Iza nje su prodati tiraži i nagrade.  Njen prvi roman „Prodata” objavljen je do sada u tri izdanja. Dobitnik je nagrade „Beogradski pobednik” za najčitaniju knjigu 2012. i 2013. godine. Roman je preveden na makedonski jezik. I njen drugi roman „Beleg na duši” naišao je na odličan prijem kod čitalaca. Zahvaljujući njemu pokrenuta je kampanja „Svaka kuća, sigurna kuća” sa idejom da se svaka žena oseća sigurno u svojoj kući. Marija Gojković potpisuje i adaptaciju scenarija za domaću seriju „Sinđelići”. Pokretač je mnogih humanitarnih akcija i veliki je ljubitelj životinja. U njenoj tašni uvek je kesica hrane za nekog gladnog psa ili macu koje će sresti dok hoda Beogradskim ulicama.

 

Uhvatili ste se u ukoštac sa “vrućim” temama – trgovinom ljudima,  nasiljem u porodici i o korupciji u zdravstvenom sistemu. Međutim, dok se o trgovini ljudima i nasilju u porodici koliko-toliko otvoreno govori, srpski zdravstveni sistem je i dalje tabu tema. Zašto?

 

U vreme kada sam pisala o tim temama, ni o njima se nije govorilo. Volim da pišem o onim stvarima o kojima drugi ćute, da budem “glas” onima koji ne mogu da ga puste. Ipak, ova tema je pomalo specifična i “gurnuta pod tepih” jer bi u suprotnom morali da priznamo da u zdravstvenom sistemu ima puno rupa I loših pojedinaca i onda sklanjamo pogled, što je apsurd obzirom da je to tema koja se tiče svakoga od nas i da smo svi korisnici istog. Mi zapravo i ne možemo da pretpostavimo  koje sve tajne kriju beli mantili.

 

 

Šta Vas je potaklo da napišete “Smrt u belom mantilu”? Kakva su Vaša iskustva?

  

“Smrt u belom mantilu” je priča koja govori o devojci čiji se život iz korena menja kada sazna da je bolesna. Od devojke koja je ludo zaljubljena i ima posao koji voli, a onda ostaje bez partnera jer nije spreman da se usoči sa njenom bolešću, ali i posla. Boreći se za svaki novi dan ona otkriva da ništa nije onako kako izgleda. Da je jedna majka bila u stanju da zaradi na smrti deteta, da je jedan doktor radio protiv interesa dece, a kada je pokušao da se izvuče iz te priče, da su mu ubili suprugu, nakon čega je on počinio nešto strašno, da su pacijenti “otpušteni” zapravo izbačeni iz bolnice iako su bili ugroženi jer je dolazila strana delegacija…

 

Ali uprkos svemu, ovo je knjiga koja zapravo slavi život jer nas glavna junakinja svaloga trenutka podseća da treba da se radujemo svakom danu i cenimo sve one “sitnice” koje se podrazumevaju, a ništa se ne podrazumeva. Ona nas uči da možda ne možemo da menjamo ceo svet, ali možemo sopstveni. Kada pročitaju knjigu svi se slože u jednom, da iako tužna i potresna, da je knjiga zapravo veoma poučna.

 

U skladu sa tim slogan je “Opipaj puls i shvatićeš koliko si srećan”. Ovo je priča o patnji i ljubavi, o očaju i nadi, priča o korupciji i rastegljivosti ljudskih karaketra, ali znad svega priča o saosećajnosti i spremnosti čoveka da pomogne čoveku.

 

Koliko je važno da se savremena književnost bavi društvenim problemima?

 

Mislim da je to veoma važno, ali čini mi se da je u poslednje vreme to postao “trend” i pomodarstvo.  Volim inovativnost, različitost… Književnost je sama po sebi važna, ali treba da pišemo ono što nam leži, što osećamo dušom.

 

Trgovina ljudima (seks-trafiking) je, uz trgovinu oružjem i narkoticima, jedna od najprofitabilnijih kriminalnih delatnosti u svetu.  Da li je to slučaj i sa Srbijom?

 

Srbija je zemlja u tranziciji, to negde znači da pokušavamo da se oslobodimo prošlosti i prihvatimo drugačiju budućnost, a onda se preplićemo između ta dva sveta i zapravo ne znamo gde smo. Srbija je zemlja porekla, tranzita i krajnja destinacija kada je trgovina ljudima u pitanju, što znači da smo zemlja iz koje se vrbuju devojke, zemlja preko koje se prevoze i u kojoj završavaju devojke. Nažalost, nismo svesni opasnosti koje nas vrebaju, uvek mislimo da se to dešava nekome drugom.

 

 

Ko su, najčešće, žrtve trgovine ljudima, a ko nasilja u porodici?

