FEJSBUK I GRAD: Moja glava, moj univerzum

FEJSBUK I GRAD: Moja glava, moj univerzum

MediaSfera

 

 

Piše: Milica Cincar-Popivić

Foto: Marija Ćalić

 

 

Gledala sam danas reportažu koja optužuje novog brazilskog predsednika Žaira Bolnosarua za planiranje zločina nad planetom Zemljom u meri koja će dovesti do istrebljenja čovečanstva u roku od nekoliko godina. Šume Amazona predstavljaju džinovski sunđer koji godišnje usisa oko 600 miliona tona ugljenikovih gasova. Kišne šume takođe predstavljaju i džinovski erkondišn, koji ne dozvoljava da se planeta pregreje.




Zato je pre 15 godina Brazil pokrenuo oštre mere za zaštitu Amazona. Uz neprestanu kontrolu iz satelita i sa zemlje u cilju sprečavanja zloupotrebe amazonske flore i faune, data su vlasništva nad zemljom starosedeocima koji od vajkada žive na tom području i umeju da ga očuvaju. Seča amazonskih šuma je na području Brazila bila svedena na nulu.

 

Prema reportaži koju sam gledala, predsednik Bolnosaru,  međutim, smatra da je teorija o opasnostima od zagađenja, efektu staklene bašte i globalnom zagrevanju, samo bajka za malu decu, izmišljotina „zelenih“. On planira da ukine ministarstvo za ekologiju i da brigu o Amazonu prepusti ministarstvu poljoprivrede; da smanji i ukine kazne za povredu amazonskog eko-sistema, jer tvrdi da ekološki zakoni guše i unazađuju njegovu zemlju; da dozvoli kopanje rude u Amazonu i seču šuma radi pretvaranja zemljišta u oranice soje, koja se koristi kao stočna hrana.

 

Reportaža potom iznosi predviđanja ishoda Bolnosaruovih planova ukoliko se ispune, koja čovečanstvu ostavljaju još samo nekoliko godina, pre nego što se planeta pretvori u vrelu, beživotnu kuglu.

 

Šta je od svega toga istina? Danas je 0% vesti u svetu potpuno istinito. Medijska kuća koja vest objavljuje usmerava vodu na svoju vodenicu u većoj ili manjoj meri. Ipak, ako zanemarimo detalje, osnovna dešavanja možemo da pratimo. Na primer, da je na svetskom nivou zavladala moda političara niske svesti i pilićarske ekonomske pameti, to je očigledno. Da se lakonski izrazim, sve same budale u svetskom vrhu. Možemo da primetimo i da je čovečanstvo ogulalo. Celokupno stanovništvo Jemena umire od gladi pod opsadom, humanitarnim organizacijama je zabranjen pristup, a čovečanstvo ćuti. Možda mu je stvarno istekao rok trajanja; možda je vreme da se planeta resetuje.

 

Svaki put kad čujem ili pročitam o dešavanjima koja obaraju granicu razuma, kao što je ova o planiranju zloupotrebe amazonskih šuma, ili o genocidu nad celom nacijom, setim se dečaka-naučnika Maksa Laflina, koji je imao 13 godina kad je počeo da tvrdi kako je naš univerzum uništen u jednom eksperimentu CERNa, te sad živimo u univerzumu koji je bio paralelan s našim, vrlo sličan, ali ipak suštinski drukčiji. Po Laflinu, paralelni univerzumi se neprestano i beskonačno kreiraju, dok postoji jedan univerzum, koji je postojanje Boga i Bog je u svemu.

 

Ne, naravno da demokratija nikad ne bi uzdigla nekoga ko razmišlja kao Maks Laflin; kako reče Džordž Bernard Šo: „Demokratija je sistem koji garantuje da nećemo imati bolju vlast od one koju zaslužujemo“. Dakle, ako se obistine upozorenja ekoloških aktivista o propasti čovečanstva ukoliko dođe do seče amazonskih šuma, nema problema: to će biti samo puko ispunjavanje sudbine koja neće biti bolja od one koju zaslužujemo. Ili je to samo scenario za ovaj paralelni svemir? A ima ih još; beskonano mnogo, kako reče Maks Laflin?

 

Da li se sećate filma „Brazil“ iz 1985. godine? Hm, opet Brazil. U futurističkom društvu kojim vladaju administracija i tehnokratija, pojedinac je sužanj; želja za životom u prirodi je grešna i neostvariva. Glavni junak, međutim, nalazi rešenje – iz sveta koji je blindiran kao zatvor, on prelazi u svet koji kreira njegov mozak, u kome nastavlja život u kućici na idiličnom proplanku, sa ženom koju voli. Njegovo telo ostaje negde usnulo u svetu sivila, prisutno još samo kao za njega nebitno nevidljivi izvor novog, sretnog života. Još tada, te davne 1985. godine kada sam gledala ovaj film, na um mi je došla misao koja se ponovo rodila dok sam čitala o sirotinjskim vizijama Žaira Bolnosarua: a šta bi bilo i kako bi bilo, da Sem Lori nije čekao da postane katatoničan kako bi počeo da kreira svoj univerzum? Kako bi bilo da su svi pripadnici pokreta otpora iz tog filma više energije ulagali u svesno kreiranje sveta za koji su se borili, umesto u samu borbu? Kako bi bilo kad bi danas svi ekološki borci više energije i inventivnosti ulagali u svet za koji se bore, nego u samu borbu, koja zapravo održava svet koji ne žele?

 

Teško svarljiva filozofija za kolumnu koja se čita uz nedeljnu kafu, znam. Ali vesti iz sveta su još teže svarljive, a čovek zrači ono što nosi u sebi i naša nutrina postaje stvarnost – to niko ne može da spori. Svet ljubavi se ne ostvaruje životom u agresiji protiv agresije. Svet ljubavi se ostvaruje životom u ljubavi. Čini mi se da je došlo krajnje vreme, a i teorija Maksa Laflina mi je sve bliža. I sviđa mi se, jer  me ohrabruje da kreiram svoj univerzum. I sigurna sam – ne znam kako to da dokažem, ali znam da jeste tako – kakav univerzum kreiramo, u takvom ćemo i živeti. Kreirajmo univerzum ljubavi onda; svesno, namerno, svakodnevno.

 

 

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE

 


 

Milica Cincar-Popović

 

Milica Cincar-Popović je majstor stila, što nije neobično jer dolazi iz porodice više generacija tvoraca pisane reči. Odrasla u ogromnoj porodičnoj biblioteci, svoje kniževno znanje počela je da stiče već u ranom detinjstvu. Danas ga prenosi dalje, zajedno sa Tamarom Lujak, polaznicima književne radionice „Reč i glas“.Uz brojne predgovore i eseje o književnosti, hermetizmu i radu na sebi (Self-development), objavila zbirku priča „Mač savršenog viteza“ i romane „Mala knjiga o početku“ i „Kako ugristi vampira“.