 

Nema pravila. Kada govorimo o trgovini ljudima, možemo reći da su češće žrtve one koje su lošijeg materijalnog statusa ili osobe koje su emotivno ranjive, osobe koje su mlade, ali treba naglasiti da žrtva može biti svako, kao što se dogodilo mojoj glavnoj junakinji, da je proda dečko sa kojim se zbavljala. Kada pričamo o nasilju u porodici, ono je toliko rasprostranjeno i pogađa i bogate i siromašne, i obrazovane i neobrazovane i mlade i stare… Postoji više vidova nasilja, ali ja sam se konkretno bavila psihičkim na prvom mestu jer često prođe neopaženo i ne prepoznajemo ga. Modricu na oku će svako primetiti, ali ko će primetiti onaj beleg na duši koji nosi žena koju muž maltretira psihički? Nijedan bol ne treba porediti, ali ponekad je psihički bol daleko teži!

 

Da li ste, kao novinar, imali priliku da se sretnetne sa nekom od žrtava seks-trafinga i nasilja u porodici?

 

Kako izdam knjigu, tako počnu da mi se javljaju osobe ili članovi porodica koji su imali dodira sa tim. Prvo se to odnosilo na trgovinu ljudima, kasnije na nasilje u porodici, a onda na ljude koji su se susreli sa strašnim stvarima, a tiču se našeg zdravstvenog sistema. Svakoga dana kontaktiram i sa čitaocima i sa ljudima koji su prošli kroz situacije o kojima sam pisala.

 

Kako vidite ulogu medija u rasvetljavanju tema o kojima govorite u svojim romanima?

 

Mediji su moćno sredstvo, ali imaju dve oštrice. Mogu da nas “gurnu”  u pogrešnom pravcu i serviraju loše stvari kao dobre, a mogu i da nas edukuju. Na medijima je velika odgovornost, ali nikada ne treba zaboraviti da mediji žive od novca, a često humanost i zarada ne idu zajedno.

 

 

 

A kakvo je uloga svakog od nas kao pojedinca?

 

U trci za životom, izgubili smo i sopstvenu ulogu i ulogu koju treba da imamo u društvu. Mislim da smo izgubili prave vrednosti . Previše smo okrenuti sebi i ne dotiče nas ono što se dešava oko nas. Ipak u tom moru ljudi koji svet gledaju samo kroz materijalizaciju, postoje i oni koji su osećajni, nesebični, čiste duše…

 

Imate i svoju autorsku emisiju “Forum” na internet televiziji “Pravda”. Ko su Vaši gosti?Koje Vas teme zaokupljaju?

 

Trenutno je na snazi mala pauza kada je emisija u pitanju, ali spremamo neštno novo. Moji gosti su iz sveta kulture, ljudi koji se bave društveno odgovornim temam, ali I obični ljudi koji su svojim radom zaslužili da budu zapaženi.

 

Vi stojite iza scenarija popularne serije “Sinđelići”. Šta Vam je doneo rad na “Sinđelićima”?

 

Rad na seriji je nešto što izuzetno volim. Pisanje je moj smisao, a to je usamljenički posao. Ipak rad na seriji je dinamičan i lepo je gledati kako glumci daju život slovima na papiru. Bilo je to posebno iskustvo za mene.

 

 

Koliko je za pisca važno da se oproba i u ovom žanru?

 

Treba pratiti svoje osećaje, biti pisac, scenarista, novinar, to je sve nekako srodno i meni je prirodno stanje. Ima pisaca koji recimo rade u banci ili farmaciji. Sve je stvar osećaja. A ovo je moja idelana mera za sreću.

 

 

“Smrt u belom mantilu” je prvo izdanje nove izdavačke kuće EmotionBooks brend, kako je došlo do te saradnje?

 

Imala sam priliku da sarađujem sa njima na nekim projektima i ponuda je došla spontano. Iz te ideje stvorilo se nešto opipljivo, a to je “Smrt u belom mantilu”. Velika je čast biti nekome prvo izdanje.

 

Kako mladi pisci dolaze do izdavača?

 

Moram da kažem da je moje iskustvo pozitivno. Poslala sam rukopis i imala sreću da se to izdavaču dopalo i ponuđen mi je ugovor. Često slušam negatovne komentare kako je nemoguće izdati knjigu za dobru izdavačku kuću. Ja sam živ dokaz da je to moguće. Svakako, nikada ne treba gubiti nadu.

 

Šta vam znače nagrade?

 

To znači da je neko primetio vaš rad i to je nešto što me raduje. Ipak ono što je najveća nagrada su poruke i komentari čitalaca i nijedna nagrada ne može da se meri sa tim. Čitaoci su najveće bogatstvo, a moji su nekako posebni jer su to ljudi koji imaju srce, dušu i nisu imanu na tuđu patnju. Ponosna sam na njih.